Сајам 2016 – Између тржишта и културне политике

sajam-knjigaПише Никола Маринковић

Сулуде царинске марже на књиге између Србије и БиХ или Црне Горе диктирају услове тржишне игре до бесмислених и негативних (из позиције књижевности) последица. Постојаност ових царина показује и прећутну а подразумевану и само на папиру премостиву баријеру између литературе из Србије и читалаца из околних земаља (и обратно), што пак указује на то да „европски“ налог за прекограничном културном сарадњом није универзалан већ се тиче искључиво садржаја и културних политика које су под одређеном контролом

Жалбе издавача на „никад гору ситуацију“ на пољу издаваштва и књижарства, те на „сваке године слабију посету“ нити би требало дословно разумети нити сасвим одбацити. Јер лоша ситуација заправо подразумева битно другачије услове пословања у односу на време када су данашње генерације писаца, критичара, издавача и књижара обитавале – односно готово потпуну изложеност тржишту. Проблем је у следећем: одсуство гаранција да ће предузеће опстати иоле рационалног издавача приморава на смањивање или компензацију трошкова, што пре или касније резултира повећаним бројем преведених или реизданих наслова. Управо ту се крије логика тржишта, које условљава откуп лиценци за све врсте литературе, од атласа за децу (верујемо да је скандал око њих познат читаоцима „Печата“) до рафиниране светске литературе, што се увек испостави јефтинијим од улагања у домаће ауторе и неизвесног чекања на плодове њиховог рада. Стога не треба да чуди да се нови наслови домаћих писаца готово по правилу могу наћи код једних те истих издавача, као што ни преводилачко издаваштво не треба генерализовати, већ и ту постоје различити нивои квалитета.

ОГРАНИЧЕНОСТ ТРЖИШТА С друге стране, тзв. отварање Србије ка Европи, а заправо подизање баријера с оне стране границе, укинуло је праксу пиратизованих издања јер су с усклађивањем културних политика Србије и ЕУ ауторска права поново постала део овдашње издавачке праксе, чиме су преводи и лиценце поскупели, нарочито за уметничку литературу, не тако и не увек исплативу. Због тога су се српски издавачи окренули иностраним грантовима и пројектима, па неће бити чудно уколико у широком распону од „Дерете“ до „Издавачке књижарнице Зорана Стојановића“ и „Агоре“ у бројним књигама пронађете обавезне изразе захвалности или логотипиране информације о институцијама захваљујући којима је одређени наслов изашао из штампе. Овакву политику налаже и ограниченост домаћег тржишта. Сулуде царинске марже на књиге између Србије и БиХ или Црне Горе диктирају услове тржишне игре до потпуно (из позиције књижевности) бесмислених последица. Постојаност ових царина показује и прећутну а подразумевану и само на папиру премостиву баријеру између литературе из Србије и читалаца из околних земаља (и обратно), што пак указује на то да „европски“ налог за прекограничном културном сарадњом није универзалан већ се тиче искључиво садржаја и културних политика које су под одређеном контролом. Читав овај контекст, дакле, у доброј мери утиче на понуду на овогодишњем Сајму књига до мере да се не сме занемарити, јер у противном упадамо у замку понављајућег а непромишљеног жалопојења које води у ћорсокак.

sajam-knjiga-1ОТПОР НА „МАРГИНАМА КОРИДОРА“ Одређена врста отпора ипак постоји и најчешће је на маргинама сајамских коридора. На првом месту, ту су сајамски програми који већ неколико година заредом акцентују културнополитичке проблеме нетом потиснуте из медијског обзорја. На другом, само реторички другом, су издавачи попут Културног центра Новог Сада, на чијем штанду можете пронаћи нове књиге Селимира Радуловића (Сенка осмог еона) или Драгана Бошковића (The Clash), преко краљевачке Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“, која и даље високо држи стег поезије, идеолошки сасвим дисперзивне, те су ове године унутар едиције „Поезија, данас“ ту (не само) књиге Марјана Чакаревића Ткива и Драгана Јовановића Данилова Говорити с водопадима. У оквиру едиције „Посед поетике“ објављене су књиге Радивоја Микића Из неизречја у реч и Александра Милановића Реч под окриљем поетике, чиме се похвална и уходана издавачка пракса ове куће потврђује, показујући, непретенциозно, да квалитет није само у преводној литератури.
Српска књижевна задруга на Сајму је представила ново „Коло“, обогаћено врло интересантним књигама од којих су потписнику ових редова најзанимљивије поема Марије Бећковића Праху оца поезије, роман Лабуда Драгића Кукавичја пилад, као и први лингвистички наслов из женског пера објављен у овој знаменитој библиотеци, књига Јелице Стојановић Пут српског језика и писма. У библиотеци „Атлас“ треба издвојити књиге Драгана Хамовића Меко језгро и Мирка Магарашевића Оде и покуде, али и Изабране елегије Крстивоја Илића.
Завод за уџбенике, унеколико посустао у односу на претходне године, поред старијих издања љубитељима нуди и Сабрана дела Григорија Божовића, драгоцен подухват којима се исправља деценијска неправда према овом писцу. После његове критичке и рецепцијске рехабилитације дошао је тренутак и за Сабрана дела и Завод за уџбенике је тај посао преузео на себе.

ВРЕДАН ЗАМАХ Сличан замах остварио је и све активнији Андрићев институт из Вишеграда/Андрићграда објављивањем фототипског издања Идеја Црњанског у редакцији Миливоја Ненина, који је овим пројектом наставио рад започет фототипским издањем Крфског забавника. Нису, разуме се, фототипско издање Идеја и Сабрана дела Григорија Божовића једина капитална дела на Сајму. „Catena mundi“ објавила је трећи том истоимене енциклопедије, уз низ других књига, међу којима су и Полихисторска истраживања (чије одломке су читаоци „Печата“ већ упознали) Мила Ломпара, Медији и трећи светски рат Слободана Рељића, Демонтажа културе Слободана Антонића, Усташе: балканско срце таме Срђе Трифковића, Упоришта Милоша Ковића, потпуно се профилишући на, условно речено, десној страни културног спектра, где се већ дуже налази и Издавачка кућа „Филип Вишњић“.
Овај издавач, који се својевремено прославио и важном едицијом „Либертас“, али и као настављач гласовите библиотеке „Албатрос“, донекле је освежио своју продукцију волуминозном двотомном књигом Николаја Лугинова Тако вели Џингис-кан и романом браће Гонкур Жермини Ласерте. Покренуо је и библиотеку „Биполар“, у којој треба обратити пажњу на реиздање романа Џозефа Хелера Квака 22. Од домаћих аутора, ту је друго издање збирке приповедака Весне Капор По сећању се хода као по месечини, али и Америчко-исламски антисрпски џихад Емила Влајкија, књига која испод помало шешељевског наслова крије исцрпан прегледни материјал о овој интригантној теми.

НЕПОТПУН СПИСАК ВРЕДНИХ НАСЛОВА Наведени наслови већ су довољни за вишемесечно читалачко прегнуће, а нисмо ни споменули непознате текстове Федерика Гарсије Лорке О публици, у издању КОВ-а, преписку Џека Керуака и Алена Гинсберга у преводу Мухарема Баздуља (издавач „Clio“) или интересантне краће књиге Данила Басте Пруст и виолина у Забели, о робијању Михаила Ђурића („Досије студио“), односно Похвалу несавремености, есеј Мила Ломпара у издању „Лагуне“. Праведнији преглед сајамских издања не би могао да заобиђе ни „Деретине“ преводе Пјурити Џонатана Френзена или Метро 2035 Дмитрија Глуховског, али ни нове наслове већ познатог Захара Прилепина (у преводу Радмиле Мечанин), збирку прича Седам живота“ („Самиздат Б92“) и Писма из Донбаса („Логос“). Ту су и нове књиге „Трећег трга“, те роман Људмиле Улицке Зелени шатор у издању „Архипелага“, као и многе друге којима треба посветити пажњу, нпр. на штанду „Бернара“ или „Укроније“ (наслов Небојше Васовића Европски давитељи из нашег сокака је добар пример).
Овај дужи, а непотпун списак наслова показује да се, испод естрадног сјаја манчић-зоранах мемоаристике и шљаштећег маркетинга лиценцираних хитова за плажу и градски превоз, нека врста квалитета ипак одржала. Уз помоћ наше земље, или страних држава (понекад и обе), издавачи се довијају да неповољне услове, описане у уводу овога текста, макар делимично преокрену у сопствену корист. Бехемотни обриси два водећа књижарско-издавачка предузећа показују да у свом максимуму тржиште ипак узима свој данак, и да у „слободној конкуренцији“, када су књиге у питању, квалитет не игра пресудну улогу. Ова констатација не значи да би требало лити крокодилске сузе над давно прошлим временима апсолутне државне контроле већ да би требало, макар у издаваштву, једном за свагда схватити да културна политика једне државе, мале као Србија, с тржиштем тешко да има додирних тачака. С једне стране, мимоилажење се тиче обухватног неговања домаћих књижевних традиција, а с друге чисто хуманистичких вредности, које, опремљене чак и најлуксузнијим дизајном, спрам мемоара Сузане Манчић немају много шанси на „маркету“. Уколико у Србији буде свести да одбрана хуманистичке компоненте наше културе мора бити вођена заједно с очувањем њеног националног предзнака, нешто ће се у издаваштву и књижарству дефинитивно мењати, макар у почетку кроз пуко успоравање маркетизације књиге. Уколико се пак поуздамо у „праведну руку тржишта“, остаћемо запитани над неправедношћу ситуације у којој се налазимо, и даље у потпуном неразумевању времена у којем егзистирамо.

ПОЧАСНИ ГОСТ

stand-iranaИсламска Република Иран, почасни гост Београдског сајма књига, у Хали 2 свеобухватно представља своју древну и велику културу и традицију, дела научника, писаца, песника и уметника, као и домете динамичног развоја у култури и издаваштву. На свом штанду гости из Ирана уприличили су бројне књижевне сусрете: скуп под називом „Сусрет две културе: персијско-српска књижевност за децу“ окупио је ауторе који пишу за најмлађе, а о савременој књижевности у Ирану и Србији разговарају истакнути писци из обе земље. Посебна пажња посвећена је презентацији остварења иранских списатељица, као и преводима српске књижевности у Ирану и персијске књижевности у Србији. Иран ће представити и најпознатије књиге националне књижевности, као и уџбеник персијског језика намењен студентима Филолошког факултета. Посетиоци иранског штанда у прилици су да виде и изложбу фотографија „Иран данас“, те изложбу калиграфије и илустрација на тему књига у Ирану, као и да упознају накали – традиционално епско приповедање на основу иранског националног епа „Шахнама“.

У САЗВЕЖЂУ ЗАХАРА ПРИЛЕПИНА

Захар ПрилепинДругог сајамског дана, у препуној сали ,,Иво Андрић“, гост програма ,,Писац у фокусу“ био је српској публици добро познат и омиљен писац Захар Прилепин. Савремени руски аутор чија су дела преведена на 25 језика, добитник преко двадесет угледних књижевних признања, радо је виђен гост у Београду, где се, како је рекао, осећа као у својој кући. У разговору са Сањом Милић, на једноставан и духовит начин, хронолошки је представио своја дела, која је, каже, почео да пише у тридесетим годинама, да би свој први роман Патологије, „мало о љубави, мало о рату“ објавио 2005. Иако је дипломирани филолог, навео је како су због чињенице да је рођен у сеоској породици, руски критичари сматрали да није довољно образован да пише лепу књижевност. Присутнима је открио неке тајне своје књижевне радионице, али и говорио о три нова наслова која су пред српским читаоцима. То су књига прича Седам живота и проза Није туђи рат, као и Писма из Донбаса („Печат“ је, током прошлог лета, ексклузивно објавио део ових писама!). Две од ове три књиге баве се сукобима на Криму, и непосредним пишчевим ратним искуствима из Донбаса. По његовим речима, писца мора да води осећање, интуиција и заљубљеност у књижевност, а јунацима његових романа породица је главни спас. У роману Сањка, који описује распад Русије деведесетих година, централна тема је одрастање без оца, док роман Грех доживљава као једно од најпристраснијих дела због јунака који се такође зове Захар. Црни мајмун, који прати живот деце без перспективе, „због своје психологије, болесног осећања голог човека и реалистичног става“ у Русији је међу омиљеним романима, истакао је Прилепин. На питање ,,Да ли човек заиста може постати животиња?“, одговорио је последњом реченицом из романа Обитељ: ,,Људи су мрачни и страшни, али је свет хуман и топао.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *