РУСКИ ДОН КИХОТ МИНУЛИХ ВРЕМЕНА

Изазов прве приказане Чеховљеве драме: Премијера у Народном позоришту у Београду

pozoriste-2Пише Рашко В. Јовановић

Леп почетак сезоне у националном театру: сјајно извођење комада Иванов наводи на помисао како би било целисходно да нас Татјана Мандић Ригонат уведе и у свет великих Чеховљевих драма

Занимање за драму и позориште Чехов је испољио већ у својим гимназијским данима. Иако је још почетком осамдесетих година 19. века написао Комад без наслова у којем је приказао људе пре времена уморне и без узвишених циљева – дело је штампано тек 1923. и потом се изводило под насловом Платонов – он ће крајем претпоследње и почетком последње деценије тог века написати и драму о „сувишном човеку“ Иванов и неуспелу комедију Шумски дух, која ће му послужити као полазна основа за Ујка Вању. Оба та дела, која претежно обрађују актуелне проблеме из живота грађанске интелигенције, означавају почетак пуне пишчеве стваралачке зрелости. У Иванову Чехов је оцртао један тип руског интелектуалца свога доба. Ради се о слабој и немоћној, равнодушној и прилично разочараној, скептичној и циничној, морално осамљеној и неурастеничној особи, која се може третирати као необична мешавина руског Дон Кихота и једног рускога Хамлета. Насловни јунак драме, говорећи о пропуштеним шансама, има довољно снаге да прича о својим стварним и умишљеним патњама, како уочава један критичар поводом првог представљања Иванова у београдском Народном позоришту 1924. године: „Ја сам био млад, ватрен, искрен, не глуп; љубио сам, мрзео и десеторицу, борио сам се са ветрењачама, ударао сам челом о бедеме; не измеривши добро своју снагу, не расуђујући, не познавајући живота, ја сам натоварио на себе терет од ког се наједаред сташе крхати леђа и жиле истезати… Узбуђивао сам се, заносио сам се, радио сам… Па да л’ је и могло бити друкчије? Јер нас је мало, а посла много, много! Боже, како много!“

[restrict]

Критика је уочила како је радња у овом комаду „чамотна“, као и у осталим Чеховљевим позоришним делима, и сведена на врло просту и баналну авантуру. Такође, у овом делу нема поезијом и емоцијама пречишћеног реализма, нити је створена специјална „атмосфера“, тако да смо према судбини личности драме сасвим равнодушни, њихов бол, па ни њихова смрт нас не узнемирују. Ако је уметност, првенствено, одабир, усред хаотичне истине живота, извесних изразитих истина, у овој драми све је натрпано без реда и мере, уз то и веома опширно. Редитељка Татјана Мандић Ригонат одлично је адаптирала текст, разумно га скративши, а начинила је и добар потез доводећи представу у исту раван с гледаоцима, које је сместила на позорницу са три стране простора за игру. На тај начин увела их је да донекле саучествују у позоришном чину. С друге стране, минуциозно цизелирајући релације међу главним актерима, прецизно је градила представу, која је само каткад измицала неминовности да због иако скраћеног текста буде развучена. Веома пажљиво редитељка је користила простор чији су делови чинили посебне амбијенте – сценограф Бранко Хојник. Ту се кретао Никола Ристановски као Николај Алексејевич Иванов, стални члан уреда за сељачка питања, човек који је запао у тешку меланхолију (данас би се рекло у депресију) из које никако није могао да се отргне. Иако је изгледао престар, био је упечатљив не само својом појавом него и извесном суздржаношћу, која је скоро водила до отуђености, све до тренутка жестине када све присутне избацује из своје куће. Ристановски је мимиком убедљиво дочаравао нерасположење због ситуације у коју је запао због опчињености младом Сашом Лебедевом, која ће га скоро присилити на развод од супруге, па на венчање, што ће га довести до самоубиства. Нада Шаргин са шармом и веома деликатно тумачила је Ану Петровну, госпођу Иванов. Хана Селимовић била је енергична у „освајању“ Иванова и покушају да га отргне од меланхоличне пасивности. Предраг Ејдус као гроф Шабељски, ујак Иванова, помоћу свирале којом је најављивао своју појаву на сцени изградио је карактерно-комичну фигуру што обраћа пажњу на властите интересе. Бранко Видаковић у улози Лебедева, председника земске управе, остварио је живописну особу, способну за свакојаке махинације, док је Данијела Угреновић, као госпођа Лебедев, насупрот њему, била дискретнија. Ненад Стојменовић као лекар Љвов отменим понашањем изражавао је своју заинтересованост за госпођу Иванов. Никола Вујовић као Боркин, управник имања Иванова, на карикатурални начин градио је лик. Бранка Петрић већ самом појавом (и костимом) духовито је креирала Авдотју, као старицу неодређене професије. Бојан Кривокапић као финансијски чиновник Косих, често пребирајући неке новчанице, одавао је своју професију и веру у моћ новца. Вања Милачић била је помпезна као удовица-поседница Бабакина. Одлична костимографска решења дала је Бојана Никитовић. Музика Ирене Поповић била је веома прикладна у плесној сцени.

Леп почетак сезоне у Народном позоришту: сјајно извођење комада Иванов наводи на помисао како би било целисходно да нас Татјана Мандић Ригонат уведе и у свет великих Чеховљевих драма.

[/restrict]

ИВАНОВ
ПИСАЦ
Антон Павлович Чехов
ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду
РЕЖИЈА И АДАПТАЦИЈА Татјана Мандић Ригонат
СЦЕНОГРАФ
Бранко Хојник
КОСТИМОГРАФ
Бојана Никитовић
КОМПОЗИТОР
Ирена Поповић
СЦЕНСКИ ГОВОР Љиљана Мркић Поповић
СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Анђелија Тодоровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *