Прелазак из стварног у још стварније

Српски мајстори фигурације

milos-filipovic-fica-lecenje-ludila-2003Пише Дејан Ђорић

Истовремено и слатко и горко, више сеновито него соларно, у складу с Његошевом мисли „чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“, сликарство Милоша Филиповића нови је дамар у повести грандиозне српске ликовне авантуре зване ars phantastica

Недавно је сликар и цртач Милош Филиповић Фића (Београд, 1971) прославио двадесет година од своје прве самосталне изложбе, а у току је и његова изложба слика у београдској Галерији „Југоекспорт“. Он је једини значајни фигуративни мајстор који се у српском сликарству појавио на прелому века и један је од ретких младих кога су ценили Оља Ивањицки и Драгош Калајић.

Можда би се могло рећи да сликарство овог уметника има нечег забрањеног, од сласти грожђа, опојности вина, зова крви и заборава који даје мак. Сликар је и ерудита, трагалац за духовном сабраћом у прошлости и садашњости, неко ко се сећа великих љубави, митологије, несталих кнежевина и пропалих царстава. Истовремено и слатко и горко, више сеновито него соларно, у складу с Његошевом мисли „чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“, његово сликарство нови је дамар у повести грандиозне српске ликовне авантуре зване ars phantastica. Фића је као сликар поседнут у идеалној мери, па зато његово дело опчињава и зачарава. Ушавши једном у онострано царство, прекорачио је границу која га дели од малограђанштине и свакодневице, својим сликама блиским пауковом ткању мађија слатко и опоро.

[restrict]

milos-filipovic-ficaСвоје радове је још на почетку каријере изразио као истанчане, елеганција и финоћа увек су га занимале, као и иконографија која подразумева езотеријску културу. Увек се ругао прозаичној стварности, једнодимензионалном духу поклоника Великог брата, његов опус је далек, неразумљив па и увредљив за појединце од овога света. Обилује духовитошћу која проистиче из владања симболима, а оно што цитира препознао је и класификао као своје. Машта и унутрашњи свет су, по идеји Драгоша Калајића, толико лични и неотуђиви, да то богатство нико не може одузети.

Овај сликар је уметност вратио извору са кога је потекла, у катакомбе, тајновитост, гробнице, пирамиду и храм, поставио је на олтар и пиједестал. Данас као да се заборавља да сликарство није нека нова врста забаве нити мисаона радња, филозофски наум већ пророштво које одјекује вековима, глас истине, шамар обездуховљенима. Овај сликар не угађа већ погађа као непријатна истина да је Луцифер најпре био доносилац светлости. Живот сваког уметника је толико тежак да се личне, мисаоне и осећајне буре или материјални изазови могу превладати једино ако се судбина зачара. Сликати значи живети, овладати техникама заобилажења опасности, а то је већ мудрост. Фића је и духовник – и зато што је пре сликарства студирао теологију и стога што је најдубље разумео поуку Вилијама Блејка да „Пут претеривања воду у дворац мудрости“. Један је од најавангарднијих уметника не само зато што је у дослуху са браћом Чепмен, водећом на британској сцени. Он има нерв за дух времена, у коме разоткрива трајне односе и невидљиво испод појавног. Не занима га теорија завере него открива да је уметност завера. Машта је увек субверзивна и он се поново враћа на узбудљиве почетке авангарде, када је уметност била опскурна и забрањена а не, како је Матис желео, врста удобне „фотеље за очи“. За овог адепта изазов је једини смисао сликарства.

fica-love-is-always-wrong-doing-2000Филиповић је сликар и по томе што је пронашао само његов процеп, кањон, понорницу која га води у други свет. Стргнуо је лажну образину реалности да би указао на рај и пакао праве, унутрашње стварности, на, како Вјачеслав Иванов каже, прелазак „из стварног у још стварније“. По томе је његово сликарство нови вид сакралног. Природно је за њега да своје визије оваплоћује техником иконописа, на подлози за икону или на њеном камерном формату настају његова најбоља дела. У свом свету трага за идеалном сликом којом би венчао класичне и неонадреалне елементе, дете и човека, витеза и змаја, машину и анђела. Испољава непристрасну радозналост ослобођену дилетантизма, широко саучешће без снисходљивости и самосвест која није лишена морбидне интроспекције. У његовим анонимним ликовима као да препознајемо великане, сваком бићу дати су изузетно место и значај. Поштујући људе, Филиповић поштује себе, али ипак сумња јер се, по Леонардовој девизи, само тако може напредовати. Пред њим се распростире видик маште, понекад суморни предео изанђале  историје и потрошене уметности или у блеску интуиције сагледан спој немогућег.

Његова ликовна легенда о вечној усамљености човека у хаотичним дубинама ирационалног, зверског и херувимског, опчињеност смрћу и Христом, дакле сећањем, чине га меланхоликом, готским мајстором, par excellence метафизичарем, неком врстом Фауста нашег новијег сликарства. Овај млади окултиста један је од последњих хероја српског па и европског романтизма, сликар језе и чежње, сласти и грозе, можда последњи преживели изданак свенулог и усахлог некада величанственог дрвета српске ликовне фантастике. Фића је пре свега личност, оригиналан и веома свестан својих претходника, према којима има култни однос, али је цењен и у напредним круговима. Донео је самосвојну фантазију и ноћне теме, а с њима и неке море, свет натопљен потмулим страстима или снажном светлошћу срца. Појавио се у зениту златног доба наше бремените, сада помало уморне фантазије, исцрпене у идеолошким и естетским борбама, сударима са временом и самообрачунима. Невино је, с одушевљењем и знањем, ушао у моћни ток чисте ликовности, али при том није био наиван. Сада је овај Београђанин добро знани маг сликарства, још као млад узор млађима.

[/restrict]

 

Један коментар

  1. Срђан Воларевић

    Поштовани Дејане Ђорићу, уз најсрдачније уважавање Ваше личности морам Вам скренути пажњу на преувеличано казивање о Милошу Филиповићу Фићи.Не бих да Вам оптерећујем пажњу расуђивањима, само ћу Вас упутити на име Зорана Миладиновића. Сликара и само сликара. Мада његов опус изражавају и скулптуре, и графике и цртежи. А у Марићевића јарузи је његов рељеф устаницима Првог српског устанка. Асистирао му је у том послу Милорад Рашић Раша – који је одмах по Зорановом упокојењу почео да прича како је он аутор. Уверен сам да ћете после првих сазнања коренито променити мишљење. Срдачно Вас поздрављам и желим Вам свако добро и успех у послу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *