Почетна / Друштво / Правду дочекају упорни

Правду дочекају упорни

trepcaПише Слободан Иконић

Огромна српска имовина на Косову и Метохији узурпирана је и отуђена. То још не значи и да је потпуно изгубљена, нарочито ако номинални власник на то не пристаје

На територији Косова и Метохије, после НАТО бомбардовања 1999. године и повлачења српске војске и полиције, те егзодуса највећег дела српског народа, остало је заробљено огромно богатство Републике Србије, које је данас отето и махом распродато. Чак и када би био омогућен повратак 250.000 прогнаних Срба, питање је шта би повратници на територији Косова и Метохије затекли од своје имовине? Највише кућа је или порушено или распродато или узурпирано противправним усељењем Албанаца, највише српских шума је посечено и распродато и то пред очима КФОР-а, УНМИК-а и Еулекса…

 

ПОПИС ОТЕТЕ ИМОВИНЕ Вишегодишња тежња власти у Приштини за успостављањем суверене власти и контроле целокупне територије јужне српске покрајине Косова и Метохије у себи садржи и посебну геостратешку компоненту. Како време одмиче и НАТО бомбардовање се, поред геостратешких циљева и кажњавања Србије због неуклапања у нови светски поредак, све више објашњава и као жеља да се од Срба преузме контрола над пребогатим природним ресурсима Косова и Метохије. Тешко је са сигурношћу навести колика је заиста вредност минералних сировина на југу Србије, али различите процене говоре да је реч о енормним залихама угља и стратешких руда које се мере у стотинама милијарди евра.

Република Србија је власник око 24.500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта, као и више од 1.400.000 квадратних метара службених зграда, 145.000 м² пословних и 25.000 м² стамбених зграда, 4.000 м² објеката за посебне намене и још око 750.000 м² других грађевинских објеката. Над овим објектима у највећој мери никакву контролу нема Влада Србије, нити то имају локалне српске власти, изузимајући незнатан део имовине, углавном на северу КиМ, која је још увек под управом локалних Срба.

Највреднији су комбинат „Трепча“ и 30 рудника, железничка инфраструктура, аеродром Слатина код Приштине који се данас зове „Адем Јашари“, Телеком, енергетски систем, објекти Нафтне индустрије Србије и Војске, здравствене установе, школе и зграде културних установа. Србија већ преко 17 година не управља својом имовином на КиМ, али зато редовно плаћа кредите и камате које је због објеката и пројеката на Косову својевремено добила од разних иностраних банака и финансијских институција.

Само вредност имовине „Железница Србије“ на Косову и Метохији прелази 206 милиона евра, док је НИС до НАТО бомбардовања у власништву имао 31 објекат, који су одлуком УНМИК-а узурпирани и дати на управљање новом предузећу „Косово Петрол“.

И „Телекому Србија“ је узурпирана велика имовина, а створени су и огромни материјални губици услед уништавања базних станица и друге телекомуникационе опреме. „Србијашуме“ и даље на Косову и Метохији имају у власништву готово 340 хиљада хектара шума, а узурпиране су и бројне приватне катастарске парцеле чији су власници Срби.

У проценама вредности српске имовине на КиМ иде се чак до невероватних 200 милијарди долара, мада је вероватније да се ради о 11 до 12 милијарди долара, цифре до које је дошао професор Љубодраг Савић са Економског факултета у Београду. „Око 5,5 милијарди су потраживања Србије од Фонда за развој покрајине Косово, који је функционисао 40 година после Другог светског рата. Проценио сам на четири милијарде имовину 30.000 српских породица које су избегле 1999. године. Србија је из неког разлога сервисирала дуг Косова, који је био скоро 1,2 милијарде долара, и за те намене потрошила 350 милиона долара. Око 1.350 српских објеката на Косову, по ономе што се инкасирало у процесу приватизације на Косову, вреди најмање једну милијарду. Када се све то сабере, добије се та вредност заробљене имовине“, каже Савић.

ПЉАЧКА ПОД ОКРИЉЕМ УНМИК-а На аукцијама је нелегално продато неколико стотина српских предузећа. Тај посао је обавила Косовска приватизациона агенција, а пре ње Косовска поверилачка агенција, којој је мандат за то 2002. године поверио УНМИК и то сасвим нелегално, пошто је по Резолуцији 1244 УНМИК једино имао право да управља, али не и да мења власничку структуру имовине на Косову.
Резолуција 1244 Савета безбедности предвиђа мандат Уједињених нација који је у складу с правним системом УН и међународним правом. Дакле, она не предвиђа нити је правно могуће било какво учешће УН у промени својинских права на Косову и Метохији. То значи да се затечена, то јест стечена својинска права државе, других јавних субјеката, правних и физичких лица не могу мењати без њиховог изричитог пристанка ни у току мандата мисије УН. Супротно таквим ставовима, имовина на Косову и Метохији је већ променила власнике… Велики део имовине и српских фирми који се тамо налази је приватизован, што значи да је УНМИК самовољно и противно Резолуцији 1244 Савета безбедности, а под изговором да том имовином „управља“, узурпирао својинска права и власништво над непокретностима, предузећима… Приватизација на Косову и Метохији је маскирана „у закуп од 99 година“, није легална и не би смела да произведе било какве правне последице за Србију и њене органе, без обзира на то какво ће на крају решење бити за КиМ. Дакле, имовинска права свих морају бити загарантована без обзира на коначно решење.

Врхунац правног силеџијства и безобразлука био је поступак специјалног изасланика УН на Косову који је донео уредбу по којој онај ко узурпира земљиште може после десет година да добије право власништва на том земљишту, позивајући се на појам „државина“. У пракси, већина српских имања је заузета практично одмах по уласку НАТО снага у покрајину и протеривању Срба, па је поменутих 10 година већ истекло, али и правници аматери знају да је ова уредба пред било којим судом изван Косова правно потпуно неодржива, јер имовинско право не може никада да застари, а и први члан Европске конвенције о људским правима приватну имовину сматра неприкосновеном.

Невероватно, али чак и у појединим државним институцијама у Београду изражава се отворено чуђење над чињеницом да власт у текуће преговоре с Приштином није укључила и имовинско-правна питања, односно да их за те преговоре није и директно везала.

 

ЗАЛОГ БУДУЋНОСТИ Јер и проглашење „независног Косова“ повод је више да се, наместо нарицања за „одузетим“, о тамошњој српској имовини говори као о залогу српске будућности у јужној покрајини.

Ствари би могле и овако да се посматрају: ништа није одузето док власник не пристане да му се одузме. Отуд и недоумице и нејасноће поводом интернационализације (поновно враћање у надлежност УН) и помињања арбитраже случаја „Трепча“ и осталих правно-имовинских спорова – ЕПС, Телеком, Брезовица…

Песимисти се већ вајкају да се ту правно не може много учинити и да сву енергију треба усмерити на политичко и дипломатско деловање. Иначе се доводе у питање досадашњи преговори и поодмакли пут у евроинтеграције. Наравно, на српској страни је да процени шта има већу тежину – оно што губи, или, можда, оно што добија.

Ако је очигледно да међународна арбитража није могућа јер би, на тај начин, друга страна (косовска) била призната и третирана као држава, арбитража кују би покренули власници и те како је могућа.

Код „Трепче“ се зна да је већински власник Фонд за развој Републике Србије са 56 процената власништва, што јасно потврђују и власнички папири. Чак се зна, а подаци документују, и да је већи део рудног богатства на територији уже Србије, што је за професора Савића логично и очекивано. „Србија и Косово су били део заједничке државе и нико није водио рачуна да ли ће то прећи на српску страну или неће. Мене само чуди да Србија није тај податак саопштила, на пример, деведесетих, или 2000. године. То је веома важан податак с којим треба изаћи пред међународну заједницу“, рекао је Савић. Слично је и са „преливањем“ језера Газиводе.

Уколико се Фонд, многе банке и привредни субјекти као власници акција обрате арбитражном суду, десиће се слична ствар као са спором који је покренуо „Дојче телеком“, у којем је Приштина изгубила неколико стотина милиона евра. „За њих претња арбитражом уопште није наивна ствар“, истакао је Директор Канцеларије Владе Србије за КиМ Марко Ђурић.

Скијалишта Србије, заједно са Ски центром Брезовица и власником скијалишта Фондом инекс интерекспорт то су већ урадили, обавестивши косовског премијера Ису Мустафу о покретању инвестиционог спора пред међународном арбитражом у Паризу против Приштине због узурпирања српске имовине.

Наравно, норме и правила су често мртво слово на папиру, иначе не би ни долазило до сукоба, узурпације и отимања. Многи заборављају да суштина права није у садржини норме већ у њеном тумачењу. А оно најчешће зависи од тренутно преовлађујућих прилика и околности. Оне сада нису на српској страни, али то не значи да се у будућности не могу променити.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *