Пародија од суда, рече Монтгомери

Драгомир Антонић 

Како је у књизи „Кад овације утихну“ аутор, некадашњи амбасадор САД у Србији, описао догађаје у преломној 2000. години

Не мора се чекати Сајам књига да би се књиге читале. Корисно је да се књиге читају и другим данима. Време проведено с књигом није залуд потрошено. Ко може ваља да посети Сајам књига. Лепа је манифестација и пријатно је бити окружен са свих страна књигама различитих формата у меком или тврдом повезу. Видећете уз мало среће познате књижевнике. С песницима се нећете моћи мимоићи. Зашто је књижевнике тешко срести, а песнике немогуће избећи, наука до данас није пружила задовољавајући одговор.

[restrict]

 

РУШЕЊЕ МИЛОШЕВИЋА Не пишу књиге само књижевници и песници. Пишу и други. Једни за своју душу. Други за историју. Њихово неотуђиво право, као што је право других да њихова дела читају или не читају. Они што пишу не смеју присиљавати друге да читају њихова писанија.

Вилијам Монтгомери решио је да пише о својој улози у рушењу Слободана Милошевића. Пише да му је средином маја 2001, на једном неформалном састанку, Зоран Ђинђић рекао „да би слање Милошевића у Хаг представљао једини начин да му се суди“.

Желећи да помогне Ђинђићу, Монтгомери је отишао у посету код Мирољуба Лабуса и упитао: „Постоји ли добар пакет мера за помоћ српској економији и да ли би то убедило главне министре у влади да подрже изручење Милошевића.“ Лабус је набројао захтеве и рекао да „ако се гарантује све поменуто, он је сигуран да ће то помоћи да се убеде многи чланови ДОС у влади да подрже изручење Милошевића“.

Амбасадор даље пише како је био срећан, како је одмах обавестио претпостављене у Вашингтону који су такође били срећни и који су му рекли да има одрешене руке за слање Милошевића у Хаг. Међутим, увек постоји једно али што девојци срећу квари, у овом случају је то Уставни суд који је акцију изручења прогласио неуставном. Монтгомери је био уплашен да ће операција бити успорена или чак трајно одложена. „На крају Ђинђић је пресудио да је одлука необавезујућа, јер је сам суд био пародија. Затражио је и добио једногласну подршку чланова владе (што није укључивало Коштуницу) за изручење Милошевића.“

Ово је аутор објавио у књизи „Кад овације утихну“ на странама 73–75. Књига је пуна занимљивих имена и разних догодовштина. Изашла је 2010. године.

Намерно сам одабрао делове о „необавезујућој одлуци Уставног суда“, јер је он – како написа аутор – „пародија“!?!

Уставни суд је пародија за дипломату од каријере Сједињених Америчких Држава, земље која се сама прогласила изузетном. Ваљда су изузетни јер немају Уставни суд. Имају Врховни чије одлуке беспоговорно извршавају. Никад ниједан амерички дипломата не би рекао за Врховни суд САД да је пародија.

 

ИЗУЗЕТНИ, ПО ЧЕМУ? Ко се сећа избора за председника између Ал Гора и Џорџа Буша 2000, кад је на крају Врховни суд већином гласова пресудио да је победио Буш, може сам закључити да ли је у питању пародија, комедија или трагедија где на крају сви страдају: писци, глумци, публика и васколико човечанство.

Кад себе прогласиш изузетним, онда туђи уставни суд може бити пародија, или комад с певањем и пуцањем, а његове одлуке смешне и необавезујуће. Одлука која изузетним не одговара не сме се спровести. Пуј пике не важи. У случају кад нам одлука Уставног суда одговара, као на примеру БиХ или не БиХ (може се и тако звати), онда су његове одлуке демократска „света крава“ и морају се поштовати по цену земљотреса и пуне потрошачке корпе. Онај ко одлуку потписану од судија из страних земаља и оверену Суадиним палцем не поштује, мора бити ухапшен, затворен, разапет, а најбоље да се одмах обеси. Одлуке Уставног суда су обавезујуће свуда у свету, а посебно у Саудијској Арабији, Катару, Аустрији и другим земљама, вриште на сав глас евроунијатске службенице, бриселски званичници и угоститељи, амерички помоћници помоћника.

Беч и његово Министарство иностраних послова нећу више помињати. У току су им избори за председника који су почели још у априлу месецу. Можда се и заврше ове године. На тугу нашег великог пријатеља чије презиме код Срба ружно звучи. Не звучи лепо ни презиме америчке екселенције у Београду, али је у складу с његовим карактером. Код Аустријанца изгледа да је презиме самостално у односу на карактерне особине. Путује на све стране, плашећи успут вране. Такво му радно место.

Примаче се крају октобар. Света Петка је прошла. Пред нама је Свети Лука. Кад подигнете чашу да наздравите Светитељу и гостима, помените српске хероје: генерала Младића, Радована Караџића и све друге Србе који на правди Бога, а по моћи НАТО злотвора леже у евроунијатским тамницама.

[/restrict]