Почетна / Друштво / Оно што је преостало…

Оно што је преостало…

trepca-rudniciПише Наташа Јовановић

Да ли је рат за Косово заправо био рат за руднике?

Непосредно пре покушаја потписивања Венс–Овеновог плана на Палама код Сарајева, давне 1993, Добрица Ћосић је изговорио: „Стрепња ми је дубља од наде.“ Данас када премијер Александар Вучић, беспрекорно и без места замеркама, обзнањује пред камерама одлуку Владе Србије да ће поништити правне последице аката и радњи Приштине који се односе на преузимање „Трепче“, те да ће „зубе сломити онај ко крене силом“ на рударско-металуршки комбинат, дубина стрепње је несагледива. Не зато што Скупштина неће изгласати тај акт, а Срби на Северу потврдити да су тврд орах, већ зато што Србија више нема правну власт на Косову, и што ће уместо силе и десанта хеликоптерима, Приштина прибећи једноставнијем одговору: рецимо блокирати рачун који се налази у банкама на Југу или изоставити поруџбину репроматеријала неопходну за рад, будући да о свим тендерима комбината, и „Трепче Север“ и „Трепче Југ“, одлучује не српска већ косовска агенција.

Отуда брзог одговора на све замршеније питање српске имовине на Косову и Метохији нема, ни када је реч о „Трепчи“, нити када је реч о укупној имовини државе Србије у јужној покрајини грубо процењеној на преко 200 милијарди долара. У процену нису ушле резерве угља за два века у Косовском, Дреничком и Метохијском басену, као ни имовина преко 1.000 српских предузећа, од којих је већина нелегално приватизована. Ипак, изостанак реакције на отимање „Трепче“, па само и њеног дела на Северу који у укупној производњи овог комбината не учествује више од пет одсто, безусловно би отворио и питање власништва над 130 објеката ЈП ПТТ Србија, 338.183 хектара земљишта „Србијашума“, имовину ЈП „Железница Србије“, чија је вредност процењена на 206,6 милиона евра, имовину „Телекома Србије“, процењену на 78 милиона евра, па све до, како је премијер приметио, последње куће у Звечану.

СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО… Почетак отимања највећег привредног гиганта тог типа на Балкану и једног од највећих у Европи није датумски везан за Нацрт закона о „Трепчи“, усвојен недавно у Скупштини Косова. Косово, увек привлачно за освајаче и експлоататоре свих језика, најпре је привукло пажњу страних, пре свега америчких корпорација. Мета насилничког освајања Косова, многи су указивали, било је рудно богатство, а Флора Саундерс још 1998. објављује текст под насловом „Косово: Рат је око рудника“ у коме наговештава да ће „Трепчу“ контролисати онај ко оружано победи на Косову, при чему би НАТО доминација „ставила америчке корпорације у најбољи положај“. Деценију касније Нил Кларк у „Њу стејтсмену“ наводи да су Сорошева улагања на Косову везана за „преузимање контроле над рудником ’Трепча’“, у коме се налазе „огромне резерве злата, олова и других минерала“. У прилог томе следи и вест „Волстрит џорнала“ да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша за само годину дана пет пута боравио на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара. У вези с „Трепчом“ помињу се и велике мултинационалне компаније као што су „Рио Тинто“, „Фрипорт“, „Тисен Круп“, али и поједини инвестициони фондови…

Мало је познато да је место Ново Брдо код Приштине некада било насељеније од Лондона и да су ту радили и живели чувени рудари Саси. Римска империја је имала своје методе експлоатације рудних богатстава на Косову, па се тако од југоистока Копаоника изнад Лепосавића, па све до „Трепче“ код Митровице, налази много неприродно узаних јама које савремени инжењери зову „римски радови“. Постоје докази да је у римско доба, са копаоничке стране која данас неприродно припада Косову, са 1.300 метара надморске висине, па све до Вучитрна, постојао ланац људи, коња и мазги којим је вршено пребацивање руде или већ претопљене руде у метал.
Данас на Косову и Метохији резерве лигнита чине 70 одсто укупних резерви угља у Републици Србији и представљају окосницу развоја енергетике. Иако ниског квалитета, овај угаљ је погодан за експлоатацију јер се налази на малој дубини. Сматра се да су укупне резерве лигнита на Косову и Метохији, око 14,7 милијарди тона, довољне за његово коришћење у наредних 16 векова. У ужој Србији угља има за наредних 30 година, што значи да би без косовских резерви Србија већ средином 21. века свој енергетски систем морала да темељи на увозу. Корпоративни стручњаци за руде и минерале крајем 2008. изашли су с проценом да резерве у „Трепчи“ износе 425.000 тона олова, 415.000 тона цинка и 800 тона сребра; да су резерве никла 185.000 тона и кобалта 6.500 тона; да су у руднику Гребник, јужно од Глине, доказане резерве 1.700.000 тона боксита. До сада утврђене резерве фероникла на Космету су 15.000.000 тона, али се процењује да су и много веће.

Ако се зна да амерички стручњаци процењују да залихе угља на Косову вреде 500 милијарди долара, а вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора (седам стратегијских руда) и до 1.000 милијарди америчких долара, не треба да чуди што је та територија уназад деценијама била предмет великог интересовања мултинационалних компанија.

 

ОРУЖАНИ УПАД У „ТРЕПЧУ“ Све до отимања Косова и Метохије од Србије, 1999. године, „Трепча“ је радила као јединствен рударско-топионичарски комплекс. Након потписивања такозваног војнотехничког споразума, у Куманову 1999, међународна заједница доношењем Уредбе 99/1 све што је затекла од државне и тзв. друштвене својине на територији Косова и Метохије поверава УНМИК-у. Како је у том тренутку „Трепча“ била акционарско друштво, било је немогуће ставити је под надлежност  УНМИК-а. Осим ако… У ноћи 14. августа 2000. као лекар и главни администратор на Косову Бернар Кушнер, под образложењем да не може да дозволи да се „опасност по здравље деце и трудница настави за само један дан“, с наоружаним војницима упада у просторије „Трепче“ и ставља катанац на врата. Тадашњем директору  Новаку Бијелићу био је забрањен улазак. Том приликом војници КФОР-а уништили су сву документацију и компјутерске базе у „Трепчи“. За овај преседан Кушнер никада није сносио одговорност.

Касније, 2002, УНМИК је основао Косовску поверилачку агенцију (КПА) под окриљем Резолуције 1244, која се након проглашења независности трансформише у Косовску агенцију за приватизацију, која се сматра наследником Косовске поверилачке агенције.

Иако према Резолуцији 1244 СБ УН Србији припадају сви природни ресурси на Косову и Метохији, по проглашењу независности „Трепча“ је фактички поверена Косовској поверилачкој агенцији, која је управљала приходима све до 2006. године. Од тада постоје две јединице – „Трепча Север“ и „Трепча Југ“.

Под албанском управом остале су фабрике нераскидиво повезане с „Трепчом“, попут Фабрике акумулатора КМ, Фабрике процесне опреме КМ, Фабрике цинка КМ, Фабрике ловачке муниције Србица, Фабрике вештачког ђубрива у јужном делу Митровице, Фабрике индустријских батерија у Пећи, Фабрике ножева, маказа и накита у Призрену, Фабрике екстра боја и лакова у Вучитрну… У поседу „Трепче Север“ остало је четири рудника на територији општине Лепосавић. Производња овог предузећа је, како тврди менаџмент, од 2006, када је настављена после вишегодишње паузе, готово све време расла. Тако су, примера ради, приходи у 2006. износили 5,94 милиона евра, а расходи 5,62. Највећи приходи достигнути су 2011 – 13,45 милиона, уз расходе од 11,25 милиона, а наредне године средства су инвестирана и у производњу. Прошле године приходи су износили 10,34 милиона, уз расходе од 9,89 милиона.

КАПИТАЛНЕ ОДУКЕ СА ЗАДРШКОМ Новим законом албанска страна покушава да присвоји све руднике и флотације у Старом Тргу, руднике и флотације у Кишници и Новом Брду, руднике и флотације на Копаонику и у Лепосавићу, Металургију олова у Звечану и Металургију цинка у Митровици, док је за осталих 14 јединица комбината планирана приватизација. По речима директора Јована Димкића предвиђеном реорганизацијом, према усвојеном Закону о „Трепчи“, комплетан модел садашњег функционисања комбината на Северу се уништава. Радници комбината, њих 600 запослених, најавили су протесте. Да ли ће их неко чути? Судећи по томе да све набавке овог комбината иду преко косовске агенције није тешко претпоставити да би следећи потез Приштине могао бити затварање или привремено обустављање рада комбината на Северу. Тешко је предвидети који би одговор српске стране, у том случају, могао бити.

За сада Влада Србије је донела одлуку да ће поништити правне последице аката и радњи Приштине који се односе на преузимање „Трепче“. Услед чињенице да самопрокламовано Косово није држава, као и недостатка воље друге стране, вођење арбитражног поступка није могуће. Такође, како је рекао Вучић, Србија неће покренути арбитражу поводом овог антиправног потеза Албанаца, јер би се на тај начин признало Косово. Маневарски простор у оваквим околностима је прилично мали и чини се тешко може изаћи из оквира бриселских преговора. Но, у споразуму се каже: „Правосуђе ће бити интегрисано и радиће у оквиру правног система Косова“, што на основу Устава Републике Косово значи да „Судови суде на основу Устава и закона Косова“ (члан 102). Косово са судским и правним системом Србије, како је оценио проф. др Ратко Марковић, има везе као и са судским и правним системом Никарагве.

Професор истиче да је Бриселски споразум трапаво формулисан, али да реченица у којој се каже да се цела ствар мора довести у склад са Уставом Косова и законом о локалној самоуправи Косова важи за сва подручја правног регулисања. Тиме је Србија себи избила из руку сваку правну власт на територији Косова и Метохије. Јер сада важи само оно о чему се постигне сагласност једне и друге стране у разговорима у Бриселу, а чим је сагласност то значи да није једнострани акт, то није због нас већ због њих.

„Све што сада слушамо је зато да би се умирио револт домаће јавности и како би се стишали косовски Срби, јер док ми одавде гледамо документа, њима се та стварност дешава, директно је осећају. Све што се тиче Косова и Метохије уређује једнострано проглашено Косово. Ми га нисмо признали као државу, али шта је оно ако има највишу правну власт, уставотворну и законодавну. У томе и јесте био смисао Бриселског споразума и тек сада ће се конкретно видети шта је он значио.“

С друге стране, Вучић тврди да дијалог о нормализацији односа Београда и Приштине ничим и нигде не обавезује Србију да се одрекне своје имовине. „Ако бисмо на ово пристали, у питању би био опстанак севера Косова. Као да је неко желео да каже да је Србија притиснута са свих страна и хајде да је ударимо још мало. ’Трепчу’ не дамо! Не дамо да се дира у право својине! И нећемо то дати никоме! Је л’ хоће да кажу да куће у Звечану нису српске? Е јесу!“

Дани пред нама показаће да ли је Влада Србије истрајна у намери да до краја, на све начине и по сваку цену, сачува интересе и преостали суверенитет на Косову, или ће пристанком на компромис Србија платити цену историјског губитништва. Овај пут не би био реч само о имовини већ последично и о исељавању Севера.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *