Муке меке окупације

Милорад Вучелић / главни уредник

Откако су крајем деведесетих година прошлог века запоселе градску власт разне жуте или полужуте политичке странке просто су се утркивале у томе ко ће више и боље да поништи и заборави 20. октобар као Дан ослобођења Београда. Тога дана 1944. године у Београду су, од стране партизанских јединица и снага совјетске Црвене армије, поражене и из њега умакле фашистичке окупаторске трупе. После 2000. године ослободиоцима су, били они партизани или црвеноармејци, одузимана имена улица, укидане су Октобарске награде и уопште затирало се све што је подсећало на ослобођење Београда. Тај дан славили су само борци и њихова борачка организација. Приликом одласка на те скромне и готово илегалне прославе носиоци народноослободилачког ордења били су на улици извргавани руглу, вербалним и не само вербалним нападима. Тако су једну већ видно остарелу жену, носиоца ордена Народног хероја, изложили најгорим поругама и пљували на њу и на орден који је носила око врата. Сви медији без остатка нису октобарском ослобођењу посвећивали било какву пажњу, а често није било ни обичне белешке о том датуму. На исти начин су се сви поменути актери понашали и на Дан победе над фашизмом 9. мај. Све је то био део свесне и јавно декларисане политике партија и политичара које су свој звездани тренутак доживеле у октобру 2000. године када је и почело обоготворење 5. октобра.

[restrict]

Налогодавци оваквих „протеста“ су се овим учинком јавно поносили, а ни њихови подмлаци се нису баш много крили у реализацији ових мини-прогона и у јавном агресивном игнорисању. Круна оваквих перформанс пројеката активиста били су и они шарени слављенички балони и шенлук на дан сахране Слободана Милошевића.

Таквом понашању и односу према антифашистичким празницима дошао је крај тек сменом жутих власти и приликом посете руског председника Владимира Владимировича Путина када је поводом овог празника одржана и војна парада. Поново се почело с обележавањем победа српског активног антифашизма над окупаторима. Улице су поново добиле имена оних који су их борбом и жртвама заслужили.

Симболички све су то били гестови и поступци у тежњи да се изрази отпор мекој окупацији која је већ деценију и по на делу у нашој земљи а посебно у Београду. И зато мека западна моћ није оклевала да обнови снаге посустале меке окупације. Некадашњи подмлаци жутих прогонитеља живих антифашиста и бораца за ослобођење од окупатора су у међувремену стасали, прегруписали се и помало пресвучени у грађанисте претворили се у борце за наставак и обнову меке окупације. Мора се, у духу њихових напора и умовања, стати на пут обнови прослава антифашистичких и слободарских датума и свакој врсти подстицаја одупирања мекој окупацији. Напрасно се ова врста грађаниста пресвукла и навукла маску бораца против фашизма јер је проценила да је то политички пробитачно. Колико је то било провидно види се и по томе што су се истовремено и континуирано обрушавали на Русију и посебно Путина.

Тако су лидери Иницијативе „Не да(ви)мо Београд“ одлучили да на Дан ослобођења Београда 20. октобра одрже протестни концерт! Против чега се може протестовати баш тога дана! Протестује се против тога што је управа града одлучила да на Тргу републике направи велику изложбу посвећену бици за ослобођење Београда. Нема изложбе, али има протестног концерта. У име меких окупатора они су се „јуначки“ испрсили пред градским властима, које су им већ дозволиле да одрже такав концерт, уз поклич: „Нећемо устукнути пред градском влашћу“! Право правцато травестирање и пародирање сваког одлучног чина! Обележавање дана победе над фашистима у главном граду Србије мора устукнути пред правом грађана да „конзумирају јавни простор“.

Имали смо до сада многа искуства о томе како директне окупације из Првог и Другог светског рата утичу на карактер и морал људи и какве дугорочне последице могу оставити на менталитет сваког па и нашег народа, али сада се суочавамо са чињеницама и сведочанствима колике су и како погубне последице одржавања меких, „паткица“ окупација, које западне силе и њихове корпорације покушавају да код нас данас успоставе.

Додуше, озбиљних разлога за протестовање ови стасали подмлаци жутих партија, а скривајући се под разним новим именима и са старим провереним страним финансијерима, и те како имају. Србија је веома далеко од демократије каква обитава у Америци. Тамо, рецимо око 41 одсто Американаца верује да ће на изборима Доналд Трамп бити покраден. Мртви и нерегистровани већ годинама вишекратно гласају и гласају, о чему се читаоци могу информисати у тексту Николе Врзића  „Мртви гласају за демократе“ у овом броју „Печата“. Колико знамо ови демократски висови за Србију ће остати недостижни. Већ се назиру грађански протести због тога што се Србија одлуком премијера прикључила давању хуманитарне помоћи Сирији и Алепу. И неки посланици са његове изборне листе су тако шта оценили као опасно сврставање на руску страну. И таман када су се припремали да се испрсе на бранику Запада, Путин се као гост Меркелове нађе у Берлину да поразговара, заједно са француским председником Оландом, који му је колико јуче осујетио посету Паризу, о томе да се ЕУ прикључи хуманитарним акцијама у Сирији и да поново размотри проблем санкција према Русији. Сва је прилика да ће у Београду бити све више прилика да се грађанистички протестује. Биће тема за „борбу“ и протесте напретек. Али биће повода и по духу сасвим другачијих разлога за славље. Један вам управо представљамо на фотографији на насловној страни овог броја нашег листа. Тема је, без сумње, изненађење за наше читаоце. Није у складу са „Печатовим“ „рукописом“, али јесте израз наше жеље да овим призором скренемо пажњу на једну за Србију изванредну вест и да са читаоцима поделимо радост због ње: после много деценија, на клиници „Народни фронт“ у Београду, прошлог петка свет је угледао рекордан број беба – 46 малишана рођено је у 24 сата. То је догађај који у овом породилишту није био забележен све од далеке 1955. године.

[/restrict]