Милов гамбит

Пише Никола Врзић

На недељним изборима у Црној Гори уздрмана је власт Мила Ђукановића, али је учвршћена подршка уласку Црне Горе у НАТО

Недељни избори у Црној Гори нису се завршили онако како смо се надали и завршили су се онако како смо желели, без крви и без сукоба дакле, што значи да нисмо изгубили оно што нисмо ни имали и да нисмо изгубили оно што смо још имали да изгубимо, а то су мир и какав-такав привид стабилности у региону који је кудикамо бољи од стварних сукоба у региону. Другим речима, како ствари сада стоје, Мило Ђукановић, после 27 година проведених на власти, и даље остаје чињеница у Црној Гори, нашем некадашњем другом оку у глави…

[restrict]

ИЗБОРНЕ БРОЈКЕ Ко је победио на парламентарним изборима у недељу? Ово једноставно питање, као и много тога другог у вези са Црном Гором, нема сасвим једноставан одговор. Актуелни премијер Црне Горе и председник Демократске партије социјалиста Мило Ђукановић прогласио је победу иако није освојио већину којом би сам могао да формира наредну владу, опозиција пак тврди да је победила она зато што ће у збиру имати више посланика од ДПС-а иако у том збиру није успела да стигне до магичне бројке од 41 посланика, колико је потребно за већину у црногорској скупштини с 81 посланичким местом.

Шта кажу бројке? Према званичним подацима Државне изборне комисије Црне Горе од овог уторка, Ђукановићев ДПС освојио је 36 посланичких мандата. Демократски фронт (ДФ), скуп десет партија и покрета међу којима су најпознатији Нова српска демократија Андрије Мандића и Покрет за промјене Небојше Медојевића, 18 мандата. Коалиција „Кључ“ (Демос Миодрага Лекића, Социјалистичка народна партија на чијем је челу Срђан Милић, и УРА – Уједињена реформска акција Жарка Ракчевића) у новом ће сазиву парламента имати 9 посланика, демократе Алексе Бечића (који се у фебруару прошле године одвојио од СНП-а) 8 посланика, Социјалдемократска партија (СДП) Ранка Кривокапића четири, а социјалдемократе Ивана Брајовића, који се у јануару одвојио од Ранка Кривокапића, два мандата. Преостала четири посланика поделиће странке мањина; два за Бошњаке и по један Албанцима и Хрватима.

Заједно, опозиционе листе – ДФ, „Кључ“, демократе и СДП – имају 39 посланика, три више од ДПС-а и два мање од потребне већине. С друге стране, ДПС, осим на својих 36, може да рачуна и на два посланика Брајовићевих социјалдемократа, дакле, 38, што ће рећи да одлучује четворо посланика мањинских партија.

 

СЛУЧАЈ ДИКИЋ Коме ће се они приклонити? Иако је опозиција изразила спремност да им уступи чак и премијерско место, иако је ДФ отишао и корак даље понудивши им да уопште не уђе у владу, већ да подржи мањинску владу на челу с (националним) мањинама само да се оконча власт Мила Ђукановића, познајући Мила Ђукановића и његово владање технологијом останка на власти, његово обарање с власти у оваквом распореду снага и посланика представљало би поприлично изненађење. Јер опозиционарима није потребно само да мањинама дају понуду која ће надмашити Ђукановићеву а то је тешко замислити, већ им је потребно и да довољно дуго остану на окупу, и сви заједно и у оквиру коалиција у којима су изашли на изборе, и превише је ту варијабила да би било упутно кладити се на постизборни инжењеринг који би Ђукановића лишио власти. Тако да је сва прилика да је Данијел Сервер, вашингтонски експерт за нас, у праву када оцењује да је „победу однео Ђукановић, мада не толико велику колику је можда желео, али је победио. Имаће први шансу да формира владу и биће му потребна коалиција, за шта има много опција“.

Колико је на ову Ђукановићеву победу, макар и релативну, утицала епизода с бившим командантом српске Жандармерије Братиславом Дикићем и његовим изборним хапшењем? То, наравно, никада неће моћи прецизно да буде израчунато. Баш као што, барем за сада, неће бити сасвим јасно – све и ако има поприлично основа да се посумња – шта је тачно Дикић покушавао или није покушавао да уради тог изборног дана у Црној Гори. Али од самог почетка потпуно је јасно да је хапшење пензионисаног генерала српске полиције и његових (наводних) сарадника током изборног дана, својом медијском употребом, за циљ имало додатну мобилизацију Ђукановићевог бирачког тела и поправљање резултата његове партије. И то је можда најжалоснији утисак о стању свести у данашњој Црној Гори: црногорски бирачи мобилишу се на антисрпским и на антируским основама, уместо да је обрнуто. Шта ли би на то рекли Његош, Свети Василије Острошки, јунаци Мојковачке битке…?

 

НАТО ПОБЕДА С тим у вези, споменути Данијел Сервер рече и: „Изгледа ми као да је НАТО победио.“ И изгледа да му добро изгледа. НАТО странке, странке које подржавају улазак Црне Горе у НАТО, освојиле су – нажалост – убедљиву већину. Уосталом, саберимо поново: ДПС 36 мандата плус СДП 4 мандата плус социјалдемократе 2 мандата плус мањине 4 мандата – то је већ 46 – а томе треба додати и мандате који ће у оквиру „Кључа“ припасти покрету УРА Жарка Ракчевића који је такође отворен за НАТО, и нећемо даље ни да пребројавамо све остале мање и веће припаднике опозиционих листа чије противљење уласку Црне Горе у НАТО или није сасвим јасно или није сасвим доследно.

Погледајмо недељни резултат и на овај начин. Пре четири године, на претходним парламентарним изборима, листа на којој је био ДПС на својој платформи НАТО интеграција освојила је 168.290 гласова, а сада је за ДПС гласало 158.301 црногорских бирача. Али НАТО партије су заправо у добитку у односу на пре четири године, јер су ономад, 2012. године, на заједничкој листи с ДПС-ом били и данашњи СДП и социјалдемократе које тада у садашњем облику нису постојале, што значи да ћемо право расположење на овогодишњим изборима ухватити тек ако ДПС-овим гласовима (158.301) додамо и гласове СДП-а (19.997) и социјалдемократа (12.447). Резултат је, ако смо добро сабрали, 190.745, односно 22.455 гласова про-НАТО снагама више него пре четири године.

Без обзира на веће или мање изборне неправилности и куповине гласова, ово данас јесте већинско расположење Црне Горе, и са тим сви треба да се помиримо таман колико нам се не допада што се црногорски државни и национални идентитет граде у негирању српског. Али то није чудно; ако би свој посебни национални идентитет покушавали да изграде без супротстављања српском, дошли би до закључка да су ипак Срби, но то је већ тема за неку другу прилику. До тада, нама у Србији остаје мало шта друго до да прихватимо да су данашњи Црногорци то што кажу да јесу, а ако нису оно што је Његош био, није нам јасно шта су…

Али вратимо се питању НАТО-а, које је за балканску геополитичку слагалицу од кудикамо већег значаја од питања Ђукановићевог опстанка на власти, све и ако је једно поприлично повезано с другим. С обзиром на овакав сазив парламента, с више од 46 посланика више него расположених да у парламенту подигну руку за дефинитивно учлањење Црне Горе у НАТО, референдум о учлањењу у ову организацију – који опозиција тражи све и ако није сасвим јасно како би ко на њему гласао – после недељних избора још је мање вероватан него што је то био пре њих.

Е, сад, ако је НАТО победио, као што каже Сервер а бројке му, авај, дају за право, значи ли то да су Руси изгубили? Тим пре ако су тачни утисци независних посматрача са стране и тврдње зависних медија из Црне Горе, да су Руси у кампању опозиционих странака у Црној Гори уложили прилично новца и енергије, покушавајући да у последњи час поремете улазак Црне Горе у амерички војни савез. Руси нису изгубили утолико што ништа сада нису ни имали да изгубе; није се после ових избора Црна Гора обрела на путу евроатлантских интеграција већ њиме наставља да иде. Али нису Руси ни добили, то је чињеница.

 

БАЛКАНСКА СЛАГАЛИЦА Како ће се овакви резултати црногорских избора – победа НАТО-а – одразити на споменуту балканску геополитичку слагалицу? Укратко: никако. Поредак остаје у затеченом стању, што значи да једини нов моменат – нов у односу на четвртвековни тренд стављања читавог Балкана под америчку шапу, понекад одевену у ЕУропску рукавицу – остаје српска победа у Босни и Херцеговини, извршена референдумом у Републици Српској. Американци су сад у Црној Гори добили утешну награду јер су сачували оно што је већ одавно њихово, али то само значи да главна битка остаје битка која се бије за Србију. А она се, као што смо утврдили у последњих неколико недеља и бројева „Печата“, убрзава, што се да закључити и из бриселског ултиматума у вези са споразумом о телекомуникацијама с Приштином, и из њиховог Закона о „Трепчи“, а сада, ево, у најновијој епизоди, и из измена преговарачких позиција Европске уније за (косметско) Поглавље 35 у које су, како ове среде пише „Политика“, убачени захтеви косовских власти „који нису били чак ни тема разговора Београда и Приштине“. Циљ свих ових потеза је, да не дужимо сада, да се Србија истера на чистац и у том истеривању сломи сасвим. Уосталом, видећемо како ће им ићи око тога, надамо се да неће нимало.

Што се пак будућих односа Србије и Црне Горе тиче, они ће, више-мање, наставити по досадашњем чим се разреши питање Братислава Дикића, при чему треба имати у виду и да је потпредседник црногорске владе Душко Марковић пожурио да каже како „ова активност ухапшене групе српских држављана није повезана с властима Републике Србије, њеним званичницима или било којом институцијом“, што ваља читати као покушај званичне Црне Горе да саопшти како циљ операције Дикић није било нарушавање односа са Србијом већ, као што рекосмо, унутарполитичка употреба Срба на црногорским парламентарним изборима. Ако ни због чега другог, а онда због очувања варљиве регионалне стабилности, треба очекивати да Србија неће нарочито инсистирати на даљем затезању односа и да ће покушати, када се страсти примире, да односе врати у досадашњи колосек. У коме ће и остати све док, једног лепог дана а можда и пре, Србија не ојача довољно да би коначно поставила питање права свог народа у Црној Гори. Али то ће пре свега зависити од коначног исхода битке за саму Србију. Изгубимо ли је, Црна Гора и права Срба у Црној Гори неће нам бити на врху листе проблема које ћемо имати.

[/restrict]