КАД ЈЕ МАХНИТ – БИК ЗАПЛЕШЕ?

После 50. Битефа: ФЕСТИВАЛ У ЗНАКУ ПОЛОВИЧНОГ УСПЕХА

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Фестивал је и ове године био најпре смотра европских позоришта, што је у складу с програмским геслом На леђима махнитога бика, али не и с настојањем да се нашим гледаоцима прикажу нове позоришне тенденције из значајнијих театарских центара широм света; имајући у виду неколико репрезентативних представа овогодишњег Битефа које су биле у знаку игре и сценског покрета, морамо упитати зашто је селектор дао примат том изразу кад у Београду постоје још два фестивала посвећена плесу

Овогодишњи Битеф свечано је отворен у Народном позоришту представом 6&7 плесног театра ТАО из Пекинга. Кинески плесачи су, у кореографији Тао Јеа, у свом изразу савршено складно, спојили традицију и савременост на модеран начин. И ранијих година, још док су Битефови селектори били Мира Траиловић и Јован Ћирилов, фестивал је почињао представама у којима су доминирале плесне сцене, чак су и читави програми били у знаку театра покрета, али такви спектакли махом су се се одвијали у Центру „Сава“. Педесети Битеф, колико смо могли да видимо, знатну пажњу посветио је балету и театру покрета, па је ваљда стога у програм сврстана и представа Само моје Ане Дубљевић и Игора Коруге у извођењу Станице Сервиса за савремени плес из Београда. Аутори у исти мах су и једини извођачи ове стилски чисте представе, која се бави питањем како превазићи и разрешити данас есенцијални проблем друштвеног положаја младих уметника, који желе да се искажу у области савременог плеса. Иако можемо виђење ове теме дочекати само добродошлицом, морамо се, имајући у виду и још неке представе овогодишњег Битефа које су биле у знаку игре и сценског покрета, упитати зашто је селектор дао примат том изразу кад у Београду постоје још два фестивала посвећена плесу: Фестивал игре, којим већ годинама руководи Аја Јунг и Фестивал кореографских минијатура. Да и не говоримо о појединачним представама које се самостално припремају и изводе, као и о балетским извођењима у Народном позоришту и „Мадлениануму“. Пошто је и претходних година било заступљено доста плесних представа, морамо се упитати јесу ли тзв. нове тенденције искључиво у домену плеса?

Иначе, јубиларни Битеф је протекао у знаку најпре европских, прецизније речено западноевропских позоришта, будући да је од укупно дванаест приказаних представа осам било са европских сцена, с тим што су од тога три биле домаће, од којих је само једна – Родољупци у режији Андраша Урбана – заслужила да дође на фестивал. Пошто је, у суштини, перформанс Слобода је најскупља капиталистичка реч Маје Пелевић и Олге Димитријевић, које у својству аутора и извођача, „у сценској форми добро контролисаног туристичког путовања суочавају и испитују пропагандне обрасце и стереотипе тоталитарног режима Северне Кореје и западних неолибералних демократија, те како се у том контексту репрезентује и доживљава идеја слободе и како се њоме манипулише“ (пише у каталогу фестивала), премијерно изведен на Битефу, морамо се упитати по којим критеријумима је уопште одабран за главни програм. Евентуално би му место било у неком пратећем програму фестивала, као и представи Само моје Ане Дубљевић и Игора Коруге.

Поред већ поменуте кинеске представе, публика је гледала и изведбу из Либана, једну немачко-сингапурску копродукцију и једну немачку продукцију под називом Амбасадор: Немачко-афрички комад с певањем. Како се види, селекторка Ања Суша и уметнички директор Иван Меденица мимоишли су бројна позоришта из источне Европе као што су она из Русије, Украјине и Белорусије, да не набрајамо даље азијске земље, од којих су поједине заслужиле да уђу у програм јубиларног, педесетог Битефа управо стога што су неке од њих биле достојно заступљене у фестивалским програмима ранијих година. Стекли смо утисак да је овогодишњи програм у суштини исхитрена и при том скупа импровизација. Било би боље довести три до пет заиста добрих комада него импровизовати у потрази за новим позоришним тенденцијама с дванаест представа, које, чак и када се ради о Битефу, не могу бити оправдање за поједине, најблаже речено бесмислене представе, или како их је позоришна критичарка Драгана Бошковић сасвим умесно назвала – полупредставе. Из нашег региона одабрана је само једна изведба, што је свакако добро: Над гробом глупе Европе Себастијана Хорвата и Милана Марковића Матиса, у извођењу Хрватског народног казалишта „Ивана пл. Зајца“ из Ријеке.

Као најзначајнија инострана сценска остварења педесетог Битефа можемо издвојити Урнебесну таму Волфрама Лоца, у извођењу ансамбла Бургтеатра из Беча, у режији Душана Давида Паржижека и Свиту бр. 2 у продукцији „Ешел 1:1“ из Париза, према концепцији колектива „Енциклопедија речи“ и Жориса Лакоста, композитора и редитеља овог спектакла. Првој је додељен Гран при „Мира Траиловић“ за најбољу представу у целини, док су специјалну Награду „Јован Ћирилов“ поделиле Свита бр. 2 и либанско остварење Јашући облак у продукцији аутора и редитеља Рабија Мруеа из Бејрута. Додајмо да је Свиту бр. 2 својим гласовима наградила и публика.

Све је више мишљења да би за Битеф било боље да се окане трагања искључиво за новим позоришним тенденцијама и прихвати тенденцију презентовања добрих представа! Такво програмско опредељење у сваком случају заслужује пажњу и може се само подржати поготово стога што је током сезоне на нашим сценама све мање гостовања страних позоришта. Можда би комбинација одабирања добрих позоришних представа, с једне стране, и иноваторских подухвата, с друге стране, била умесна, под условом да је промишљена и у свему одмерена. То подразумева и знатно шири избор селектованих представа у смислу обухватања уметнички вредних позоришних представа са свих континената.