Гола и боса НАТО војска

janeziЗa „Печат“ из Љубљане  Светлана Васовић Мекина

Словеначка војска не пати само због недостатка муниције. Ситуација је много гора

Војска чији припадници добијају пакете помоћи у храни и одећи, што од италијанског Каритаса (хуманитарна организација католичке цркве) што од домаћег Црвеног крста; професионални војници који од плате не могу да прехране своје породице; трупе које су присиљене да од своје мизерне зараде, нешто веће од социјалне помоћи, саме себи купују најважније делове униформе, пре свега обућу, иначе су мокри од главе до пете чим падне и најмања киша (ради се о држави чији главни град годишње има тек шездесетак сунчаних дан); војска чија су складишта намењена војној опреми – празна: не само да нема муниције, нема ни резервног веша, одеће ни обуће; укратко – ни обичан војник, а ни његов старешина, нема шта да „задужи“ уместо онога што је толико изношено да је за отпис; уз све то, ту је и парламент у коме се посланици из редова опозиције и власти, уместо да брину о важнијим државним и међународним питањима, свађају јесу ли или нису бедни социјални и материјални услови домаће војске, и зашто је војницима морал у чабру; и, на крају, не треба заборавити ни на јавност, заплашену и огорчену после низа медијских извештаја, у којима је раскринкано да је војсци, стубу одбране родне груде, угрожен морал, али и здравље, јер су им војничке цокуле пропале, кошуље издрцане, панталоне похабане… Војници због описаног стања напуштају лоше плаћен посао и беже из касарни.

Нису у питању оружане формације неке сиромашне земље далеко од европског континента, све горе наведено јесте слика једне НАТО војске. Конкретно: Словеначке војске (СВ).

[restrict]

ВОЈАКИЊА УРШКА Словенија је ушла у НАТО у марту 2004. године. Како су се ствари потом одвијале најбоље описује војакиња (словеначки израз за жену војника), која, камери окренута леђима, прича своју тужну животну причу за словеначку државну телевизију, што је РТВ СЛО емитовала у ударном термину, одмах после вечерњег Дневника. Униформу је обукла, каже војакиња Уршка, пре десетак година; тада ју је преплавио понос, њену породицу још више. А сада из војске излази понижена, осећа се осрамоћено, јер СВ је од ње начинила социјални случај… Иако су словеначки медији протеклих седмица (а поводом „претње у виду надирућих блискоисточних избеглица“) бомбардовали публику вестима о алармантном недостатку муниције за белгијске пушке којима су после уласка државе у НАТО одмењени калашњикови некадашње ЈНА, сада су на видело избили много већи проблеми. Шта вреде пушке, ако нема ко да их стави на раме; шта вреде и меци, ако нема ко да пуца.

Оно о чему се протеклих месеци шушкало по кулоарима, коначно је стигло и у словеначку скупштину, као тема број 1. Посланици су ургентно сазвали надлежно тело словеначког парламента (одбор за одбрану) с једном једином тачком дневног реда: социјално-економски статус војника. Развила се бурна расправа, јер је ситуацију више него сликовито описао позвани председник синдиката војника Гвидо Новак, све како би парламентарцима приближио љуту муку својих сапатника из СВ. Новак није штедео речи критике, иако су седници по службеној дужности присуствовали и прозвани представници владе на челу с министарком одбране и замеником начелника генералштаба СВ. Ни председавајући (председник одбора за одбрану) није се либио да распали по влади премијера Мира Церара: „Све је превршило меру када сам из медија сазнао да најмање 100 припадница и припадника Словеначке војске, да би преживело, мора да моли за социјалну и другу помоћ, и то не само словеначки него и италијански Каритас! Само тако могу да прехране своје породице и себе, што је срамота… Зато је куцнуо крајњи час да проговоримо о овој теми не би ли смо осигурали да ускоро више нећемо имати војнике и војакиње – од којих очекујемо да бране словеначке границе пред муслиманским мигрантима! – који животаре захваљујући социјалној помоћи италијанског Каритаса.“

 

СИНДИКАЛНО СВЕДОЧЕЊЕ И војни синдикалац Новак је у име своје базе оплео по окупљеним представницима власти, подсетивши да војници немају (попут других запослених у јавној сфери, а пре свега полицајаца) могућност штрајка. „Ми, војници, не смемо да штрајкујемо, и једино можемо да изађемо у јавност јер смо већ сасвим очајни“, апеловао је представник војника на присутну власт, пошто „сте ви они који имате моћ да утичете на промене; запослени (у СВ) се због забране штрајка свакодневно обраћају нама, јер буквално не могу да саставе крај с крајем… Више стотина припадника прима социјалну помоћ, односно пакете (хране и одеће). То није достојно једне државе (…) то нису аномалије, то су живи људи… Замолили смо начелника генералштаба да одобри да четири припадника СВ дођу у парламент како би из прве руке исповедали у каквом су дерту, и они и њихове породице, али начелник генералштаба им то није дозволио“. Новак је додао да су уследиле чак и претње „дисциплинским мерама“ директно из војног врха, све како би се дебата о калварији војника сакрила од очију јавности. Зато се окуражио да сам јавно изнесе да је, поред (пре)ниских плата, неуралгична тачка СВ и опрема, тачније бушне чизме и униформе у дроњцима: „Свакодневно нам се обраћају војници који су задужили чизме чији се ђон убрзо распао, буквално. Када падне киша – имају мокре ноге, оду у складиште, желе да замене цокуле, али тамо не добију ништа, јер нема нових чизама. И шта да раде? Оду у радњу и од оне минималне плате својој породици отргну од уста још 100-200 евра да себи купе чизме како се не би разболели кад су на послу. И зато би требало обратити пажњу и на то, јер за војника је униформа – заштитна опрема… Уместо тога, стално слушамо како за војску треба купити технику. А на људе се увек заборави!“

Министарка одбране, која носи исто презиме као јунаци Ћосићевих „Корена“, али пословенчено, са такозваним „тврдим ч уместо меког ћ“ (дакле – Катич), признала је да је стање у војсци лоше, али се жустро успротивила тврдњи да су војници само за њеног двогодишњег мандата куповали сами све од чизама до руксака, уз напомену да јој је начелник генералштаба гарантовао да то није истина. На шта јој је представник синдиката узвратио да ће јој војници доставити рачуне о обављеним куповинама по „цивилним“ дућанима војне опреме.

 

БРИСЕЛСКИ ДИКТАТ Све то је последица не само диктата Брисела (да државе чланице ЕУ морају да затегну каиш у циљу штедње, како би се санирале последице економске кризе, али и кризе евра) већ превасходно НАТО захтева за што већа улагања у куповину војне опреме, тачније технике сваке врсте, ради „модернизације словеначке војске“. А то је подразумевало куповину прескупе војне опреме фаворизованих произвођача са Запада, почев од финских оклопних возила „патрија“ до белгијских пушака о којима је „Печат“ већ писао… Готово све словеначке владе су шаком и капом плаћале куповину новог наоружања под паском НАТО генерала, уз пратеће афере због провизија и скандала услед корупције. Цену такве политике је платио „људски фактор“ СВ, који је у аранжману НАТО-а, на ратиштима широм света, опремљен хај-тек пушкама, а код куће остао го и бос.

 

Селотејп и ПВЦ фолија

„Стање је хаотично – материјал за униформе је неквалитетан, није ништа боље ни са чизмама, које пуцају“, тим речима је Синдикат министарства одбране (СМО) упозорио матично министарство на стање у војсци. Извршни секретар СМО је испричао и анегдоту – над словеначким колегом се недавно, на једној од НАТО вежби, сажалио амерички војник, те му је уделио своје резервне војничке чизме. „Слично је и у другим мисијама, где друге војске не могу да се навикну на разноликост кројева и боја наших униформи; ако смо пре неколико година били узор источним војскама како по оспособљености, тако и по изгледу, данас то више нисмо – прешишали су нас скроз“, каже шеф војних синдикалиста.

Представник за медије словеначког министарства одбране Симон Корез признаје да су униформе СВ „заиста можда малчице шарене“, али то правда чињеницом да у буџету нема новца за целовиту обнову. Што се буре око чизама тиче, подсећа да је војничка професија специфична, па није чудо да ђон први страда на неравном терену и због лоших временских прилика…

И СМО се слаже са Корезовом опаском да војници раде у специфичним условима, али напомиње да им баш зато следује обавезно „радно одело“, отуда је неприхватљиво да немају шанси да замене поцепане униформе и уништену обућу „о трошку послодавца“ (државе). Резултат је да је „приличан број припадника СВ подеран и без одговарајуће заштите“; због попуцале гуме на ђону, словеначки војници током војних егзерцира распаднуте војничке чизме поправљају и лепе како знају и умеју, па се у крајњој нужди лате свега што се нађе при руци. Није реткост да „обмотају чизме ПВЦ фолијом и све то причврсте селотејпом, што подсећа на прилике из Другог светског рата“.

[/restrict]

  займы на карту без отказа онлай займзайм с плохой кредитной историей отзывызайм от частного лица владивосток

2 коментара

  1. Imati vojsku je skupa rabota. Jedan od izgovora za napustanje SFRJ je bila bajka J. Janse da je JNA previse skupa. Jeste bila skupa I trebala joj je reorganizacija ali nismo nosili izlizane cizme niti iscepan donji vec. Bilo je staresina koje je na licu mes ta trebalo uhapsiti I staviti pred streljacki stroj za pimer drugima. Krala se nafta, benzin, antifriz, viskovi karabinske municije. Alat. Sluzio sam u Postojni. U januaru sam prosao pored kasarne u kojoj sam sluzio. Danas neka druga vojska cuva Sloveniju. Moja jedinica je imala duznost da zapreci prodiranje natojedinica iz pravca Italije. U razradi scenarija u prirucniku za dejstvo u slucaju napada iz pravca Italije postojao je I scenario uda r a taktickim nuklearnim sredstvima. Eto da je doslo do toga branili bi smo je kao sto branili I Srbiju u kojoj sam rodjen. Mogao sam I zivot da dam za njihovu slobodu. Posle su nas proterali kao neprijatelje I usli u savez s onima koji su bili spremni da ih napadnu I nuklearnim sredstvima kako bi ostvarili svoj cilj prodiranja u dubinu zemlje I uvodjenja u njenu okupaciju. Vremena se menjaju, prijatelji se biraju samo sigurno znam da niko ne bi tako branio bracu Slovence kao Srbi koji smo polozili zakletvu. Na zalost danas smo udaljeni I razdvojeni neprijateljskim rezimom koji stoluje u gradu Zagrebu.

    • Истина, где је?

      Срби из Хрватске надали су се да ће их заштити југословенска војска. Нажалост, она се распала по националној основи. Остали смо незаштићени у Хрватској. Они у које је много улагано, распали су се, као што се распало братство и јединство створено од паучине. Само су Срби веровали у братство и јединство. Наиван народ, који нажалост због своје наивности опет страда, по ко зна који пут у својој историји. У давна времена Господари света по Божијем промислу, сада су слуге свачије! Без праве правне државе којом могу да заштите свој Србски народ у Хрватској, на Косову и Метохији, Републици Србској, Македонији,Црној Гори…изложени су страшним притисцима Западних сила, као и увек у својој историји, али се много шта променило. У прошлим временима, Срби су били сложнији, одлучнији да бране своју Отаџбину, свој народ, своја огњишта од Господа Бога им дато. У оно време се знало: Истина је била истина, а лаж је била лаж. Истина, Правда, Достојанство поклапало се Божијом Истином, Божијом Правдом. Срби су веровали у Господа, као у свог Створитеља и Спаситеља! Када су Господа заменили другим спаситељима, остали су незаштићени, потлачени, обесправљени…Ја једино молим Господа Бога Створитеља и Спаситеља, да се смилује и спаси ову Планету Земљу од тоталног хаоса у који срља овај свет!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *