ФЛОТИЛА ВЛАДИМИРА ГРОЗНОГ

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Зашто је руска флотила узбуркала британску штампу више него воде Ламанша

Нема на помолу лаког одговора Русији. Њен председник Владимир Путин кренуо је тако агресивном политиком и реториком на коју Запад, једноставно, не налази ваљан одговор. За време Хладног рата постојао је, бар, узајамно прихваћен речник између две стране… Ми и Русија више на говоримо заједничким језиком.
Овако је актуелни аларм на Западу лондонски „Гардијан“ сумирао прошле седмице још док је конвој руских ратних бродова таласао воде Северног мора и Ламанша, на путу за Медитеран, да тамо ојача ватрену моћ сиријског председника Башара Асада у његовом сукобу са џихадистима – новим савезницима Запада.

[restrict]

РУСКА АРМАДА Британска Краљевска морнарица „из прикрајка“ је пратила руску флотилу – на неким местима, као што је теснац Довера, и „голим оком“. Сцену је украшавала многобројна, знатижељна публика дуж обале Канала, док је руска „Армада“ („Тајмс“) пловила „мирном водом под плавим небом“.
Руски носач авиона „Адмирал Кузњецов“, предводник „параде“, привукао је посебну пажњу, али је у британској штампи и „стручним“ круговима одмах деградиран у „олупину“ из Другог светског рата на чијој су се пак палуби јасно оцртавали најмодернији руски ратни авиони.
Из владиног седишта у Даунинг стриту портпарол је одмах одбацио сваку помисао да присуство Путинове флоте у енглеском мореузу представља знак слабости војне силе Гордог Албиона. Напротив, док су Путинови бродови још пловили у Северном мору, далеко од обала Британије, Министарство одбране командовало је да разарач „Данкан“ подигне сидро из луке у Портсмауту, како би се придружио разарачу „Ричмонд“ ради држања на оку и дисциплиновања руске флотиле дуж британског копна.
Истовремено, разарач „Драгон“ добио је наређење да „голим оком“ прати две руске фрегате које су биле кренуле из својих база у Северном мору како би се прикључиле руском конвоју. „Драгон“ је пак морао да преплови дуг пут до Ламанша чак из вода Португалије.
Руску флотилу су, поред „Кузњецова“, сачињавали још и крстарица „Петар Велики“ (на атомски погон); два противподморничка брода, „Североморск“ и „Вицеадмирал Кулаков“, заједно са још четири брода за подршку. „Неколико подморница“ кренуло је, такође, из вода Атлантика у помоћ групи „Кузњецова“.
Цела флотила кретала се према Медитерану, на обале Сирије, а у подршку тамошњим руским ратним бродовима из састава руске Медитеранске флоте, од којих се десет већ дуже време налази у сиријским водама.

ПРЕМИЈЕРКИН ПОЗИВ У Лондону је консензус аналитичара да је пут руске ратне флотиле према Сирији, кроз атлантске воде, знак да је Владимир дефинитивно одлучио да ојача руско војно присуство у Сирији, која се тренутно суочава с политичком, обавештајном и војном подршком Запада и његових сателита у Заливу исламистичким побуњеницима против „проруског“ режима у Дамаску.
Ратни авиони с „Кузњецова“ и сама ватрена моћ носача могу да буду – анализира се – пресудни у борби сиријског режима против џихадиста.
Путинова флотила подигла је таласе у моменту када је британска премијерка Тереза Меј на самиту Европске уније, а у наступу који неки коментатори квалификују као „прилично паничан“, позвала Европу да што пре „обједини ставове“ против „руске агресије“ која се „огледа“ у њиховој „директној помоћи“ режиму у Дамаску. Помоћ легитимном режиму у Дамску је светогрђе! Госпођа Меј није, међутим, поменула да руски бомбардери лете на небу Сирије на изричит позив сиријске владе.
Лондонски „Гардијан“ пролазак руске ратне флотиле кроз британске воде на путу у Сирију, где се Дамаск бори с евроатлантском интервенцијом на страни џихадиста, описује под насловом „Хладни рат број 2: Како су Русија и Запад (поново) потпалили историјски сукоб“. У изразито алармантном наративу подсећа се читалаштво како је, својевремено, заменик команданта савезничких снага у Европи, генерал Шириф још 19. марта 2014. из НАТО команде у Монсу (Белгија) алармирао амероевропску галерију опоменом да се НАТО налази „пред новом, опасном Русијом“. Упозорење је објављено само дан пошто је Русија вратила под суверенитет Крим – територију некадашње Кијевске Русије коју је Никита Хрушчов (Украјинац) отуђио од „мајке Русије“ и доделио Украјини.

ХЛАДНИ РАТ БРОЈ 2 У опширном напису, „Гардијанова“ коментаторка Мери Дејевски подсећа Британце како је Путин, у говору којим је генерал Шириф махао у Монсу, још тада упозорио: „Толико пута су нас лагали (Запад); доносили одлуке иза наших леђа и стављали нас пред свршен чин… То се десило приликом НАТО ширења на исток и постављањем војне инфраструктуре НАТО-а на нашим границама“. Русија – стоји на том Путиновом папиру – „неће више толерисати овакав притисак“.
Пловидба руске ратне флотиле кроз атлантске воде, ради појачања ватрене моћи Сирије где се одиграва крупна геостратешка игра, знак је да је федер односа Исток–Запад затегнут до пуцања и да – како оцењује и „Гардијан“ – Русија „није спремна да даље толерише притисак“.
Упозорење да се ствари враћају политици и пракси Хладног рата било је већ годинама тема европске дебате, али последњих седмица бројни западни стратези почињу да верују како је „федер откачен“, а „руски фактор“ заузео своје место у бригама западних престоница; како „нема више приче“ (у Русији) о транзицији према „либералној демократији“ и како је, на крају, „ера после Хладног рата окончана, а почео је Хладни рат број два, различит од претходног по карактеру… И није више само реч о супротстављеним интересима него о супротстављеним вредностима“ два света.
Све у свему, ако је до реторике, динамике, жестине оптуживања и степена хладноће, Хладни рат број два увелико је почео. Француски министар спољних послова Жан-Марк Еро објашњава, тако, да је „иза привида консензуса већ заживела нека врста светског нереда“. Али, при томе, не чује се нигде „mea culpa“, него да Мефисто станује у Кремљу, а Запад – рећи ће Еро – сада плаћа цену „зато што смо погрешно проценили (Русију) и готово две деценије се уљуљкујемо у самозадовољству“. Пакао, то су други, рекао би његов земљак, Жан-Пол Сартр…

ПОТПАЉИВАЊЕ ВАТРЕ У Британији – иста прича и сличне ноте. Шеф дипломатије Борис Џонсон на недавној годишњој конференцији његове Конзервативне партије није ни трепнуо док је присутним делегатима објашњавао како је Запад „живео у погрешном уверењу“ да је пад Берлинског зида значио „идеолошко решење“ након „седам ледених и понекад застрашујућих деценија тоталне комунистичке владавине (на Истоку)“.
Да још мало потпали ватру новог хладног рата, јавио се и Џон Сојер, бивши начелник британске Спољне обавештајне службе (МИ6): „Улазимо у опасну еру, ако не и опаснију од самог Хладног рата. Изгубили смо фокус на стратешки однос између Вашингтона и Москве, па је свет сада у већој опасности него у време Хладног рата“ зато што, по Сојеру, нема више „јасних путних ознака између две велике поделе и две велике силе“.
На истој жици је чак и „адвокат дијалога“, немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер. Грешка је – каже он – и помислити да је ово сада исто што и (стари) Хладни рат – „Ово време је другачије и много опасније.“ Време је, ваљда, другачије зато што Русија није више на коленима – као током распада Совјетског Савеза – а опасније је, ваљда, зато што Владимир Путин не показује намеру да нову снагу Русије пројектује на начин који би био глорификован на Западу.

ДОКАЗИ РУСКЕ АГРЕСИЈЕ Уместо да се прокрчи пут за нови дијалог, Запад (за сада) показује мањак размишљања о врлинама дијалога. Тренутна хладноћа односа резултат је, дакле, „руске агресивности“, што се лепо очитује у „серији руских провокација“ (!?) чији је, ето, израз и ова „парада“ руске флотиле у атлантским водама. Агресија Русије траје – иде даље теорема – још од Украјине и, пре ње, од руске интервенције у Грузији 2008, па све до садашњег бомбардовања у Алепу, где Путин настоји да на власти очува „свог пријатеља“ Башара Асада.
Мефисто из Москве поставио је – нови доказ агресије – ракете средњег домета „Искандер“ у руској(!) енклави Калињинград на Северном мору. Ова „агресија“ – узвикује „Гардијан“ – „нервира НАТО чланице Пољску и Литванију“…
Владимир Грозни је, додатно, агресор зато што је у Сирији поставио ракете земља-ваздух С-300 и С-400. То је, опет, агресија зато што те ракете могу да „осујете постављање турске (НАТО чланица) и америчке зоне забрањених летова изнад Сирије“, што, такође, „нервира“ западни пројекат обарања режима у Дамаску.
И ево, сада, Путин, поврх свега, шаље „Адмирала Кузњецова“ с пратећим бродовљем у сиријске воде, како би његови Су-30 и Миг-29 „могли да бацају још више бомби на Сирију“.

КАКО ОДГОВОРИТИ ВЛАДИМИРУ? Флотила кроз Ламанш или не; сухоји или мигови у Сирији или не; наслов приче је сада: како одговорити Владимиру Грозном? Усаглашеног одговора тренутно нема. Једна школа мишљења је за агресивну спољну политику према Русији, ма шта да то значи. Друга пак мисли да је кориснији начин коегзистенција са ојачалом Русијом, ма колико „агресивном“. Трећа носи призвук баратања с Путином по методу „шта је – ту је“. Такав приступ је већ наишао на строго противљење и упозорење да би Путин, у том случају, наставио да лагодно експлоатише западне слабости.
Француски министар спољних послова Еро сумира насталу ситуацију: „Нови баланс базиран на мање конфронтације и више сарадње, нажалост, није спонтано произашао из рушевина Хладног рата.“
У Британији, где антируска реторика није никада била оволико гласна још од Хладног рата број 1, шеф дипломатије Борис Џонсон прети Путину да ће, ако овако настави, Русија постати „земља изопштеник“. На тај дипломатски ћорак Путин је, намерно или случајном коинциденцијом, одговорио пловидбом руске ратне флотиле кроз Ламанш.
За разлику од Џонсона, бивши британски амбасадор у Русији Тони Брентон позива на „реализам“. Његова је теза да послератни међународни поредак или – како каже – „либерална хегемонија“ Запада „више не ради“. Указује да је британска политика према Русији (и Кини) промашила циљ. Запад би – упозорава – морао да прихвати лимите свог утицаја у 21. веку; „морали бисмо да обуздамо наше амбиције; да се ограничимо на чување наших интереса, али је све мање могуће да говоримо другим земљама како да се понашају“.
Ентони Кордесман, стратешки аналитичар у лондонској тинк-танк институцији „Чатам хаус“, мисли да Запад, а пре свега нова америчка администрација, морају да прихвате Русију као моћног, глобалног, стратешког ривала „који ће, у најмању руку, такав бити док год је Путин на власти у Кремљу“.
У међувремену – и као вест да је Путин још увек на власти у Кремљу – руска ратна флотила продефиловала је „парадним кораком“ кроз Ламанш…

[/restrict]