Елита Бобом напада по паланачким неандерталцима

dilan-2Пише Владислав Панов

Вест да је легендарни амерички рокер Боб Дилан добио Нобелову награду за књижевност иако није књижевник и као такав нема ниједну књигу, али има свашта друго, као пожар је обишла планету поделивши је на два супротстављена фронта. Њихов је вербални двобој, посебно овдашњи, једина трагикомичнија ствар од обзнане да је Нобелов комитет напрасно осетио нужност рокерског допуњавања критеријума за одабир лауреата за њихово још ипак прилично престижно годишње признање

Далеко забавнији од сада већ скоро традиционално „провокативно неозбиљних“ одлука надлежних за додељивање Нобелове награде за књижевност, јесу коментари на вест да је овогодишњи лауреат овог извештачено престижног признања у категорији књижевног рада постао амерички рок музичар, огранак кантаутори, времешни Боб Дилан. Додуше, разлога за смех и сарказам има већ у образложењу секретарке Шведске академије за Нобелову награду, извесне Саре Даниус, која је Дилана упоредила с Хомером!? Иако без икаквог озбиљног залога за тежину своје речи, најупечатљивија је реакција на ову одлуку шкотског антиписца, хероинског месије суровог језика Ирвина Велша, који је оне који су Дилана промовисали у нобеловца назвао сенилним блебетавим хипијима укисељених простата!? То је без конкуренције најодурније најприкладнији коментар упућен господи у Стокхолму и њиховом овогодишњем проширењу досадашњих граничних вредности за улазак међу кандидате за књижевног Нобела и на, ето, новоустановљени огранак рок песништва, а онда и на Боба Дилана.

[restrict] Нова времена за Нобела Дакле, чак и пре питања зашто је Боб Дилан међу књижевним нобеловцима, постало је много важније утркивање да се на рачун његовог имена, славе и минулог рада, очеше што више самозваних „стручњака“ за рок поезију, па самим тим и за његов „историјски песнички опус“. Односно на шамарање речима дежурних егоманијака који све знају. Овдашњи су, дакако, најбројнији, најбучнији и најрасположенији за кавгу. По обичају. Па представници такозване Друге Србије с подразумевајуће интелектуалне висине у односу на сву осталу примитивну, необразовану и глупаву рају почеше да лепе етикете „паланци“ (њу, ваљда, чине сви који не препознају генијалност Боба Дилана, иначе рођеног такође у до очаја интелектуално пасивној, али америчкој паланци). По неким бурним реаговањима из овог правца Дилан је толико задужио свет својим ликом и делом да је без сумње било крајње неукусно што до сада није добио бар неколико Нобелових награда. Он не да је Хомер него је и пророк библијског значаја и дубине. Одмах су сви добро ушанчени табори, књижевни и интелектуални, подигли борбену готовост на врео свађалачки ниво и на подразумевајуће и увек неизоставно подсмевање супротстављеним ставовима. Испоставило се да ко није за Дилана за књижевног нобеловца, тај је својеврсна сељачина и заостали неандерталац. А ко јесте? Ко то јесте, шта он треба да представља? Не рекоше. Ваљда велико интелектуално познавање? Супериорну литерарну упућеност и продуховљеност? Да ли је уопште потребно знати било шта о књижевности или су из Нобела Бобом послали поруку да прелазимо на „нова времена“ (њихове речи, као алузија на Диланове стихове) у којима ће се књижевност допуњавати деградирајућим додацима масовне, потрошне културе, односно антикултуре. Дилан је пола века на сцени. Педесет година путује светом роварећи културне темеље као и остали „рокери“ (антагонизам, субверзивни пориви, деструкција културе, морала и свих ограничења, „застарелих начела“, све су то револуционарна стремљења тзв. рок културе), зарађујући при том и све материјалне и нематеријалне аколаде, уживајући у позицији месијанског пророка који зна боље од других шта ти други мисле. Био је против рата када је било најисплативије бити против рата. Упозоравао је у својим тешко разумљивим стиховима, безбедно „вишеслојних“, на угњетавање власти, на сломове цивилизације и празнине западног света без душе и било каквих духовних вредности. Али увек на по себе најповољнији начин. Певао је о смрти, мрзео је живот, славио промене, посебно оне које не мењају ништа, личним примером превазишао је све стеге, оквире и правила, чак и религијске (родио се као Јеврејин, прешао је у хришћанство, да би све то превазишао као ограничавајуће глупости), освојио је свет, онако јеврејски, на најпрофитабилнији начин, глобално, комплетно и потпуно. Отуд заљубљеници теорија завере коментаришу њега као књижевног нобеловца баш из тог угла. Има и оних који су у обзнани да је Дилан овогодишњи нобеловац за књижевност и то као књижевник без иједне књиге (не рачунамо први том од три која би требало да чине његову аутобиографију) пронашли политички чин у циљу скретања пажње на најузбудљивију и наводно судбоносну председничку трку у Сједињеним Државама. Боб Дилан, иако некадашњи бунтовни глас број један управо против тог естаблишмента, сада би скретањем пажње на „америчку ствар“ требало да посредно буде главни помоћник баш те америчке ствари у очима света. Људска глупост, као што рече Ајнштајн, заиста нема граница.
Окаснело дилановско проширење хоризоната У сваком случају Боб Дилан је на средини осме деценије живота отишао у још једну легенду. Иако науштрб правих књижевника који деценијама с далеко већим залогом и учинком чекају на овакво препознавање свог рада, Дилан је као књижевни нобеловац отворио ново поглавље у историји ове награде истовремено је промовишући уз помоћ своје славне персоне на још незабележен начин. Никада славније име није добило ову награду. Нити с тако комплетним изостанком макар и само формалних атрибута за то признање. Зашто је критеријум за квалификовање потенцијалних кандидата за књижевног Нобела тако драстично баш ове године измењен? Чак и они који су се по „интелектуалној дужности“ осетили довољно и неопходно широким да подрже овакав искорак из вишедеценијског непроменљивог уоквирења критеријума за доделу ове награде, чак и са максималним упињањем свог супериорног духа, немају одговор на ово питање. И шта даље? Да ли је еталон свих ствари у овој новој књижевној Нобеловој фиоци завршен Диланом? Можда су на реду, рецимо, дијаболични старци из „Ролингстонса“? Џон Ленон је увек био превише комунистички неукусан, а званични „краљ“ Елвис Пресли исувише републикански ригидан. Додуше, ови потоњи имају и малени недостатак пошто више нису међу живима. Дакле, авај, превише су мртви. Али зашто не увести и посмртни осврт на живот и дело великана музичке индустрије?
Апсурдно је то што се по, на улици и током живота стеченој, дефиницији рокенрола као младалачког бунта против свега етаблираног (уз, наравно, секс и дроге као неопходни исходишни амбијент ове побуне) оваквим награђивањем такозване рокенрол иконе, у које је одавно уздигнут Дилан, чини много већа субверзивна подметачина самом том рокенролу и његовој бунтовној идеји, па и Дилану, него институцији нобеловског препознавања вредности и значаја тог иначе одавно отупелог рок елемента бунта и субверзије који напрасно постаде нешто вредно награђивања. Као и скоро све што је чинило покретачке силе западне културе и овај је њен део у временима апсолутне деградације свега омаловажен управо, иронично, оваквим „скандалозно изазовним“ откривањем Дилана од стране оних сенилних блебетавих хипија из куће Нобела којима изгледа није познато да је наводно антиратно ангажовање хипи покрета и протестних поклича кантаутора пропало још пре више од пола века. Толико је и окаснело ово дилановско проширење хоризоната у Стокхолму.

ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ
Културтрегерска згражавања иритирају

Постоје разлози да се оправданост додељивања Нобелове награде Бобу Дилану доведе у питање.
Први је што су мотиви за њу, као и у многим ранијим случајевима, политички, што није добро јер би онда требало да му се да награда за мир, а не за књижевност.
Други је што је он, заиста, примењени песник, па би, по истом критеријуму, ту награду, на пример, могли да добијају и филмски сценаристи, што до сада није био случај.
Истина је, међутим, да би Дилан, за разлику од многих ранијих добитника Нобелове награде за мир, ту награду заиста и заслужио.
А истина је и да су културтрегерска згражавања над избором некога ко није „академски“ књижевник до зла бога лицемерна и иритантна.
Лицемерна су зато што тим културтрегерима није падало на памет да се позабаве оправданошћу неких ранијих награда јер, упркос силном „академизму“, за те академске величине никада раније нису чули, а смета им Дилан, чије песме, иако није по културтрегерској мери, јако добро знају.
Иритантна су зато што су културтрегери иритантни сами по себи, па онај против кога се изјашњавају не може да не делује симпатично.
Истина је и да је Дилан, за разлику од дисидената режима који нису по вољи светском полицајцу и који због тога из анонимности бивају подигнути на стокхолмски пиједестал, иако изложен провереном поступку злоупотребе и претварања противника у симбол система, значајан део живота провео као истински и славан дисидент некада једне од две, а данас једине суперсиле.
Као што је истина и да ни дан-данас не пропушта да покаже како мисли својим главом и каже ствари које се не уклапају у прописани начин размишљања, о чему смо не тако давно сведочили када је изазвао буку и бес у НАТО колонији која полаже право на брендове као што су „кравата“ и „србосјек“.
Дакле, упркос аргументима против, имајући у виду околности и праксу, ову одлуку Нобеловог комитета ваља поздравити.

ЗОРАН БОГНАР
Позитивно сам шокиран

Овом вешћу сам позитивно шокиран јер након више од 25 година чисто политичких одлука (и лауреата) стигла је једна, рекао бих, храбра и одважна одлука из тог готово учмалог, мемљивог и од корупције и лицемерја окошталог Нобеловог комитета… Слажем се да је било много писаца који су могли и требало је да добију ову награду пре Боба Дилана, као што су рецимо Лоренс Ферлингети, Дилан Томас, Петер Хандке, Петер Естерхази, па и тај Мураками за којег, колико видим, већ пет година навија цео свет… Али има времена и за њих, ако Бог да… добиће и они ту награду…

МИОМИР ПЕТРОВИЋ

Боб сада постаје дворски „револуционар“

Без обзира, или управо зато што ценим Диланову поезију, нисам пресрећан што је он добитник Нобелове награде за књижевност. Не могу да читав случај не посматрам феноменолошки, а не само поетички или естетски. Проблем није у мени већ у вишедеценијским поступцима комитета за доделу ове награде. Волим Дилана, али то није награда коју је требао да добије. Сада постаје оно против чега се борио – део мултинационалне корпорације. Нека врста дворског „револуционара“. А опет, шта нам светски моћници тиме поручују? Уверен сам да желе да нам кажу да нико неће остати ван корпорације, да све има цену. „Дилан је сада наш, а где су ваши?“ Не могу да тај догађај посматрам другачије већ само као реакционарни чин комитета. Ког комитета? Можда оног који управља свим овим мањим мејнстрим поткомитетима.

ДЕЈАН СТОЈИЉКОВИЋ

Догодине можда и стрип уметник

Мислим да је додела Нобелове награде Дилану преседан који ће позитивно утицати на брисање разлика између тзв. „елитне“ и поп културе и да ће коначно бити разбијени окоштали и заостали принципи везани за дефинисање књижевности. Ове године је Нобела добио музичар, следеће ће можда добити неки стрип уметник попут Арта Шпигелмана који је за своју графичку новелу „Маус“ већ добио Пулицера. Примећујем да међу факултетлијама и академцима влада пометња и згроженост поводом овог догађаја, али то је било неминовно, њихово затуцано поимање књижевности коначно је доживело заслужени и дефинитивни пораз. Препоручујем им да слушају мало више рокенрол и читају Нила Гејмена, никад се не зна, можда и он једног дана буде нобеловац.

ПЕТАР В. АРБУТИНА

Посусталом концепту треба „доказ” за тезу

Очигледно је да се Нобелов комитет заморио од нервирања разних диктатора по свету или подилажења разним мањинским или верским групама или давања награде заборављеним и убуђалим дисидентима, који на правди Бога робују негде у некаквим казаматима верујући још увек у идеал светске правде. Очигледно да је посусталом концепту требало име које ће да покаже да изворна и права књижевност више не постоје, али да ипак постоји и ангажман у књижевности. Дилан није само музичар и његова предавања из књижевности и књижевни рад није за потцењивање, можда не за Нобела, али не ни за ниподаштавање. Очигледно да је заједнички именитељ сваке доделе Нобелове награде фактор изненађења за онога ко је добије. Можда је некад добије и неки прави писац, бар се то дешавало у временима која нису предалеко иза нас.
Драган Лакићевић
Поштујем Андрићеву награду у Стокхолму
Нобелову награду ми Срби замишљамо и себи представљамо по нашем једином нобеловцу, великом писцу Иви Андрићу. Свака грешка или политика Нобеловог жирија вређа наша осећања и понос – народа и језика који има „Проклету авлију“ и остала истинска Андрићева дела. Међу добитницима је било још правих писаца, али смо се, поготово у последње време, већ навикли на мање или веће скандале који се у нашем народу зову спрдња. Нобелова награда је одавно политичко средство утицаја и деловања, уосталом као и толика наша признања. Награда Бобу Дилану спада у безазленије калкулације политичко-пропагандних потеза. Према томе треба бити равнодушан.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *