Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
За „Печат“ из Милана Дијего Фузаро
Довољно је сетити се, успут, да су главни финансијери кампање Хилари Клинтон „Голдман Сакс“, „ЈП Морган“ и Џорџ Сорош, тај „великодушни“ и филантропски спонзор „обојених револуција“ које су дестабилизовале владе које се нису сврстале уз униполарни нови поредак са звездицама и пругама
У америчкој предизборној кампањи највише изненађује што је јасно да Хилари Клинтон и они који њу подржавају немају суштинску аргументацију осим оне засноване на ставу да Трамп не сме да победи. Јер једино што садржи програм Клинтонове јесте застрашивање јавности да би настала пропаст ако победи њен ривал.
У међувремену смо већ видели праву пропаст коју је изазвала Хилари, а не Трамп, јер он још никада није био на власти. Потписник ових редова уопште није присталица Трампа. И како би се могло, с друге стране, бити присталица такве личности са свим њеним ограничењима и противречностима које медији нису пропустили да нагласе?
Ипак, писац ових редова је такође спреман да се упусти у тврдњу да од Трампа може бити гора само Клинтонова. А она је – као што знамо – отворени присталица ултралиберализма који намећу уговори о „слободној трговини“, очигледно штетни за Европу, а посебно за Италију и њену мрежу микропредузећа којима је применом тих уговора суђено да их буквално разбију мултинационалне компаније.
Поред тога, Клинтонова је – то сви знају – представник велике моћи, неоолигархијских елита и финансијске аристократије, односно глобалне класе која негде од 1989. године влада планетом, без праве опозиције.
Довољно је сетити се, успут, да су главни финансијери кампање Хилари Клинтон „Голдман Сакс“, „ЈП Морган“ и Џорџ Сорош, тај „великодушни“ и филантропски спонзор „обојених револуција“ које су дестабилизовале владе које се нису сврстале уз униполарни нови поредак са звездицама и пругама.
Не би требало никако занемарити да Клинтонова, према њеним експлицитним изјавама, жели да повећа амерички „интервенционизам“ (читај „империјализам“) у другим државама: Хилари је у 2011. навела Обаму да се укључи у криминално бомбардовање Гадафијеве Либије. Посебно је Клинтонова срамно славила вест о смрти Гадафија. Она и њене присталице су вршиле притисак и да се војно интервенише у Сирији због поседовања чувеног хемијског оружја које уопште није постојало (у то време, на срећу, Обама је победио на изборима и није било интервенције).
Укратко, понављам: само је Клинтонова гора од Трампа. И не треба да нас завара медијски циркус који представља Клинтонову као једину могућност да се избегне Трамп. Јер можда је истина, бар у овом случају, баш супротно од тога.
Превод с италијанског Драган Мраовић
ИЗВЕСНИ ЗАКУЛИСНИ, ПОЛИТИЧКИ И ЕКОНОМСКИ ФАКТОРИ…
Ваља имати у виду да извесни закулисни амерички фактори, који су познати као „кингсмекери“ стварају и усмеравају јавно мњење у САД, када су у питању претседнички избори, на којима се такмиче две политичке партије, које се боре за власт. Њих је лако распознати по томе што лако прелазе из партије у партију. Кандидат „кингсмекера“ не критикује другог кандидата „кингсмекера“ – “A kingmaker candidate does not criticize other kingmaker candidate… ” (Види: Phyllis
Schlafly, A choice not an echo – The inside story of how American President are
chosen, Alton, ILL., U.S.A., 1964, стр. 88, – Филис Шлефли, Избор а не
отсјај…). Њихов крајњи циљ је остварење једног једнојезичког, једнопартијског и
једноверског друштва, потчињеног америчком месијанизму тз. источног
естаблишмента са седиштем у Њујорку, којег претстављају између осталих и тз.
„кингсмекери“, тријалисти, фабијанци, троцкисти, велики изабраници и велики
финансијери… Тај план су резимирали амерички претседници Грант 1872, и Вилсон 1918. године (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967). Такође, тај план је укратко изложио пред америчким сенатом Џемс Пол Варбург 1950. године:
„Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ћр та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом“ – “We shall have world government whether we like it or not. The question is only whether world government will be achieved by consent or by conquest” (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy, an intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 114).
Имајући у виду да политички циљеви тз. „кингсмекера“ садрже потпуну контролу државе над економским животом америчке нације и примену експерименталних социјалистичких економских теорија енглеског економисте-фабијанца Џон-а Мејнард-а Киниза, познату под именом „Кинезианизам“.
Кинизев развитак економске теорије полази од поставке да је трошење новца творац обиља и богаства а не штедња. Што се више и немилице троши, то ће се све више и боље комбиновати запослење и потрошачка моћ. Уместо штедње, Киниз је препоручио немило трошење као основу благостању. Основу његове фабијанске- социјалистичке економске теорије представљају потрошачи, којима Киниз препоручује на место штедње, неограничене банкарске кредите. Такође, Киниз је захтевао да држава иступи као масовни потрошач да обесхрабрила штедише постепеним смањењем вредности новца, јер ће наступити са извесним задужењем. Он је још рекао да се економске кризе могу избећи и да се обиље може постићи штампањем новца (Види: Keynes John Maynard, The general theory of employment, interest and money, New York, 1936; Keynes John Maynard, Economic consequences of the peace, New York, 1920).
У овом контексту, поменули бисмо извесне податке о „великом успеху“ закулисног
Кардељевог и Брозовог фабијанског, интермариумског и фашистичког
експерименталног економског система. У београдском НИН-у од 9. децембра 1973.
године објављени су извесни подаци о Брозовим гастарбајтерима из којих се види
да је на 12 милиона страних радника у западној Европи „сваки дванаести
Југословен“. У току 1964. године било је само 138.000 југословенских
радника-гастарбајтера а у току 1972, било их је преко 960.000 хиљада. Важно је
напоменути да је 1972. године сваки гастарбајтер слао у Брозов рајхстаг по 883
долара годишње.
Гастарбајтери су се спојили у извесној мери са „југословенском“ милионском политичком и староседилачком емиграцијом 60-тих и 70-тих година ХХ столећа, за које знамо да су великим делом били Срби. Данас српска дијаспора шаље у Србију “сваке године више од четири милијарде евра дознака из иностранства…” (Види: Од дијаспоре с љубављу, “Глассрбије”, 8. фебруар 2014).
Колико је Брозов робовласнички режим и контра-револуционарни преврат 1948. године био по Србе трагичан и колико је био економски успешан, види се најбоље по томе што је продао милионе најбољих радника и стручњака капиталистичком западу или их растурио да аргaтују по капиталистичким и колонијалним државама у Африци и Азији…
Према једном извештају београдске “Политике” број “гостујућих” радника
из Југославије у западним капиталистичким државама попео се на милион у
току 1970. године. “Тако ћемо, каже лист, представљати једног од главних
извозника радне снаге на целом европском континенту, с обзиром на укупан број
становништва способног за рад”.
Одлазе на рад све више и жене. Од 500,000 жена радница у Немачкој су 110,000 из
Југославије. Све је већи број одлива високо квалификованих радника. Брига је и
то што се најмање Југословена враћа кућама из иностранства. А најновија је
брига у томе што у последње време, радници не одлазе на рад него се потпуно
исељавају и напуштају земљу дефинитивно…” (Види: “Политика”, Београд, 30. Јул
1970).
На овом месту вредно је поменути и писмо финског политичара Перти Хатаја, које је упутио у току 1970. године југословенском робовласничком и западно-европском и америчком империјалистичком лакеју Јосипу Брозу Титу, који је био “чисто британска aвантура…” (Види: A.I.P. Taylor, The Second World War….) у којем дословно каже:
“… Већ дуго времена ја пратим ситуацију у Југославији и добро познајем њену историју. Све информације које наводим проверене су са више страна. Морам да признам да сам поражен догађајима у Југославији у току последњих тридесет година, тим пре што имам много пријатеља у Југославији…
Ја сам по професији економиста и добро ми је познато да је према комунистичким теоријама незапосленост феномен капитализма. Али сада 25 година од како сте узели власт у Југославији постоји незапамћена незапосленост. Преко 700. 000 радника било је приморано да оде у западне земље у потрази за послом. Управо су радници највише очекивали од ваше владе.
Нас овде у Финској чуди да према званичним подацима још увек има два милиона грађана Југославије који не могу да читају и пишу. То доста потсећа на Шпанију и Португалију…
Мене је нарочито поразило да после 1948. Југославија није постала слободнијом
земљом. То је било могуће и пожељно у тој земљи која је толико страдала и која
је окружена једино слабим суседима…
Свима је познато да је Југославија федерална држава где сви народи имају наводно загарантована права. Како да се објасни да Срби изван уже Србије немају никаква национална права ( на школе, српску ћирилицу, организације, штампу итд. ), иако су Срби највећа нација у Југославији? За време рата Хитлер је направио велику грешку када се окренуо против највећег народа на Балкану, тј. против Срба…” (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, 9. септембар 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).