Почетна / Интервју / CIAO Dario! 1926–2016

CIAO Dario! 1926–2016

СВОЈ ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ НОБЕЛОВАЦ ДАРИО ФО ДАО ЈЕ НАШЕМ ЛИСТУ

dario-foРазговарала Марина Муштовић

Живимо у можда једној од најсуровијих диктатура, у диктатури новца. Искоришћени смо и презрени и беднији смо од римских робова. Они су код својих господара барем имали осигурани стан и храну и нису се заваравали да су слободни. Зато су се и побунили. Свет се претворио у злу чаршију која захтева послушност, просечност и калупе, упозоравао је овај ватрени борац за права „понижених и увређених”

Аутор текста и разговора који следи имао је част и привилегију да живи у непосредном суседству Дарија Фоа, да га упозна и често среће у бару на јутарњој кафи, у пекари, на пијаци. Тој околности унеколико дугује и захвалност за прилику да с овим великим уметником уради, управо за Печат, и јединствен интервју, који је – без сумње – његов последњи разговор за новине. Једноставан, скроман и готово дечје радознао и искрен, Фо је потпуно одударао од слике која нам се обично јавља када помислимо на неку умну старину, чија је каријера крунисана Нобеловом наградом за књижевност, а која живи изоловано, у свом свету, у својој кули од слоноваче, далеко од стварности и мимо обичних смртника. А по тој дефиницији Дарио Фо би слободно могао да буде дефинисан као антинобеловац.
Био је писац, глумац, редитељ, певач, играч, жонглер, сценограф, сликар… Али када говоримо о Дарију Фоу, немогуће је заобићи његов политички ангажман. „То би било“, како је то у посмртном говору рекао његов најбољи пријатељ, иначе познати италијански винар, „као када бисмо из вина избацили грожђе!“ Наиме, Дарио је заиста веровао да праведнији и бољи свет није само пука утопија и до последњег дана се за њега борио.
dario-fo-2Некадашњи ватрени левичар, неуморни борац за права „понижених и увређених“, међу првима је жестоко напао италијанску левицу, оптуживши њено руководство за издају и трансформацију у, како је то често наглашавао, „бедну и послушну слушкињу крупног капитала“. Дефинитивни разлаз с некадашњим партијским друговима уследио је када је на предизборном скупу пре неколико година јавно подржао новонастали „Покрет пет звездица“ комичара Бепе Грила и с миланског Трга Дуомо и тада, с енергијом двадесетогодишњака, бесно загрмео: „Италија се претворила у суморни и безбојни простор без идеја, страсти, храбрости и маште. У народу влада опште мртвило и меланхолија, а медиокритети и јефтини калкуланти нас већ двадесетак година лажу и поткрадају, одузимајући нам једно по једно сва стечена права за која су се наши очеви и дедови тешком муком изборили. Запамтите, нема више левице и деснице, постоје само стари систем и млади антисистем. Из те каљуге, у коју све дубље тонемо, могу да нас извуку само ови млади, храбри и неукаљани људи с визијом који се не предају. Не допустите да вас претворе у живе мртваце, борите се!“
Дарија Фоа последњи пут сам видела у мају када је у свом стану представио своју нову и, испоставило се, последњу књигу „Дарвин“. Деловао је исцрпљено, вид и слух су додатно ослабили, тешко је говорио, али је ипак стрпљиво одговарао на сва питања радознале публике и то у свом познатом духовито-провокативном стилу. Уз помоћ двоје младих асистената отпратио ме је до врата. Обећао ми је да ћемо у септембру-октобру коначно завршити интервју, тачније серију разговора коју смо започели пре скоро две године. „Дарио, немој да ми се опет не јављаш на телефон и да нестанеш без трага и гласа.“ Насмејао се, махнуо ми и једва чујним гласом рекао: „Не брини.“
Нажалост, 13. октобра уследила је тужна вест да је Дарио Фо преминуо од последица тешке фиброзе плућа. „Двадесетог септембра му је позлило, почео је да се гуши и хитна помоћ га је превезла у болницу. Сутрадан су нам рекли да је све у реду и да ће га задржати само неколико дана због додатних анализа. А онда се све искомпликовало!“, поверава ми кроз сузе Даријева дугогодишња асистенткиња Силвија док тог тужног и кишног 15. октобра чекамо у реду да на његов одар положимо цвет, поклонимо се и последњи пут га поздравимо. Баш онако како би и он волео – неформално и без пуно патетике, стиснутом песницом и само једним другарским: Ћао, Дарио!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *