CIAO Dario! 1926–2016

СВОЈ ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ НОБЕЛОВАЦ ДАРИО ФО ДАО ЈЕ НАШЕМ ЛИСТУ

Разговарала Марина Муштовић

Живимо у можда једној од најсуровијих диктатура, у диктатури новца. Искоришћени смо и презрени и беднији смо од римских робова. Они су код својих господара барем имали осигурани стан и храну и нису се заваравали да су слободни. Зато су се и побунили. Свет се претворио у злу чаршију која захтева послушност, просечност и калупе, упозоравао је овај ватрени борац за права „понижених и увређених”

Аутор текста и разговора који следи имао је част и привилегију да живи у непосредном суседству Дарија Фоа, да га упозна и често среће у бару на јутарњој кафи, у пекари, на пијаци. Тој околности унеколико дугује и захвалност за прилику да с овим великим уметником уради, управо за Печат, и јединствен интервју, који је – без сумње – његов последњи разговор за новине. Једноставан, скроман и готово дечје радознао и искрен, Фо је потпуно одударао од слике која нам се обично јавља када помислимо на неку умну старину, чија је каријера крунисана Нобеловом наградом за књижевност, а која живи изоловано, у свом свету, у својој кули од слоноваче, далеко од стварности и мимо обичних смртника. А по тој дефиницији Дарио Фо би слободно могао да буде дефинисан као антинобеловац.
Био је писац, глумац, редитељ, певач, играч, жонглер, сценограф, сликар… Али када говоримо о Дарију Фоу, немогуће је заобићи његов политички ангажман. „То би било“, како је то у посмртном говору рекао његов најбољи пријатељ, иначе познати италијански винар, „као када бисмо из вина избацили грожђе!“ Наиме, Дарио је заиста веровао да праведнији и бољи свет није само пука утопија и до последњег дана се за њега борио.
Некадашњи ватрени левичар, неуморни борац за права „понижених и увређених“, међу првима је жестоко напао италијанску левицу, оптуживши њено руководство за издају и трансформацију у, како је то често наглашавао, „бедну и послушну слушкињу крупног капитала“. Дефинитивни разлаз с некадашњим партијским друговима уследио је када је на предизборном скупу пре неколико година јавно подржао новонастали „Покрет пет звездица“ комичара Бепе Грила и с миланског Трга Дуомо и тада, с енергијом двадесетогодишњака, бесно загрмео: „Италија се претворила у суморни и безбојни простор без идеја, страсти, храбрости и маште. У народу влада опште мртвило и меланхолија, а медиокритети и јефтини калкуланти нас већ двадесетак година лажу и поткрадају, одузимајући нам једно по једно сва стечена права за која су се наши очеви и дедови тешком муком изборили. Запамтите, нема више левице и деснице, постоје само стари систем и млади антисистем. Из те каљуге, у коју све дубље тонемо, могу да нас извуку само ови млади, храбри и неукаљани људи с визијом који се не предају. Не допустите да вас претворе у живе мртваце, борите се!“
Дарија Фоа последњи пут сам видела у мају када је у свом стану представио своју нову и, испоставило се, последњу књигу „Дарвин“. Деловао је исцрпљено, вид и слух су додатно ослабили, тешко је говорио, али је ипак стрпљиво одговарао на сва питања радознале публике и то у свом познатом духовито-провокативном стилу. Уз помоћ двоје младих асистената отпратио ме је до врата. Обећао ми је да ћемо у септембру-октобру коначно завршити интервју, тачније серију разговора коју смо започели пре скоро две године. „Дарио, немој да ми се опет не јављаш на телефон и да нестанеш без трага и гласа.“ Насмејао се, махнуо ми и једва чујним гласом рекао: „Не брини.“
Нажалост, 13. октобра уследила је тужна вест да је Дарио Фо преминуо од последица тешке фиброзе плућа. „Двадесетог септембра му је позлило, почео је да се гуши и хитна помоћ га је превезла у болницу. Сутрадан су нам рекли да је све у реду и да ће га задржати само неколико дана због додатних анализа. А онда се све искомпликовало!“, поверава ми кроз сузе Даријева дугогодишња асистенткиња Силвија док тог тужног и кишног 15. октобра чекамо у реду да на његов одар положимо цвет, поклонимо се и последњи пут га поздравимо. Баш онако како би и он волео – неформално и без пуно патетике, стиснутом песницом и само једним другарским: Ћао, Дарио!

[restrict]

Ренесансни човек залутао у модерна времена

Дипломирали сте сликарство на миланској уметничкој академији „Брера“, а 70 година се бавите писањем и позориштем. Како?

Стално понављам: ја сам глумац аматер, режисер аматер, писац аматер, иако су ми чак доделили Нобелову награду за књижевност… Али пре свега сам професионални сликар, с обзиром на то да је мој основни уметнички израз управо сликарство. Сви моји позоришни радови настали су као слике јер, пре него што почнем да пишем, прво цртам своје комедије. И док цртам, добијам идеје за монологе и дијалоге… (смех) Можда нисам велики сликар, али сигурно једини на свету стварам слике које говоре!

Иначе, студирао сам архитектуру и сликарство на миланској академији „Брера“, али нисам завршио ни једно ни друго. Од архитектуре сам одустао већ после прве године схвативши да немам талента за компромисе с грађевинском мафијом која је тих раних 50-их због проклетих пара кренула у девастирање италијанских природних лепота и живописних старих градских четврти. А на сликарству нисам дипломирао јер сам, уместо на предавањима, време углавном проводио по кафанама око академије, на партијским састанцима, агитујући пред фабрикама. Било је то послератно време, непоновљиво по ентузијазму и стваралачкој енергији омладине која је заиста веровала да гради нови и праведнији свет. За разлику од ове суморне садашњице када се све урушава, тада се живело и градило! А почетак мог позоришта везујем за бар „Јамајку“, где сам свакодневно засмејавао госте кратким скечевима, певао провокативне песмице и лудо се забављао!

Из тог периода датира и скандал с лажним Пикасом када сте поприлично изнервирали миланске малограђане, али и први пут имали посла с полицијом? Шта се тачно десило?

Ха-ха-ха! Данас би ови модерни критичари то наше младалачко завитлавање прогласили за уметничко дело, за онај… ммм… како се то зове? Да, перформанс. Нешто а ла она чувена Марина Абрамовић. Знате, ја сам одувек мрзео малограђанштину и хипокризију „фине господе“, њен католички двојни морал, ароганцију, лаж и претварање, тако да је епизода с Пикасом била мој први јавни обрачун са њима. Наиме, цео „фин Милано“ био је ван себе када се прочуло да у град ускоро стиже Пабло Пикасо. Али тај Пикасо никако да стигне, тако да смо неколико колега и ја одлучили да га доведемо – на наш начин. Наговорили смо Лудог Отела, нашег другара из „Јамајке“, који је невероватно личио на Пикаса и уз то још говорио француски, да одигра главну улогу у нашем спектаклу. Затим смо на све стране разгласили да је Пикасо стигао у Милано и да ће у неформалној и алтернативној атмосфери, у салону позоришта „Филодраматичи“, поздравити само одабрану публику. Дочепати се ексклузивне пропуснице за монденски шик догађај сезоне постала је ствар престижа. Одштампали смо око стотину елегантних позивница, разаслали их на „елитне адресе“ и успели да окупимо сав тадашњи милански снобовски крем који се прво нашао у чуду када је видео на шта личи „салон“ у који стиже Пикасо. Наиме, позориште се тада реновирало; све је било прљаво и прашњаво, а на све стране биле су скеле, заштитне тенде, даске, цеви, канте с бојом. Дакле, данас би то можда била идеална сценографија за неки алтернативни шик догађај и нико се не би згражавао. Али почетком 50-их… хммм… то је било незамисливо! Док су сви нестрпљиво ишчекивали почасног госта, одједном су се зачули крици и запомагање „радника“ који се клатио на скели и викао: „Упомоћ, упомоћ! Не могу више, пашћу!“ Стигли су „ватрогасци“, монтирали степенице и кренули да спасавају несрећника. Затим је група молера, у умазаним радним оделима (међу којима сам био и ја), изненада банула у салу и почела да се свађа, псује и гађа лоптицама од пластелина. Дојурио је „полицајац“ на мотору да заводи ред, али је право изненађење уследило када су се појавили огромни шарени коњи и змајеви од картона на точковима (била је то моја прва позоришна сценографија!) који су почели да засипају публику шареним конфетама. Оркестар је засвирао Вердијев „Тријумфални марш“ из „Аиде“, петарде су полетеле на све стране и на сцени се појавио Пикасо-Отело у белом тренч капуту. На перфектном француском поздравио је присутне и уследио је громогласни аплауз праћен овацијама. А онда је та „фина“ публика, у нимало фином стампеду, појурила ка „Пикасу“. Наш Отело је тада изгубио контролу и учинио оно што није било предвиђено у сценарију: дохватио је противпожарни апарат и псујући и Пикаса, и нас, и публику на наполитанском дијалекту млазевима воде растерао сву господу која је уз цику, вриску, сочне псовке и претње нама битангама који смо их намагарчили изјурила на улицу. Сутрадан смо због „субверзивних активности“ приведени у полицију, осуђени на новчану казну коју је платио мој отац. Иначе, занимљив детаљ: мој отац никада није дошао да види нити једну моју представу. Чак и када сам се прославио, говорио је мајци: „Онај Дарио само ме срамоти. За све је крив онај твој луди отац који му је пунио главу будалаштинама!“

Дакле, треба да захвалимо вашем деди што данас можемо да се урнебесно смејемо гледајући ваше представе? Он је главни „кривац“ што сте добили Нобелову награду за иновације у позоришној уметности.

Сигурно! Деда је као младић био глумац у једном путујућем позоришту. После је постао трговац, али је у души био и остао уметник: свирао је гитару и хармонику, одлично је певао и надасве – умео је лепо да прича и да забавља људе. Сећам се да ме је често водио са собом када би одлазио у оближња села по свеже воће и поврће и после завршеног посла увек смо свраћали у локалне кафане у којима се окупљало врло живописно друштво: рибари с оближњег језера Мађоре, кријумчари и ситни лопови, продавачице љубави, локални „ориђинали“. Фашизам је тада био на свом врхунцу и познато је да је дуче проповедао ред, рад и беспоговорну дисциплину. Али сви су (укључујући ту и попове и карабинијере, који су по задатку навраћали у кафану и мотрили на народни морал) заиста као омађијани и у религиозној тишини слушали дедине приче. Била је то нека мешавина древних легенди, народних предања, пословица, духовитих поскочица, али увек с одређеном и јасном поуком. Успевао је да људе насмеје до суза, али и да их натера на размишљање и подстакне на побуну против неправде. Дакле, ја сам само наставио тамо где је он стао. Скоро седамдесет година сам на позоришним даскама, али театар за мене никада није био место где људи долазе само да „убију време“ и да се забаве. Позорница је за мене била нешто много више: идеално место за политичку борбу, за едукацију маса и отварање нових хоризоната! Забава ради забаве и стерилна естетика никада ме нису интересовале, али сам се све време трудио да кроз забаву и ослобађајући смех натерам људе да размишљају и реагују на неправду.

Поред тога што је био моја професионална инспирација, тај „луди деда“, весели и храбри човек који се никада није додворавао моћницима, који је због свог бритког језика неколико пута чак завршио и у фашистичком затвору, својевремено ми је дао можда најважнију животну лекцију: „Ходај усправно и никада не савијај кичму. Немој да губиш време на погрешне послове, пријатеље и жене; ако треба, отерај од себе све оно што ти смета и живи онако како ти желиш. И смеј се, смеј се! Запамти: живот је ужасно кратак!“ Послушао сам га: никада нисам савио кичму, живео сам испуњен живот, баш онако како сам желео, али, нажалост, све је тако брзо пролетело. Ближи се мој 90. рођендан. Имам још толико идеја и планова, толико тога бих још желео да урадим. Дух је још увек млад, полетан и радознао, али тело све више посустаје. Брзо се умарам, све слабије видим и чујем, боли ме кичма и крећем се све теже и теже… Е, где би ми сада био крај да ми је 70 година!

Када сте писали прве драмске текстове, да ли сте икада помислили да ће ваш рад једног дана бити награђен најпрестижнијом светском књижевном наградом?

Никада нисам размишљао о новцу и слави. Док сам радио, ја сам се играо и бескрајно забављао, а посебно сам уживао када су моје представе почеле да нервирају моћнике. Замислите само која је то била срећа: они бесне, нападају вас, шаљу полицију, а ви сте блажени и лепо се осећате зато што сте успели да им загорчате дан и да их изнервирате. Када смо Франка (Франка Раме, Даријева супруга и муза, која је преминула 2013) и ја играли представе пред препуном салом, у публици су увек седела и два карабинијера којима је било наређено да помно прате штампани текст, одобрен од цензора, и да бележе сва евентуална одступања. Сироти људи! Док су они пажљиво пратили текст, ми смо на сцени почели да импровизујемо нове и још ефектније смејурије.

Видим да припремате нову изложбу. Како бисте данас насликали Италију, односно Европу? Које боје би превладавале на тој слици?

Нема много разлике између Италије и остатка Европе. Нажалост, живимо у свету у којем влада опште сивило, тако да би и боје биле врло суморне. Осим црне и свих могућих нијанси сиве, евентуално би могло да се провуче мало оне хладне љубичасте, тамне и „тужне“ наранџасте и можда тек покоја танушна линија мат црвене боје. Ништа вредно пажње се не дешава, а у том свеопштем мртвилу нема ничега осим меланхолије и пропасти у коју лагано, али сигурно, тонемо… Криза у којој се гушимо масакрирала је ентузијазам, убила је спонтаност, смех, па и радост живљења!

Да ли у тој суморној слици тамних боја те стидљиве нијансе љубичасте, наранџасте и црвене представљају неку наду да може бити боље? У ствари, има ли уопште наде да буде боље?

Не волим реч нада и свима саветујем да је што мање употребљавају, односно да престану да се надају. Ту реч треба заменити једном ефикаснијом алтернативом; а то би, по мом мишљењу, била реч воља. Воља подразумева одлучност, храброст и акцију, док је нада немоћна, статична и пасивна. Многе религије већ вековима успешно функционишу по том принципу; ћути, трпи и надај се! Иначе, живимо у ружним и опасним временима, јад и чемер на све стране, али ипак постоје људи који се не предају. Боре се да колико-толико достојанствено живе, да преживе, и они на тој имагинарној слици Европе представљају те стидљиве нијансе ведрих боја које донекле нарушавају општу црно-сиву депресију. Али није решење у уметности сналажења како би се само што безболније преживело. Стара брава се заглавила и уместо да срушимо врата, можда је боље да ту браву променимо и набавимо нове кључеве.

Вратимо се у 1997. годину и на званично саопштење шведске Академије која вам је доделила Нобелову наградну за књижевност и у којем стоји: „Нобелова награда за књижевност додељује се драмском писцу Дарију Фоу због иновација у позоришној уметности. Он је оживео средњовековне уличне играче, дворске луде, комедију дел арте и данас кроз шалу и смех шиба по моћницима и властодршцима и тако враћа достојанство пониженима и увређенима.“ Дакле, кога би сте данас ставили на стуб срама и јавно ишибали?

И зашто?

Пре свега банке и банкаре, затим менаџере великих међународних корпорација, све те сумњиве типове који су моћнији од државе и који у својим рукама држе и контролишу све: политичаре, медије, културу… Раде шта им се прохте, шта им одговара, а људи су потпуно дезоријентисани јер, у ствари, не знају ни шта се дешава у њиховој земљи, а камоли у некој Украјини или Сирији. Живимо у можда једној од најсуровијих диктатура, у диктатури новца. Искоришћени смо и презрени и беднији смо од римских робова. Они су код својих господара барем имали осигурани стан и храну и нису се заваравали да су слободни. Зато су се и побунили. Свет се претворио у злу чаршију која захтева послушност, просечност и калупе. А ми мислимо да смо слободни! Али пробајте само да се побуните и да искочите из задатог калупа! Одмах ће вас напасти и маргинализовати. Тако да не треба да се чудимо што данас глупости пролазе, а лаж се без проблема протура као истина.

Једном сте изјавили да су улице пуне мртваца који ходају. На шта сте тачно тада алудирали?

Које примарно осећање је данас завладало међу људима? Страх! Страх од губитка посла, страх од болести, сиромаштва, рата, избеглица, од ИСИС-а, од Путина… Када сам рекао да су улице пуне мртваца који ходају, мислио сам на две категорије људи: први су преплашени који су се завукли у мишју рупу и тамо животаре од данас до сутра, ћуте, трпе и надају се да ће се одједном десити неко чудо и да ће бити боље. Други су лукави који су се прилагодили: продали су душу ђаволу, понизили се, савили кичму, прихватили глупост и баналност за своје идеале и потпуно заборавили на људско достојанство и понос. А човек који не живи и човек који је продао душу ђаволу за мене су мртви људи.

Политика, дакле, више није мисија и страст?

Не само што је политика одавно престала да буде мисија и страст већ је за врло кратко време успела да уништи и обешчасти све што је стварано вековима. Уништила је наду, уништила је поверење, уништила је вредност закона, заједнице, правде; украла је људима животе и осмех с лица. Политичари више никоме не полажу рачуне. Односно, полажу рачуне својим наредбодавцима. Нема више ни елементарног морала, а камоли неке обавезе и одговорности према заједници. Политика је постало ексклузивно радно место, с лепим платама за мало рада, а ту је још и сијасет привилегија. Али ја сам оптимиста. Долазе нови и млади људи и бескрајно им верујем.

Све то се ипак није десило преко ноћи. Како смо то допустили?

То је био суптилни и перфидни дугогодишњи процес. Нису нам одмах све узели и претворили нас у послушно робље, већ постепено. То вам је као она прича о жаби. Ако је одмах убаците у врелу воду, она ће скочити и побећи. Међутим, ако је прво ставите у хладну воду коју ћете постепено загревати, она ће прво безбрижно пливати, онда ће почети да се праћака и када вода прокључа – угинуће. Ми још увек нисмо дошли до стадијума кључале воде, али смо на добром путу да завршимо неславно, баш као жаба из наведеног примера. Нису баш случајно прво почели да уништавају школство и културу. Необразованим масама без основних знања о правди, једнакости и слободи најлакше је манипулисати. Незнање је саветник страха! Врхунац је што лукави преваранти, незналице, лопови и лажови не само што не бивају кажњени већ напротив: многи им се диве на умешности, тапшу их по рамену и улизују им се. Не бих да их именујем, али сва наша номенклатура је у игри и окаљала је образ. Срамотно, али тачно!

Кажете да у политици више нема борбе и страсти, али сте сигурно приметили да су тзв. модерни политичари постали енглески суздржани. Данас је врло модерно бити децентан, дискретан и умерен? Наиме, стално поносно истичете да никада нисте били умерени и да презирете умерењаке. Шта им замерате?

Ах… замерам им свашта! Пре свега, дволичност и претварање. Јер иза маске финих људи који никада не повисују тон, који увек све најбоље знају и пуни су разумевања и саосећања, крију се, углавном, неспособњаковићи без икакве визије и идеје. Свесни тога, спремни су да због личних привилегија ураде све што им се нареди. Па ако треба и да постану крволочне звери. А сва та силна умереност само је перфидна игра, маска за наивни пук; опсена, игра и лаж! Јер ако погледате резултате те њихове фине и умерене владавине, јасно вам је да нас они воде право у пропаст! Иначе, одувек сам зазирао од прорачунатих типова који увек све држе под контролом. Од програмираних робота који не знају да се забављају, смеју, да ако треба и побесне, лупе шаком о сто и дрекну!

Кад је сценарио већ тако црн, шта нам је чинити? Која је ваша порука, поготово младима који више не виде никакву перспективу?

Децо, ослободите се! Ослободе се лажи, хипокризије, бестидности, предрасуда! Ослободите се оних који прете да вам украду смех, и снове! Скините окове и јарам! Постаните господари ваших живота. Борите се! Не бојте се! Не одустајте! Смејте се, смејте се! Живот је само ваш, један и непоновљив. И верујте ми, тако брзо прође!

[/restrict]