БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА

Драгомир Антонић 

„И увек ће копати, а никад двојица заједно. Увек копати, док други не дође да копа! Јер само други сметају да нађемо срећу где хоћемо“, пише Јован Дучић у свом есеју „Благо цара Радована“

Ретки су људи који бар једном у животу, кад их стигну невоље, не помисле: Кад бих нашао ћуп злата или благо цара Радована, све бих проблеме решио. Отарасио бих се беде. Ко је тај свемогући цар Радован?

Милан Ђ. Милићевић у првој књизи Српског етнографског зборника у издању Српске краљевске академије из 1894. године на страни 78 пише следеће: „У Тимочкој Крајини нарочито уз Тимок горе до Вратарнице, многи људи и жене пророкују о силном благу некаквог цара Радована. За то се благо говори да је необично велико. Али се не може до њега да дође, докле се не би нашла трава Расковник, те њом да се отворе браве и катанци на вратима где се то благо чува. А тај добросрећни Расковник нико не може да нађе!! Благо Цара Радована тражили су и људи из реда интелигенције, и државни чиновници; неки су доста својих готових пара потрошили на тражење тога замишљеног блага, па ништа и нигде!“

[restrict]

ВЕЛИК ЈЕ УЛОГ У ПИТАЊУ У Српском митолошком речнику под одредницом благо записано је и ово: „Оставе са закопаним благом се повремено откривају, налазачи то узимају и користе се њима и тако преко ноћи постају имућни. То је дало повода људима да трагају за закопаним благом и да се од стварних чињеница закорачи и у царство бајки о скривеним баснословним оставама блага међу којима се нарочито истиче благо митског цара Радована.“

Цитирани примери показују да је у основи мистерије стварни догађај, који се касније замагљује додавањем фантастичних делова. Више разлога има за овако деловање. Кад истраживачи копачи дођу до релевантног закључка или податка, најважнији је да га сами намерно не оптерећују фантастичним детаљима како не би неко пре њих благо открио. Тако се ствара делимична конфузија и мистерија прима несагледиве размере а неискусне и наивне одводи на погрешан траг. Ово је разумљиво, јер они који су благо први открили или се сетили прича о њему, желе да савременике што дуже држе у заблуди или народски речено да их жедне преведу преко воде. Велик је улог у питању.

Веселин Чајкановић у студији О врховном српском Богу пише „да сва божанства која нису хришћанска, цар Дукљан, цигански цар Пенга, цар Радован изједначују се по особинама и казни са ђаволом, о коме су се приче нарочито рашириле у време инквизиције“. Инквизицију је спроводила Римокатоличка црква да би се папе могле обрачунати с неистомишљеницима. Логично, циљ свих радњи је да се замагли суштина и отежа откривање закопаног блага.

Јован Дучић је написао есеј Благо цара Радована. Оспоравајући постојање његовог блага и тврдећи да само лудаци говоре о благу тог цара и зато копају и ноћу и дању, Дучић пише: „И увек ће копати, а никад двојица заједно. Јер је царев наследник само онај који буде најдубље копао, и који умре копајући, и који не би казао и кад би најзад његов ашов одиста ударио у црна врата подземне палате у којој је благо цара Радована, цара свих царева, и владара свих судбина. Увек копати, док други не дође да копа! Јер само други сметају да нађемо срећу где хоћемо.“

 

ЕВРОУНИЈАТСКЕ БАЈКЕ Очито да је народно предање о благу цара Радована имало утицаја на великог песника. У његово време људе је обузела права грозница за закопаним благом и многи су се дали у потеру за њим. О томе сведоче многобројни новински записи, полицијски извештаји, жалбе управника музеја о неовлашћеном копању археолошких локалитета из тог времена. Међу трагачима било је и умних људи што је изненадило Јована Дучића. У томе се огледа суштина мистерије. Противи се здравом разуму. Зато ваља одвојити стварне догађаје од фантастичних додатака.

Кад данас слушам или читам непоправљиве заступнике неолиберализма  и евроунијатског пута без алтернативе сетим се народних прича и бајки. Бајке постоје у књигама за децу, прича има записаних у књигама за одрасле, а бајке о евроунијатској срећи која нас чека чим нас приме, данас су политички и државни програм. Нема велике разлике између бајки и данашњег заклињања у евроунијатско боље сутра. Додуше, бајке су вероватно мање опасне од јурњаве у загрљај онима који су нас бомбардовали, убијали, уништавали имовину и затровали уранијумом, а данас нам поново прете јер наводно нисмо послушни.

Коме се не допада бајка о благу цара Радована нека прочита причу о роди и жабама. У моје време била је у обавезној школској литератури за четврти разред основне школе. Увек се нешто може научити из бајки и народних прича. Читајте.

[/restrict]