Батином по генијима модерног света

Британски ТВ конгломерат о Марксу, Ничеу и Фројду

Пише Владислав Панов

Мини-серија из продукције чувеног „Би-Би-Сија“ о тројици интелектуалаца убедљиво најутицајнијих револуционарних мишљења, Карлу Марксу, Фридриху Ничеу и Сигмунду Фројду, изазвала је заслужени и оправдани одијум малобројнијег обавештеног, образованог и заиста интелектуалног дела публике којој је аутори требало да се обрате, али из неког разлога нису

Недавно је светски телевизијски аудиторијум имао част (и задовољство) да завири у историјско-филозофску документарну „посластицу“ из продукције моћног британског телевизијског конгломерата „Би-Би-Сија“ (огранак „Би-Би-Си 4“). Троделни документарац општег назива „Генији модерног света“ је у три једночасовне епизоде покушао да сажме све што треба да се зна о три истакнута интелектуалца 19. века чији су умови, по речима аутора ове мини-серије, произвели учења која су „одредила судбине и животе милиона људи прошлог и претпрошлог века“. О Карлу Марксу, Фридриху Ничеу и Сигмунду Фројду проговорио је овај канал уз помоћ њихове „угледне историчарке“, извесне Бетани Хјуз, која је прошпартала светом (не би ли се снимањем на аутентичним локацијама пружила илузија озбиљне логистике ове серије) као да је водитељка неког канала за љубитеље путописа. С друге стране, историјско-филозофски контекст серијала одрађен је паушално, површно, стереотипно и изнад свега политички коректно у смислу да су испраћена сва канонизована прозападна вредновања историјског и идеолошког контекста у биографијама и радном учинку поменуте тројице „генија модерног света“. Посебно се ово односи на Карла Маркса –био је први на тапету историјског преиспитивања његовог значаја у овом маленом серијалу.

[restrict]

Бетани Хјуз је полетела да нам објасни Маркса из перспективе домаћице која је чула да историја може да буде и забавна и да је она (та историја) заправо дивна, никада досадна и завршена сапунска-опера с интересантним протагонистима, чији је приватни живот богат неопходним пикантеријама. И док су Марксова схватања и дубока теоретисања о историјском сагледавању класних сукоба потлачених од стране послодаваца, као и о будућности тих сукоба, и те како актуелних данас, можда више него икада раније, остала на површном понављању стереотипа везаних за његово име, историјско место и филозофски значај, „интимна прича“ о њему је добила кључни простор. Маркс је достављен публици као буржоаско дериште несрећног детињства и човек који је углавном френетично теоретисао у пијаном стању, који је уништио сопствену породицу, а већи део живота је провео борећи се с тешким кожним обољењем (наравно, на нервној бази изазваног) због кога испаде да је створио и све своје социјално-филозофске теорије, па је, како Бетанини гости – назовистручњаци – рекоше, чак до екстремних размера „презирао самог себе“ („доказ“ – бушио је своје чиреве на кожи!?). Али волео је Шекспира. Врло важна ствар за овај његов, британски, портрет. Свашта се чује о њему, али су већ у уводу конструисани позорница и смер којим се брутализује и вандализује квазиисторија у том погледу баш „стручне“ Хјузове.

Идеологија и смрт милиона људи По њеном мишљењу је, наиме, Маркс иницијатор теоријског материјала за идеологију која је у смрт однела милионе људи! Немогуће је на овако малом простору улазити у теоријско-историјски садржај Марксове интелектуалне заоставштине и потом је компаративно супротставити пристрасним, необавештеним, вероватно и тенденциозно нетачним тврдњама његове назовибиографије у овој епизоди. Иако је деловало да је реч ако не о храбром, а оно бар о пристојном колико-толико објективном осврту на, што се западних афинитета и вредности тиче, једну од сигурно најомраженијих личности из историје комунистичке теорије, није било тако. Маркс није извађен из историјског чистилишта да би његово дело коначно изашло на објективну светлост и било анализирано без подразумевајуће „победничке“ пристрасности, већ да би даље било подривачки, суптилно и лукаво, омаловажавано. Скретањем пажње на овог идеолога мрака и назадности, чије су мисли пронашле канал до оних који су у име његове револуционарне економске и политичке визије касније таманили милионе, а свет настојали да наставе без драгоценог капитализма, делује да су аутори намеравали да оправдају све што је дошло после велике победе западних погледа на свет, историју и будућност. Најстрашније бабароге комунизма не смеју бити заборављене и мање важне него што су биле у време хладноратовског херојског супротстављања Запада страшном црвеном злу. Из реченица изговорених поводом свега што је чинила личност Карла Маркса (поменут је и Енгелс и то укомпонован у призоре из паба у коме је с „пајтосом“ Марксом у испарењу алкохола у трирској таверни теоретисао о политици, економији и будућности света) није се дало видети ништа што би га сврстало у генијалне великане модерног света из наслова. Напротив. Ова је „биографија“ више налик травестији него озбиљној анализи животног учинка једног од најчувенијих теоретичара друштвених односа. И делује да је то и била намера.

Секс, дроге и алкохол генијалаца Ни Фридрих Ниче није прошао боље. Па ни Фројд. Паушални екстракти из њихових стручних доприноса свету психе и људског ума, дубоки и изузетно компликовани, готово да су поништени ревијалним, таблоидским и брутално ниским потенцирањима личних информација које су потом добијале на тежини тиме што су их у контекст живота ове двојице постављали тако да су „стручно“ од ауторке и њених саговорника добијали на значају у смислу да су безмало опредељивали све што су они у животу радили, све о чему су размишљали и што су другима поручивали. Ниче, уз чије име и дело ни овде, наравно, није пропуштено повезивање са нацизмом, односно поштовањем његових теорија, мисли и речи од стране нацистичке врхушке, смештен је у историју модерне филозофије као дубоко ментално оштећени човек чија је страшна психичка нестабилност додатно руинирана и до смртоносног бола доведена због, авај, несрећне љубави! У стилу рокенрол документарца и ова је трилогија о генијалцима који су изменили свет смештена у забавни клише о славнима који су то јер су порочни, слаби и „исти као сви други смртници“. Секс, дроге и алкохол су, отуда, и у њиховим биографијама свеприсутна олакшавајућа околност њихове интелектуалне изузетности. Вредна спомињања исто колико и све друге заслуге и посебности које су их чиниле важно другачијим. Ничеова судбоносна Лу Саломе, девојка која је одбила његову просидбу, заједно је с Фројдовом судбоносном првом љубави Мартом, понуђена као кључни елемент генијалности ових великих умова и то у том контексту да се готово тврди да без њих они вероватно не ни били у истом капацитету присутни у интелектуалном наслеђу наше цивилизације.

Тужно је, на крају, да су ова три велика ума сабијена у таблоидни контекст приповедања и да им је животна интелектуална заоставштина о којима су озбиљни људи писали томове, од стране некада најозбиљнијег телевизијског ауторитета тако површно, јадно и плитко злоупотребљена за забаву незналица. Аутори су на овај начин у име некада цењеног и значајног послодавца колатерално пружили најтачнији коментар о актуелном стању духа нашег света. Не пропуштајући да у сегменту посвећеном Ничеу истакну како је његова филозофија прожета идејом о непостојању Бога и самим тим нужности да у његовом одсуству сами створимо своје вредности, они су и наметнули те нове вредности у којима – нема вредности! Или, још тачније, у изопаченом тумачењу система вредновања Фројда, као похвалну неопходност прихватања нормалности ненормалног.

[/restrict]