Зона сумрака – Воли ли Недим исламску државу?

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Док стотине хиљада избеглица данас беже с територија под контролом Исламске државе, тамо одлазе само монструми који желе да се придруже овој творевини у спровођењу њених злочина. Зато је умесно упитати из ког је разлога Недим Сејдиновић 1992. дошао у, како је рекао, ондашњу Исламску државу. Или је екстремиста, или да би изгубио главу

Сви смо мислили да је Босна с почетка деведесетих била магнет за светске исламисте. Поред домицилних екстремиста, тамо су се, доказано је, у време рата сјатили и обични и руководећи чланови исламистичких терористичких организација из целог света. Од „обичних“ Али Хамада из Бахреина или Абу Мине из Египта до врховног вође Ал Каиде Осаме Бин Ладена, који је у Босни боравио најмање два пута, а 1994. се састао и са Алијом Изетбеговићем. Сада, међутим, откривамо, захваљујући Тузлаку Недиму Сејдиновићу, да је за оне „праве“ ратна Босна била превише мекана и да су такви долазили у Србију, а међу њима је и он. Недим нам је прошле недеље на „скупу о култури дијалога“ у организацији „Војвођанског форума“ (за неупућене ради се о „интелектуалном кружоку“ који „размењује идеје и ставове о друштвеним околностима, као и о војвођанској аутономији“) обелоданио да је Србија некада била као Исламска држава данас. „Србија је деведесетих била оно што је Исламска држава данас“, известио нас је кратко и јасно посредством агенције „Бета“ Недимов бањалучки алтер его Динко Грухоњић. (Морамо напоменути да је Динково бањалучко порекло само претпоставка, пошто он, за разлику од Недима, крије своје место рођења и на интернету се не може доћи до веродостојног податка о томе, али се поуздано зна да је и он рођен негде у БиХ). Сејдиновић је потом покушао на свом сајту Аутономија да се опере од бруке коју му је приредио колега Грухоњић, па је прецизирао: „Никада не треба заборавити да је Србија деведесетих, у тим политичким и друштвеним околностима, имала, и то не без разлога, имиџ који данас има Исламска држава“

[restrictedarea]

С обзиром на то да нам је познато да су рођени Тузлак и (вероватно) рођени Бањалучанин у Нови Сад дошли 1992. године, у оно што је, како данас сазнајемо, тада била Исламска држава, да се само претпоставити да су нису побегли од рата, него кренули у још већи рат. Баш као и бројни џихадисти који данас из Британије, Белгије, Босне или с Косова одлазе у Сирију, у Исламску државу да се боре против једног секуларног режима. Из тога произлазе две ствари. Прва је да су Недим и Динко исламски екстремисти у потрази за државом која ће најсуровије, суровије и од Ал Каиде у Тешњу, спроводити шеријат, а друго је да је влада Алије Изетбеговића 1992. била секуларна и да су се тога ова два сабрата у ствари гнушала. Зашто би, иначе, из БиХ пребегли у Исламску државу? Да секу главе?

Несрећа Недимова и Динкова је, међутим, у томе што су погрешили. Што главе у Србији деведесетих, а ни касније, нису сечене. Није било ни разапињања на крст, што је, такође, пракса Исламске државе. И једног и другог било је у њиховој родној Босни. Тамо су секуларни муџахедини, на пример, у само једном дану код Завидовића одсекли 54 српске главе. Истина, то је било 1995. године, па би се могло помислити да Недим и Динко 1992. нису баш могли претпоставити како ће се развијати ситуација. То је, међутим, погрешно. Секуларни муџахедини босански то су радили још 1992. На пример, у Јежештици, код Братунца, после напада 8. августа 1992. одсечена је глава Анђелка Младеновића тада старог 26 година, а у јулу у селу Брежани Видоје Лазић је разапет на крст и спаљен.

Горе наведене претпоставке о мотивима, међутим, иако су логичне, нису тачне. Не ради се овде о љубави Недима Сејдимовића према Исламској држави колико се ради о његовој мржњи према Србији у коју је, о шизофреније ли, добровољно дошао и у којој је добровољно остао. На ово нас упућују Сејдиновићева поређења Србије с неким другим „пошастима“ које су задесиле свет. Од нацистичке Немачке до Северне Кореје. А упркос томе што Сејдиновић, можда, гаји симпатије према Исламској државе, мало је вероватно да симпатише и Трећи рајх и Северну Кореју и да би желео и тамо да живи, као што је деведесетих желео да живи у „Исламској држави Србији“, по његовим речима „земљи у којој се најгоре ноћне море остварују“.

Сејдиновић нам је у свом исказу остао дужан објашњења из којих разлога је Србија била као Исламска држава. Гнусних ратних злочина са српске стране је, нажалост, било, али не у Србији. То се догађа у сваком рату, исто тако нажалост. Да ли је онда примерено рећи да је тада и Хрватска била као Исламска држава? Да ли су САД биле као Исламска држава, на пример, у време рата у Вијетнаму? Или неког другог од више од 20 ратова у којима су учествовали од 1945? Јер и ту су чињени гнусни ратни злочини. Ако не, остаје нам да се до даљег питамо која је то паралела између Србије и Исламске државе. Или је Недим у Србији изгубио главу, па не зна где удара.

[/restrictedarea]