Почетна / Друштво / Зона сумрака – Милановићу, извини

Зона сумрака – Милановићу, извини

Филип Родић ЗонаПише ФИЛИП РОДИЋ

Човек који је и код најблагонаклонијег, али разумног Србина успео да развеје мит о томе да у Хрватској левица и десница имају различит однос према Србима, поручио нам је да нас „не вређа“ него да нам се „руга“. Борис Тадић, међутим, у овом случају опасност поново види у „свом“ Београду и недвосмислено нам говори да би требало да се извинимо Милановићу што нам се ругао

[restrictedarea]

У време оно када је још био у могућности да се извињава и да активно учествује у изградњи бољих односа с нашим западним комшијама, Борис Тадић је свом хрватском колеги Иву Јосиповићу дочекујући га јула 2010. у Београду даривао књигу „Лексикон ЈУ митологије“. Тадић је овом књигом у ствари узвратио на Јосиповићев поклон – ратне мемоаре свог саветника, а потом министра бранитеља Предрага Матића насловљене „Ништа лажно“. На страну то што и хрватски бранитељи махом оспоравају веродостојност наслова и садржине ове књиге, суштина је у томе да се у њој Матић хвали својим ратним учинком у Вуковару, укључујући и херојско уништавање пет „српских“ тенкова у једном дану, и ламентира над муком кроз коју је прошао, по заробљавању, у српском логору. Симболика ових поклона је јасна. Док Јосиповић жели Тадића да подсети на „злочин“ почињен над „градом херојем“ и самим тим читавом Хрватском, Тадић узвраћа југоносталгијом, идејом коју је, иако је лепа, историја крваво демантовала у више наврата.
Кажу људи да се паметан учи на туђем искуству, а глуп на свом. Шта рећи о бившем председнику Србије који је, ето, не само потпуно прескочио искуство сопствених предака убијених у Јадовну него и оно своје, па верује да за увреде, пардон, ругање које Јосиповићев партијски шеф Зоран Милановић упућује Србији, треба одговорити окривљавањем самога себе, односно своје државе.
„Милановић данас не обавља државну функцију, па је много опасније то што Николић као председник Србије упоређује Милановића са усташом, а познато је да се Милановић увек отворено супротстављао усташлуку у хрватској држави“, рече Тадић у интервјуу за један београдски дневник. Изгледа да је био код козметичара када се Милановић изненада похвалио открићем да му је један деда био усташа. С обзиром на то да Милановић о томе није говорио у негативном контексту, питање је зашто бивши председник мисли да садашњи председник вређа некога поредећи га с дедом на којег је, по свему судећи, поносан. О томе да ли се Милановић може поредити с усташама или не, Тадић је требало мало темељније да размисли. Да се потрудио, (ваљда би) повезао два и два. Наиме, у својој последњој изјави, где каже како не вређа него се руга, Милановић је изјавио да реч „чаршија“ користи по узору на оснивача Хрватске сељачке странке Стјепана Радића, који је о Србима у Хрватској 1914. писао да су „Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су дакле Влашки накот зрио за сјекиру. Они су смет и србеж на тијелу хрватског народа“. Радићев син Владимир 1942. рекао је да „у главним стварима, у темељним начелима, усташки наук није ништа друго него наук Стјепана Радића“. Тадићева логика о Милановићу има смисла колико и рећи да Немац који се позива на Химлера није нациста. Исто се може рећи и за његов однос према Николићу. Можете ли замислити да неко прозове Јеврејина због тога што човека који се угледа на Химлера пореди с нацистом? Тадић, такође, Милановићу као олакшавајућу околност узима то што „не обавља државну функцију“. Да ли је заиста олакшавајућа околност што неко таквим дискурсом покушава да се поново домогне државне функције коју је, између осталог, изгубио пошто је етнички очистио своје бирачко тело, јер, како се Милановић сам хвалио, осам од десет Срба који изађу на изборе гласа за њега? Тадића можда треба подсетити да је Милановић док је био на државној функцији премијера изјавио, на пример, 24. септембра прошле године, да „Мађарска (зид) гради према барбарима. Према Србима, не?“
Тадић иде корак даље и ем правда говор мржње Милановића и иних у Хрватској, и ставља га у исту раван с реаговањима из Београда, ем одговорност за то пребацује на своју земљу. Каже да су испадима у Хрватској у „огромној мери“ допринели ставови појединих политичара из Београда, пре свега Александра Вулина и Ивице Дачића. „Али не само ставови поменутих политичара већ и премијера Вучића. Свима је јасно да нико од њих то не би смео да каже да нема његову дозволу. Они дају такве изјаве као министри, тако да је то став Вучићеве владе. Ова влада намерно прави тензије у региону, да би се после пред међународном заједницом представљали као они који решавају проблеме. А тих проблема не би ни било да их претходно нису они направили“, рекао је Тадић. Који ставови? Став да је неко ко се хвали дедом усташом усташа? Да се Јасеновац не сме поновити? Или? То је исто као рећи да је злочинима НДХ у огромној мери допринео краљ Александар, као и да тих злочина не би било да претходно није створена Краљевина Југославија. Било би их. Било их је и пре тога.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. „Наравно“, наша је „обавеза“ да се извињавамо римокатоличким кољачима. Да не постојимо не би морали да се муче.

    А до тада, понављати им.

    Јован Дучић

    Сину тисућљетне културе

    Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
    На пољима родним, бранећи их часно.
    Китио си цвећем сваког освајача,
    Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

    Слободу си вечно, закржљала расо,
    Чек’о да донесу туђи бајонети,
    По горама својим туђа стада пас’о,
    Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

    Покажи ми редом Витезе твог рода,
    Што балчаком с руку сломише ти ланце,
    Где је Карађорђе твојега народа,
    Покажи ми твоје термопилске кланце.

    С туђинском си камом пузио по блату,
    С крволоштвом звера, погане хијене,
    Да би мучки удар с леђа дао Брату,
    И убио пород у утроби жене.

    Још безбројна гробља затравио ниси,
    А крваву каму у недрима скриваш,
    Са вешала старих нови коноп виси,
    У сумраку ума новог газду сниваш.

    Бранио си земљу од нејачи наше,
    Из колевке пио крв невине деце,
    Под знамење срама уз име усташе,
    Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

    У безумљу гледаш ко ће нове каме,
    Оштрије и љуће опет да ти скује,
    Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
    Ко најбоље уме да ти командује.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *