Почетна / Свет / За Путина поезија, за Обаму пензија

За Путина поезија, за Обаму пензија

Samit g20За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Самит Г20 у Хангџоу весник је долазећег мултиполарног светског поретка у коме Кина и Русија воде главну реч, и најављује тектонске промене у геополитици и премештање центра глобалне моћи на Исток

Последњи велики самит у председничкој каријери Барака Обаме за њега је започео симболичном поруком. Док су сви остали лидери Групе 20 најразвијенијих земаља света дочекани у кинеском граду Хангџоу црвеним тепихом на изласку из авиона, амерички председник своју летелицу напустио је газећи по металним степеницима као и обични смртници. То је могло да буде поражавајуће за шефа најмоћније државе света – као да су Кинези поручивали да је дошло до промене на месту глобалног лидера и да Американци више немају привилегован положај. После су обе стране, а посебно америчка, објасниле да је реч о „забуни“ и да кинески домаћини нису намеравали да понизе Обаму. Наводно, до овог скандала је дошло због тога што „возач степеница није знао енглески“, па није успео да комуницира с представницима специјалних служби САД које су обезбеђивале председника и нису му дозволиле да се приближи авиону.

Vladimir Putin dolazi na samitНЕСЛАВАН ЗАВРШЕТАК Чак и да је то тачно – а на снимцима се могао чути и занимљив дијалог где припадник кинеског протокола виче на Обамину сарадницу („Ово је наша земља, наш аеродром“), која ауторитетом суперсиле покушава да му објасни да „они одлучују“ о кретању свог председника – то опет сведочи у најмању руку о несигурности Вашингтона за елементарну безбедност највишег државног руководства. Пре само коју годину, америчког лидера би – ако треба – и на рукама носили, а домаћин би исткао и златни тепих за шефа Беле куће. Овог пута Обама је с киселим осмехом брзо шмугнуо из авиона малим гвозденим степеницама. То је заиста помало неславан завршетак мандата „најмоћнијег светског лидера“, који ускоро одлази у политичку пензију.

Срећан пут у мировину пожелео му је руски председник Владимир Путин, и то на Обамину жељу. Лидер „регионалне силе“, како је шеф Беле куће једном несмотрено назвао Русију, одржао је по свему судећи свој последњи састанак с америчким председником, а последњи сат Путин и Обама разговарали су, за многе неочекивано, у четири ока – без сарадника и преводилаца. Да ли су теме биле само званичне, Сирија и Украјина, или му је Путин преносио и своја искуства с летовања и активног одмора, што ће у скорој будућности бити Обамине главне преокупације, остаће део њиховог личног односа. Чињеница је пак да су ови односи могли да буду кудикамо бољи протеклих година да Обама није упорно инсистирао да Путину додели улогу млађег партнера, коју мора у свему да слуша „великог брата“.

Његове раније изјаве о томе да је поцепао руску економију на фронцле, или да су ебола и Русија највеће претње за америчку безбедност, остаће вероватно уписане у дипломатским лексиконима као пример губитка контакта с реалношћу лидера једне онемоћале суперсиле. Да је пажљивије слушао шефа Кремља и његове предлоге, да је уважио руску забринутост поводом необузданог ширења НАТО-а и америчке противракетне одбране на истоку Европе, вероватно би на свој последњи велики самит лагано дошетао црвеним тепихом посутим ружиним латицама. Овако, не само Обама већ и његови наследници све чешће мораће да ходају стазама од трња.

Barak Obama pomocni izlazПОРУКЕ НАЈУВАЖЕНИЈЕГ ГОСТА Путин је и сада био главни и најуваженији гост домаћина Си Ђинпинга, а кинески и руски председник још једном су показали да савезништво Москве и Пекинга има реалну снагу да обузда Америку у готово сваком делу планете, па чак и на Западу. Најбољи доказ тога је и недавна вест да је Европска унија стопирала мистериозне „преговоре“ са САД о Споразуму о трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству (ТТИП), док истовремено све више европских земаља стаје у ред за приступање кинеским интеграционим пројектима, попут „Пута свиле“ и нове инвестиционе банке. Томе треба додати и све неизвеснију ситуацију с америчком војном алијансом, чије посртање не успевају да спрече ни агресивни пропагандни трикови уперени против Москве, нити гомилање трупа на руским западним границама. Ако је удар по америчким економским интересима у Европи задао и британски референдум о изласку из ЕУ, након чега су преговори о ТТИП споразуму закономерно доспели у ћорсокак, онда је проамерички војни пуч у Анкари довео у питање улогу и опстанак Турске у НАТО-у. А њена армија је друга по снази у овој алијанси.

Пред шалтере ПИО фонда Обама долази праћен тамном сенком која се надвила над два најважнија америчка пројекта у Европи: ЕУ и НАТО. А трећи кључни подухват – ТТИП – за сада виси о концу. Приступницу вашингтонској пензионерској шах-секцији оверио му је Путин у Ханџоуу, пожелевши Обами да више пажње усмери на усавршавање даминог гамбита и поправи грешке с беспотребним потезима, пасивним постављањем фигура, страдању по отвореним линијама и дијагоналама, небрањеним фигурама, занемаривању центра, прераним иницијативама и осталим елементима где је показао слабу припремљеност у протеклих осам година. Тако ће, после одласка са сцене неуспешног британског премијера Дејвида Камерона, лидери Групе 20 наставити даље и без Обаме. Могуће је да ће пензионерске дане прекраћивати играјући шах с Ангелом Меркел, која је, после дебакла на локалним изборима у Западној Померанији, такође пред вратима клуба поражених асова – бивших шампиона антируске политике. Умировљени тројац може се претворити и у четверац, имајући у виду негативни политички рејтинг који прати Франсоа Оланда. У том случају биће их довољно и за партије покера…

Docek Vladimira Putina

РАЗЛИКЕ У ФОРМАТУ Но живот иде даље. Путинов прес-секретар Дмитриј Песков недавно је љубазно одбацио предлог немачког шефа дипломатије Франка Валтера Штајнмајера да се Русија поново прикључи Групи 8, чиме би оживела ова скупина која има за циљ америчко глобално лидерство. Од како је Борис Јељцин приступио такозваној Г8, она је увек била само „група седам плус Русија“, где су се окупљали како би седморица диктирала своје спискове жеља и задатака Москви. Треба разумети Пескова када каже да „Русији апсолутно одговара формат Г20“. Међу „двадесеторицом“ Москва има много пријатеља и савезника, укључујући и све чланице БРИКС-а, које се према њој односе с уважавањем. С друге стране, у Г8 Русија је усамљена, где тек по која чланица наступа у улози „доброг полицајца“, који нежно заврће руку. Ту ојачана и самостална Русија, која гради нова партнерства и на истоку и на западу, већ одавно више нема шта да тражи.

Г20 је формат који функционише по моделу новог мултиполарног света, па Вашингтону и његовим савезницима остаје само да жале што су олако изгубили партнера попут Москве. Потценили су улогу и значај Русије у савременом свету, називали Путина „регионалним играчем“, па се онда изненадили што их он држи у шаху већ годинама. Обама је заборавио да објасни на који део света тачно мисли када каже да је Москва регионална сила – имајући у виду да се војно и политички Русија распростире од Атлантика до Пацифика и од Северног леденог до Индијског океана. На самиту је још једном потврђена и нова глобална улога Кине. Овај скуп био је весник мултиполарног света, где су Пекинг и Москва водили главну реч. Путин је оценио да је скуп био успешан и да је „имао душу“. По мишљењу руских аналитичара, Хангџоу најављује тектонске промене у геополитици, односно премештање центра глобалне моћи на Исток.

Lideri BRIKS

ПОЕЗИЈА ТАЈГЕ Руси одавно добро разумеју ове промене, прихватају их, подржавају, подстичу и желе да заузму што боље место на новој мапи светске моћи. У томе им иде у прилог чињеница да Русија има најдужу тихоокеанску обалу на свету, па се намеће као незаобилазан фактор. Нову реалност препознају и Јапан и његов премијер Шинзо Абе, кога је Путин у Хангџоу назвао изузетним, одговарајући тако на комплименте које му је Абе упутио два дана раније у Владивостоку, на Источном економском форуму. Цео свет је могао да чује како се јапански премијер Путину обратио поетичним речима: „Понекад бисмо могли да дођемо у девичанску шуму тајге и међу зрацима сунца који продиру кроз крошње да размишљамо о томе какви треба да буду односи између Јапана и Русије у наредних 20 или 30 година.“

Бројне су и утицајне биле анализе ових дана о томе како ти односи треба да изгледају у будућности, али у свима њима преовладава став да Москва и Токио треба да корачају заједно. Много се већ говори и о помацима за решавање спорног питања Курилских острва и заједничког освајања још увек непокорених ширина Сибира, о чему је наш лист у више наврата писао. Ако је дошло време да се Абе лирски изражава о Путину и сибирским тајгама, то значи да се приближава нови почетак у односима Русије и Јапана. И да је за Обаму прави тренутак да га Путин и другови испрате у пензију. „Поезију тајге“ он ионако не би разумео.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *