Почетна / Колумне / Учимо ново – чувајмо старо

Учимо ново – чувајмо старо

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Зашто наша деца не би читала Мирослављево јеванђеље, Житије Светог Симеона, Законик цара Душана, Похвалу кнезу Лазару монахиње Јефимије, и десетине хиљада текстова и стихова које су нам у наследство оставили наши преци

Ново или старо? Нема дилеме: Потребно је и ново и старо. Заједно је лакше. Ових дана, што је и разумљиво – јер избори су завршени тек пре пет месеци – министри се обраћају јавности с новим идејама, предлозима и жељом да изврше реформу старог и створе ново које ће, обећавају, бити боље и напредније од старог. Тако су говорили и претходници данашњих министара, а исто су обећавали јавности и много ранији министри. Што би рекао блаженопочивши Танасије из Чачка: Обавеза министра је да шири оптимизам! Макар на почетку свог мандата.

[restrictedarea]

НА ЈЕЗИКУ СВЕТОГ САВЕ У јавности се говори о потреби да се информатичко образовање, информатика као предмет, уведе и међу најмлађе школарце. Идеја је добра и не сумњам да ће је наши стручњаци, психолози, учитељи, наставници и други претворити у програме прилагођене узрасту ђака. Нека ђаци иду у корак с напредном технологијом. Ваља у школи да науче што више могу и што ће им касније у раду и животу помоћи. Кад се већ примат у школи даје новом, можда би се у њих могло вратити и нешто старо. Нешто што је било вредно и што се у ранија времена учило у школама, што су наши преци знали, а ми заборавили. У питању су писмо и језик којим су се наши преци служили пре него што је велики Вук Стефановић Караџић извршио реформу словенског језика и тиме заувек задужио целокупни српски род. На језику пре Вукове реформе исписане су повеље наших владара. На њему су писани закони, житија владара и светитеља наших. На том језику су испеване похвале и песме наших предака. Овим језиком је писао и Свети Сава, оставивши нам као највећу задужбину – Крмчију или Законоправило. Књигу која нема премца у историји Срба. Да ли је потребно уопште трошити простор и речи о томе колико је вредно и лепо читати, онако како је написано, Мирослављево јеванђеље, Житије Светог Симеона, Законик цара Душана, Похвалу кнезу Лазару монахиње Јефимије, Дечанске повеље и десетине хиљада текстова и стихова које су нам у наследство оставили наши преци. Зашто да не знамо шта је све записано у средњовековним Луновницима, Громовницима, Коледницима у којима су забележена искуства предака о годишњим добима, променама времена и шта је кад и у које време добро радити.

Шта ће нам сметати знања из средњовековне збирке прорицања распоређених, обично, по данима у недељи. Зависно од тога у који је дан пала коледа, коледник прориче каква ће бити годишња доба, жетва, стока, хоће ли бити глади, поплава, пожара, болести, рађања или смрти (Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних предмета, Београд, 1990).

ДУХОВНО БОГАТИЈИ Зашто да ми, њихови потомци и наследници, будемо веће незналице од наших предака. Зашто да не умемо да прочитамо оно што су нам оставили. Хајде да без преводиоца читамо писану паметарницу Срба. Уведимо у школе – стручњаци нека се договоре да ли у осмогодишње или средње – језик и писмо наших предака. Замислите наше младе ђаке на такмичењу из информатике, који знају све што знају њихови вршњаци из света, али знају и да прочитају и оно што су им преци написали. Биће у великој предности. Нека га учи ко жели и има воље. Не мора се оцењивати. Наша је обавеза да водимо рачуна о нашој прошлости, о нашим знањима. Да их сачувамо и пренесемо потомцима.

Зашто да сами не научимо да читамо Законоправило Светога Саве за које је преводилац Миодраг Петровић записао следеће: „Законоправило Светог Саве је најважнији државни, црквени, правни, историјски, књижевни рукопис који Срби имају. Књига је и први Устав државе Србије. Захваљујући Законоправилу створена је Српска православна црква. Законоправило уређује односе у свим областима живота и пружа заштиту сваком појединцу. Штићене су особе са телесним манама, утврђене узајамне социјалне обавезе родитеља и деце. Штићени најамници од израбљивања послодаваца и дужници од зеленашења зајмодаваца.“

Зар не би било лепо да можемо сами ову и хиљаде других књига читати на писму којим су написани. Говорићемо и писати као што смо и досад радили. Нећемо се одрећи ниједног новог знања које стекнемо, али бићемо духовно богатији и, без лажне скромности, паметнији ако будемо умели да прочитамо оно што су нам преци написали и оставили. Рецепт је једноставан: Учиш ново – чуваш наслеђено.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *