Почетна / Друштво / Тестирање националног (не)јединства

Тестирање националног (не)јединства

Zajednicka sednicaДрагомир Анђелковић 

Референдум о Дану државности између лично – партијских игара и национално – државних интереса

Од стране дела опозиције у РС (а власти на нивоу БиХ) све гласније се чују тврдње да је референдум о Дану државности повезан с локалним изборима, који ће се одиграти 2. октобра. Из владајућег блока РС одговарају да се ради о датумској коинциденцији, односно логичном следу догађаја (заједничка изјава српских политичара, њихово обраћање Парламентарној скупштини БиХ у вези с доношењем новог Закона о уставном суду, неуспели покушаја његовог доношења) који је, када су исцрпљене друге могућности, резултирао референдумском одлуком. Коначно, како се из Додиковог круга наглашава, „ако опозиција сматра да је у питању предизборна злоупотреба, што је у њој учествовала“? Ради се о томе да је опозициони СДС заједно с другим чланицама Савеза за промене, не само у Народној скупштини РС гласао за одржавање референдума 25. септембра већ пре тога био, заједно с владајућим странкама, подносилац предлога баш такве одлуке!

[restrictedarea]

БОСИЋЕВЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ Упркос томе, пошто је схватио да између Додика и Вучића постоје извесне тактичке (верујем не и стратешке) несугласице, председник Српске демократске странке Младен Босић је изјавио: „Чињеница да је референдум заказан за 25. септембар, седам дана пре локалних избора, јасно доказује шта је био Додиков циљ – дизање тензија и подизање сопственог рејтинга који би му омогућио добар изборни резултат.“ Како је још устврдио – председник РС не води политику на основу процене последица референдума него су његови потези усмерени само на предстојеће изборе.

Одмах је уочљиво колико Босићеве речи звуче „лешинарски“. Препознао је шансу у појави извесне пукотине између официјелних структура у Београду и Бањалуци, те сада настоји да се у њу што дубље увуче. Нема везе шта је до јуче и сам подржавао, сада је Вучићев став за њега одједном постао Свето писмо. А само пре неколико месеци (мај), када је опозиција у РС покушала да покрене протесте против власти (брзо су доживели неуспех), игнорисао је апеле државног врха Србије – који се прибојавао да би они могли да угрозе стабилност Српске – да се у њих не иде. Предводнику СДС-а, из тога се недвосмислено види, очито није битно шта Београд мисли већ какву корист он од тога може да има. У складу с тим се и манипулативно поставља.

 

НЕКА ТАЈНА ВЕЗА Парадоксално је што ћу се после свега реченог ипак сложити с Босићем и РС опозицијом да постоји веза између датума одржавања референдума и локалних избора, то јест да је непосредно изјашњавање грађана о Дану државности у функцији избора. Но то није на начин како Додикови противници тврде. Не ради се ту о злоупотреби референдума у сврху привлачења гласова за РС власт. Штавише, у вези с њим би више могла да профитира РС опозиција. У претходним годинама је она показивала много већу попустљивост у односу на Запад и Сарајево. Отуда, када је о питању Дана државности РС заузела чврсту позицију као и владајући блок у РС, односно да је на томе пуним капацитетом истрајала у контексту референдумске кампање, добила би више додатних поена од СНСД-а и других странака на власти. Наглашено национална трка више би користила ономе ко је неко време запоставио приче које с њом кореспондирају, него ономе чији је политички приступ готово свакодневно таквог карактера.

У питању је нешто друго, што ремети Босићеве калкулације. Да је иза референдума стао посвећено, он би му изборно користио више него Додику, али како процене изборних резултата указују, партије из републичке коалиције актуелног председника РС би и тада победиле на локалном одмеравању снага. Али би простор за оспоравање изборних резултата био много мањи, односно потенцијал за њихово протестно негирање био би обесмишљен. Референдум заправо има најдубљи смисао у јачању јединства око одбране витланих националних интереса. Они и српска солидарност долазе у први план на крилима референдума, а то није добар основ за брзо, тек десетак дана после њега, распиривање међусрпских политичких сукоба.

 

НАРАНЏАСТЕ ИГРЕ Није тајна да опозиција у РС (или бар један њен део) већ дуже време сања о некаквој „наранџастој револуцији“ која би одувала Додика. Полази се од тога да иако он уз себе има већину грађана, они су пасивни бирачи, то јест тихо се опредељују по принципу – нико нам није нарочито драг, али бирамо оне који нам делују мање лоше. Ти грађани нису спремни да уз ризик залегну за оне које ће подржати ако се све своди на попуњавање гласачког листића. Опет, СДС је уверен да постепено може да створи критичну масу активних незадовољника, који би били спремни да изађу на улице и на том терену сруше власт. И у томе га не обесхрабрују досадашњи неуспеси пошто се нада да ће Додик пре или касније доживети неки велики неуспех (на пример од стране опозиције толико ишчекивани банкрот Српске), који ће долити уље на ватру и изазвати велики пожар.

Опозиција рачуна и на подршку странаца. Локалне НВО финансиране с те стране, разне фондације западних земаља које наводно имају за циљ ширење демократије, поједини медији блиски опозицији и Западу – ту су да подбуњују народ или стварају додатни организациони оквир за протесте. Рецепт је већ више пута примењен од Србије до Грузије, па се претпоставља да је валидан и за Српску. А западни странци одлучни су у намери да руше Додика јер сматрају да се показао као сувише чврст орах у вези с одбраном РС. Коначно, да тамошња опозиција с њима и не направи неки по РС штетан договор, док се учврсти на власти, позиције Српске ће већ бити ослабљење, тј. нешто ће јој бити отето.

 

РЕЛАТИВИЗАЦИЈА РЕФЕРЕНДУМА Ту се крију разлози Босићевог незадовољства референдумом. Да поновим, он (1) доводи до сплашњавања партијских страсти које жели да искористи за рушење Додика и (2) револтира странце. Додик је све то схватао и плански наметнуо таква правила игре. Опет, СДС је морао, није имао куд, да подржи референдум и тиме је рескирао да се замери моћним амбасадама. Поготово да је уз формалну подршку прихватио и да истински учествује у референдумском надметању, са свим националним набојем који оно подразумева. Зато је лидер СДС-а као спас дочекао Вучићеву резервисаност у односу на одржавање референдума. Она му је омогућила да релативизује све што је до тада био присиљен да учини у вези с њим, односно омогућила му је да у наредним недељама врда на начин који се не би схватио као директно подривање, руку подруку с Бакиром Изетбеговићем, права Срба да одбране свој изворни Дан државности (што би за резултат СДС-а било кобно). Упоредо, добија могућност да не допринесе по себе ограничавајућем јачању духа националног јединства.

С таквих позиција СДС (с пратећим оркестром) би убрзо после референдума могао да крене у спровођење нове „наранџасте револуције“, па ако успе – успе. Ако не успе ништа, до нове прилике, а за њу су потребне сорошевско-НАТО одскочне даске. Ту смо поново код референдумско изборне везе. Од ње не зависе само краткорочне шансе Босића и његове екипе да дођу на власт у РС, односно очувају позиције које сада имају у Сарајеву, већ и генерално њихове политичке каријере. Босић је већ десет година председник СДС-а и од тада ту странку води из пораза у пораз; како на парламентарним изборима, тако и на председничким на којима је лукаво избегавао да лично укрсти копља с Додиком (да не би био губитник на квадрат) па је њему противкандидат био други лидер СДС-а (Огњен Тадић је поражен 2010. и 2014). Ако негде брзо не поентира или пак дозволи Додику да он то поново учини, Босић је свестан да ће отићи у политичку пензију.

 

САРАЈЕВСКЕ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ У медије је пре неколико недеља доспела информација да Додик има договор с лидером ХДЗ-а у БиХ Драганом Човићем да – у случају убедљиве победе странака из састава бањалучке владајуће коалиције на локалним изборима – буде покренуто питање реконструкције власти на нивоу државне заједнице. Још једном, и то убедљивом победом на изборима, Додик би потврдио да је једини кредибилни фактор у РС, тј. да ако се жели налажење каквог-таквог модела за смиривање тензија у БиХ, он је за то адреса. Ствари ће око тога ићи много лакше ако је власт у Бањалуци укључена у сарајевске владајуће структуре, него ако је присиљена да им упорно контрира.

То Бакир свакако схвата, а како је, уз сву острашћеност, рационалан политичар који разуме да и њему време иде, ради покретања БиХ система од кога много више он зависи него Додик, није искључено да би прихватио промене унутар Савета министра БиХ, које подразумевају улазак СНСД-а и партнера те партије у њега. Уз наведено, а што је за нашу причу битно, иако је Савез за промене прихватљивији српски партнер Изетбеговићу, ако би тај блок посвећено као и Додикова коалиција учествовао у референдумској трци, СДА би се осећао изневерено. Из његове перспективе „добри“ Срби које је угурао у БиХ власт понашали би се исто као и „лоши“. Што онда да не игра с другима, када су већ они, може се очекивати да ће то за месец дана бити потврђено, кључни чиниоци у РС?

 

СДС РАЧУНИЦА Да је истински стао уз Додика на референдумском „бојном пољу“, Босић ипак не би  испао из владајуће комбинације на нивоу БиХ, али то му није за утеху. Оживљена национална слога би се сигурно пројектовала и на наредне партијске потезе. Засигурно би била реактивирана ранија формула о заједничком деловању водећих српских странака у РС – како владајућих, тако и опозиционих – на нивоу БиХ. То је подразумевало њихову сложну одбрану виталних српских интереса у институцијама државне заједнице, укључујући и заједничко учешће у Савету министра, на начин који експлицитно демонстрира да су они ту представници Српске а не да је Сарајево аутентично средиште БХ политичке моћи.

Босић је из такве комбинације изашао после серије пораза у РС, у очајничкој нади да ће с новостечених, када се ради о Србима ексклузивних, владајућих позиција у Сарајеву, успети да се дочепа власти и у Бањалуци. Рачунао је да ће добити за то више ресурса (укључујући и безбедносно-обавештајне механизме), те ће бити ближе срцу лидера БХ муслимана и њихових западних ментора који подржавају уклањање Додика (као корак ка даљој централизацији БиХ, што Босић или прихвата или рескира да се деси како би платио долазак на власт у РС).

Сада пошто је већ одиграо на сарајевску карту, њу би требало изнуђено да врати у свесрпски шпил. За РС је то рационално, за Додика корисно, али за Босића фатално. Тиме би се дефинитивно одрекао могућности да буде устоличен на власти у Бањалуци, и само би му остало да чека када ће изгубити и лидерску позицију у СДС-у. Сва његова способност за унутарпартијске игре тешко да би му у иоле дужем року помогла. Зато му спасоносно делује прилика коју је пре неки дан добио, да се, позивајући се на резервисану позицију Београда, муњевито дистанцира од референдумске приче, те сачува потенцијал да одмах после локалних избора почне да их оспорава, па и евентуално покрене протесте. Тиме издувава по себе опасан балон српског националног јединства и тако, али и посредним потврђивањем подобности код Изетбеговића и странаца, онемогућава могућу реконструкцију власти на нивоу БиХ.

Mladen Bosic

ЗАМЕНА ПРИОРИТЕТА Босић повлачи, у то нема сумње, врло прагматичне лично-партијске потезе. Међутим, уверен сам у то, ту је злоупотребио политику Београда. Официјелна Србија је настојала да избегне фронтално српско затезање односа са Западом, те није подржала опредељење да референдум буде одржан, али жели снажну Српску. Србија је истакла да ни на који начин неће оспоравати право Бањалуке да доноси сопствене одлуке, односно да на њу неће вршити притиске да промени позицију. Поред тога, што је битније од свега, поновила је да ће стати иза РС ако било ко и на ма који начин покуша да је угрози. Стратешка одбрана државности РС је изнад било каквих неслагања у вези с појединим тактичким потезима. А оно што Босић већ сада ради, а тим пре што изгледа да намерава да чини, угрожава темеље РС.

Ако се већ иде на референдум – а Народна скупштина Српске је уз учешће СДС-а донела такву одлуку – онда је важно да он покаже што веће јединство Срба а не њихове поделе. Првим се појачавају одбрамбене позиције за будућност, а другим се привлаче нове невоље. Већ и оним што Босић сада говори наноси се штета националној ствари, а тако ће бити ако изрежирано оспоравање избора и демонстрације у Српској ускоро дођу у први план у БиХ, уместо да ту буде борбе да органи државне заједнице много више уважавају интересе РС него што то сада чине. Да тако не би било, тј. да ствари не би отишле у правцу унутрашњег паралисања РС, погодног за још веће екстерне притиске, Београд мора што пре да реагује.

 

БЕОГРАД НА ПОТЕЗУ Сматрам да је власт Србије директно требало да стане иза референдума као што је подржала прославу државности 9. јануара упркос ставу западног дела тзв. међународне заједнице. Но остављам могућност да нисам у прву, и да је било рационално – без обзира на све с тим повезане отежавајуће факторе у БиХ и РС – избећи заоштравање односа и Београда (а не само Бањалуке) с Берлином, Вашингтоном и Бриселом. Међутим, да се ситуација не би непотребно искомпликовала, ваљало би да државни врх Србије, директно и посредно, реагује и упозори све у РС да нико нема право да угрожава њену стабилност изазивањем било каквих немира после избора, односно да би Србија то сматрала национално штеточинским деловањем.

Укратко, потребно је да се у Београду предузму мере сличне онима од пре неколико месеци када је део РС опозиције покушао да покрене талас демонстрација у циљу уличног рушења власти. Као што је Инцко пре неки дан упозорен да престане да прети РС, тако би и сви тамошњи политичари (а јасно је ко пре свих) морали да добију поруку да би Београд врло негативно схватио свако угрожавање стабилности РС. Поруком тзв. високом представнику Србија је све, од РС преко региона до водећих западних центра моћи, подсетила да, без обзира на различита становишта о референдуму с врхом Српске, неће са стране посматрати било какво деловање против ње. Поруком упућеном политичким чиниоцима у РС свима би јасно било стављено до знања да се то не односи само на екстерне факторе (ОХР, Сарајево) већ и на српске политичаре спремне да прекомерно егоистично лове у мутном.

Ако већ због процене величине ризика од контрамера евроатлантских центара моћи Београд није допринео пуном референдумском тријумфу РС, онда је неопходно да делује у правцу тога да спречи да се бумеранг врати и оштети Српску. Додик је целу референдумску комбинацију настојао што више да искористи и за себе (за стабилизацију своје власти у РС и улазак у ону сарајевску), уосталом као што сада и Босић ради са своје стране (ради дестабилизације официјелне Бањалуке). Нормално је да политичари на све гледају и из лично-партијског угла (то и те како раде и у Београду), али проблем је у томе што су потези председника Српске компатибилни с њеним интересима (тј. њеном објективном потребом за националним јединством око виталних интереса), док су поступци првака СДС-а штетни по РС! Зато Београд, да поновим, не сме да допусти да он експлоатише и погрешно интерпретира политику владе Србије која је уз све разлике несумњиво пријатељска према Српској!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *