Почетна / Култура / Светлости изнутра

Светлости изнутра

Песник Живорад Недељковић, добитник „Жичке хрисовуље“ за 2016. годину

Zeljko NedeljkovicПише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Бол је, према песнику, права цена свега што вреди и тада су крупне речи некуда одаслате, а остају само ситне, речи што се митски једначе с неспорним састојцима живота. Живорад Недељковић се рве с језиком, тим Великим Другим, који постоји изван нас, не припада нама него господари подразумевајући нашу сагласност

Поезија Живорада Недељковића, након пуних четврт века од прве збирке Погрешна прогноза (1991), представља раритетну и шире препознату вредност, придошлу у српску књижевност с књижевне периферије што је, постепено, постајала средиште. Између савремених поетичких крајности, гласова раскида и континуитета, Недељковић обликује поезију у којој се различите оптике и опције срећу, сударају и прожимају, творећи сложен и динамичан смисаони хоризонт. Мало ко се у нашој поезији може подичити тако сувереном употребом најразноврснијих изражајних средстава и тонова: од чисте лирике до разорне ироније и антипоетских гестова, од сувог описа до разбокорених маштарија и каламбура, од крајње сажетости до замашних поетских обима. Још на почецима песник упућује читаоцу јасан сигнал да „у свему тражи непознато, изван првог смисла“ и да је у сталној потрази за „могућим односима, речима“.

[restrictedarea]

У ШКРТИМ КОСТИМА При почетку песме „Као дланом о длан“ налазимо исказ у којем на повлашћено место песник смешта реч жудња: „Готово свакодневно неко ме подсети / На године, остале у сећању / Због клањања природи и, још више, / Због недоумица. Настојим, у налетима / Беспоговорне жудње да откријем / И друге састојке у шкртим костима.“

Фокус лирског самопосматрања помера се, значи, из простора сећања и умних недоумица према састојцима „у шкртим костима“, од искуства ка стихији телесног склопа. Жудња се јавља, према утицајном Лакановом учењу, услед јаза између организма и субјекта који означава органске егзистенције и културе. Песник ослушкује побуњеност физиологије, чија је најсилнија страст чежња за размицањем граница симболичког поретка, опирање позицијама задатих ауторитета. Отуда и превласт животодавне фигуре Мајке, у раном комеморативном венцу сонета (јер „Књига је Мајка“) упућује на бег од поретка наметнутих значења ка дубинском доживљају базичне припадности свету пре и мимо речи, присила и контроле.

Бол је, према песнику, права цена свега што вреди и тада су крупне речи некуда одаслате, а остају само ситне, речи што се митски једначе с неспорним састојцима живота. Живорад Недељковић се рве с језиком, тим Великим Другим, који постоји изван нас, не припада нама него господари подразумевајући нашу сагласност. Органско постојање заплиће се и губи у мрежи посредованих значења, у постојању ван непоузданог света означавања. Песник сведочи измицање нечег неодредивог а основног, губитак с којим се не мири. Отуда покрет језичких игара, драма непрестана, бунтовничка несмиреност и неизвесност коју Недељковићева поезија исказује.

У поезији Живорада Недељковића проналазимо продуктиван укрштај поступка миметичког, стварносног подлагања лирског описа и тежње да успостави „другачији распоред“ и лирски свет моделује према тим ћудљивим струјама језичких значења и асоцијативних токова. У тим се песмама увезују, као у каквом клупку, и успутни опажаји и дубока сећања, доживљаји проживљени и лектирски посредовани. Као у песми „Ушћа“, на делу је непрекидно претакање, струјање несталних, пролазних и непролазних момената: „Уливам се и непрекидно измишљам, / Обузет једном једином жељом: / Да и након преображења остане у мени чежња за менама, / Моћ да понешто задржим, / А да нечега лако се лишим, као да / Моје није ни било.“

Песнички говор овог песника стално је, значи, у протоку сваковрсних, често међусобно тако удаљених садржаја, у испитивачки напрегнутом току свести разнотоног лирског гласа. Ситно и тривијално, у себи самом или окружењу, песник зна да увелича до судбоносних размера, а да покрај епохалних појава и фигура прелази мимогред и с извесним презрењем. У тематској подлози његових песама често су ситуације из документарно описаног свакодневља, али се одатле добаци неслућено далеко у простору и времену песме.

Недељковић је лирски посматрач и коментатор, оштар где треба а разумевајући где разумевања иначе недостаје. Он је одиста песник што ствари изводи из устаљеног поретка и односа да би им одмерио нову, могућну вредност. Деконструише постојеће распореде и конструише друкчије распореде, смисаоно изгледније. Призваће слику митског лавиринта, у опису не само свог унутарњег склопа, него и склопа песме као оруђа и достојног гласа: „Изабравши ме, лавиринт се несвикнут гранао / У мени, сезао до најмање честице. / Изабравши га, из њега никуд не крочих, / Приставши да нити поезије воде ме све дубље, /

У мрежи неизрецивог све даље у изрицање.“ Између неизрецивог и нагона за вербалним, и мистичног и сасвим конкретног, протиче агон поезије Живорада Недељковића обузете неопаженим, занемареним и невидљивим драмама осетљиве колико и борбене нутрине лирског гласа.

Недељковићева поезија, у кретању свога изражајног клатна, помера се од облика реторички подигнутог и онеобиченог говора те иронијски искошеног описа, с једне стране, до исповедно огољеног и директног исказа осетљивог искуства, с друге. Штавише, једва да се данас може наћи, у доба „културе имиџа и претварања“, лирски глас што своју рањиву поставу изврће на видело, да би остварио веродостојнију позицију са које посматра све друго, а не да шокира нечим што више и не изазива саблазан, бар не у простору уметничких пракси. „Ако сам грешио“, вели Недељковић у истоименој песми, „грешио сам у препреденом страху“.

Енергија деконструкције и естетске провокације у новијим песмама Живорада Недељковића уступа превласт сабранијем и просветљенијем гласу, и даље осетљивом на сваки подстицај и удар, изнутра и споља. Светлост осваја повлашћен простор у медитативним стиховима збирки Овај свет, Талас и Улазак. У песми под насловом „Ка том млазу светлости“ наилазимо на разрешење саобразно најтананијем искуству духовних трагаоца хришћанског наслеђа, као да у њему одјекује Старац Зосима: „И од мене зависи да ли ће се / Свет избавити. Од мене, од Тебе, / Од свих живих. Од свих мртвих. / И мене и Тебе и све живе / Овај обавезује свет.“ Нагласак је на овом свету, али се он састоји од видљивог и невидљивог, од присутних и одсутних.

Значи, песник оптира за потпуни свет, не за свет пролазног тренутка и себичне издвојености. Песма „Нова светлост“ доноси финале химнично интонирано, у обраћању чуду светлости: „Моћи ћу да се осврнем и кажем себи: / Дивио се јеси и још ти дивљења предстоји. / Радуј се, радуј, све и јесте светлост / Кад си сједињен и увек нов.“ Онај ранији, изоштрен глас што раскида конвенције долази до помирљивијих увида. Живљена значења су оверена, поткрепљена, поузданија са своје искуствености: „Ако сам из проживљеног изнео на површину / Некакво искуство, онда је то пре свега / Уверење, вера и знање истовремено, / Да све што се догађа, и све што се спрема, / Све без изузетка, има своје оправдање.“

Питање крајњег смисла драматично се поставља и тежи афирмативном одговору пред раскошно осветљеним природним пределима, пред Творевином, пред љубављу оваплоћеном у вољеним бићима, у песми „Преплет“, на пример: „У чему је значење плача деце и мајки осталих / Без игде икога – не бих умео да одговорим. // Али, знам да то значење постоји, / Знам да тај смисао / Кружи међу нама као невидљиви дух / И сваку ствар, сваку сузу и сваку кап крви / Испуњава својим тајанственим дахом.“ Недељковић посеже и за алузијама на сакралну, молитвену поезију, чинећи коначно видљивијим и овај дубљи, ненаметљиви традицијски чинилац свог наслојеног песничког здања, рецимо у песми „Ако сам грешио“: „Свете, достојан јеси, али ти си различит, / И ниједно признање није ти нужно. / Изречен, ништа изрећи не мораш.“

Слављење дивотне творевине Јединог Творца вршни је нагласак у сложају познатих тонова. Мале светле приче пројављење су Велике приче коју занемарујемо, јер је одвећ велика за нашу ускост и акутну неверицу, на пример, у песми „Мале светковине“: „Наши дани; како је лепо, / Једини, бити у њима, у молитви / Да ни ти, Једини, никада не изостанеш. / А кад заокружено буде све, / Нека Твоја рука трагове избрише.“ Као да истински озарујући стихови из песме „Невидљиво небо“ сумирају пређену путању, на претходној тамнијој подлози задобијају нарочито осветљење, у сагласности која се чини спасоносном, преображујућом: „Ћути насмешени лик, / Ни реч да каже о провидности. / Кренеш, душо, у претраге по незнаном налогу, / Полетно, јер лако је чути тихи налог. / […] Само невидљиво наше небо наткрива / Светове и само оно бира: / Обавије нас још пре рођења и чека, / Јер разуме да тобом је обавијено. // Зна оно што небеса увек знају, / А ум понекад назре.“ Уосталом, лирска присност од првих стихова била је основни тон у песмама Живорада Недељковића, исходиште од којег песма почиње и до које ваља доћи, након свеколиког светло-тамног егзистенцијалног талога.

Има више него довољно изврсних песама које и под сводовима Жиче могу присно и сагласно одјекнути, а да се при томе не изгуби ни опора, реска и неконвенционална страна поезије Живорада Недељковића. Да би доспео до предањских речи и начина којима се обраћа творачкој инстанци света што, по Ивану В. Лалићу, „јесте онакав какав јесте“, испитљив песник попут Недељковића морао је проћи дуги и заметни процес оспоравања, ослушкивања и малих откровења, храбро уроњен у бурне токове сопственог живота и искуства и у механизме језика као овејаног манипулатора и јединог смислодавца.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *