Почетна / Зелене стране / Светица по мери неолибералног погледа на свет

Светица по мери неолибералног погледа на свет

Како се Мајка Тереза, овенчана Нобелом 1979, савршено уклопила у пазл Агенде 21

Majka TerezaПише Мара Кнежевић Керн

Убрзаним поступком ватиканске бирократије Мајка Тереза је своје место у вишим сферама Новог светског поретка обезбедила захваљујући менаџерским способностима, изостанку емпатије и оданости култу новца. Овенчана Нобелом 1979, ова светица по мери неолибералног погледа на свет, савршено се уклопила у пазл Агенде 21 – по којој за сиротињу, болесне и прекобројне нема места.

[restrictedarea]

ХУМАНИТАРНИ БРЕНД Небројени „селфији“ са краљевских дворова и из председничких палата, медаље, колајне и почасне дипломе праћени су незамисливом количином донаторског новца, депонованог на сигурно место. Пратећи траг несталог блага, канадски истраживачки тим је покренуо истрагу о позадини феномена делукс светице, запамћене по озлоглашеним нехигијенским убожиштима за бескућнике, такозваним чекаоницама за смрт намењеним недодирљивима.

Умирући су послужили као глобално прихваћен хуманитарни бренд, а Мајка је уместо лековима, оперативним захватима и средствима за умирење болова своју паству лечила поукама: „Желим да им уместо новца дарујем љубав. Њихове патње су драге Богу, ми их овде препуштамо божјој милости.“ Она се за то време лечила у елитним болницама, уз бесплатну медицинску негу, уживајући у благодетима цивилизације.

Значајан прилог овом истраживању дао је Кристофер Хиченс, утврдивши да је Терезија била пријатељ богатих, да им је предано служила и да је у овој фабрици за прање новца сиротиња била колатерална штета. Прогласивши сиромаштво за божји дар, а њихову патњу за привилегију, записала је у свом дневнику: „Има нешто прелепо у начину на који сиромашни прихватају своју судбину; њихова патња подсећа на патње Христа на крсту. Свет много добија из њихове патње.“

Приликом изградње склоништа за бескућнике и инвалиде у Бронксу, Терезија је захтевала да се прекрши урбанистички пропис о неопходности уградње лифта за планирану висину зграде. То је правдала „религиозним“ разлозима, тврдећи да се њена црква противи коришћењу савремених технологија. При том је сама користила најсавременију технологију за транспорт уз пратњу личног шофера, а сав новац од Нобелове награде нестао је без трага.

Након трагедије у Бопалу, кад је компанија за производњу пестицида својим немаром изазвала експлозију од које су страдале хиљаде људи, Мајка је уместо финансијске помоћи делила амајлије и талисмане, да би на питање новинара: „Шта урадити с кривцима за трагедију?“, не трепнуши одговорила: „Опростити, опростити, опростити.“

 

ПУСТИТИ ИХ ДА УМРУ У Хиченсовом документарном прилогу појављује се Мери, некадашња волонтерка у Терезијиној „болници“ у Калкути, и износи фрапантне детаље небриге и јавашлука због чега је напустила центар. „Болесницима је ретко давала лекове, а инјекције су убризгавале нестручне особе не стерилишући иглу после употребе. На примедбе да то није етички, добијала сам одговор ’није потребно стерилисати, Бог нас чува’… Њена филозофија помоћи сиромашнима била је: склонити их са улице и пустити да умру. За њих се више ништа не може учинити.“ Мери сведочи о дечаку с излечивим обољењем бубрега коме нису давани антибиотици, нити су оне, сестре, дозвољавале лекарима да га одведу у болницу. У Терезијиној чекаоници за смрт овај дечак је након неколико месеци преминуо.

Часна сестра Сузан Шилдс волонтирала је девет година у Мисионарском добротворном центру Мајке Терезе, након чега га је, згрожена, напустила: „Сестрама посвећеним волонтерском раду упућивана су три основна упутства везана за то ’шта Бог од њих очекује и шта га чини срећним’. Те особине су биле: послушност, подношење патњи и избегавање било каквог емотивног везивања с умирућима или са сестрама ’како не бисмо реметили директан однос Бога с човеком’. Ово је изазивало хаос и конфузију, промене и премештаје особља – све у складу с ватиканским правилима којих се Терезија чврсто придржавала.“ Оваква упутства била су перфидно осмишљена како би се потпуности нестало слободно, критичко мишљење и онемогућила се размена искустава. Ове жене су након извесног времена биле психички сломљене, изгубиле су веру да је оно што се дешава заиста божја воља, али су биле недовољно храбре и спремне да напусте центар.

 

ИМИЏ БЕДЕ Сузан је радила у „рачуноводству“ бележећи донације и пишући писма захвалности донаторима. Новац је пристизао у невероватним количинама, тако да су поштари носили захвалнице у џаковима. Већина новца је завршавала на Терезијиним рачунима, а мрвице су одлазиле умирућима.
„Сестре су биле убеђене у неопходност штедње, па су  једне године почеле да прерађују вишкове парадајза за зимницу. Ово је наљутило Мајку Терезу која је рекла да на тај начин сумњамо у божју милост… Сестре су имале само по три пресвлаке, које су носиле док се потпуно не похабају, а прале су их ручно, као и комплетно болничко рубље и пешкире ’како би се приближиле духу сиромаштва’. Из исте опсесивне потребе за шкртарењем сестре су на Хаитију биле присиљене да користе игле све док не отупе, што је изазивало бол код пацијената.“

Новца је, међутим, било на претек, а где се одливао… може се наслутити из фотографија на којима се Терезија чврсто држи за руке с папом.

„Присиљаване смо да молимо за храну код локалних трговаца, а кад смо једном приликом остале без хлеба из донација, наше надређене сестре су рекле да супа може да се једе и без хлеба. Нису само локални трговци били изложени нашим просјачким наступима: авио-компаније су биле дужне да бесплатно превозе наше сестре, медицински центри да их бесплатно лече, мајстори да бесплатно раде на изградњи и поправкама објеката, а волонтирале су и куварице. Имиџ беде је тако вешто грађен да су многи добављачи бесплатно доносили производе, бојећи се да нећемо имати шта да једемо. Посумњати у исправност Мајке Терезе било је исто као посумњати у божје добре намере, као уосталом и у постојање Бога.“

Оплемењујућа патња слична Христовим није била довољна да се безбедно стигне на небо. Преобраћање умирућих поклоника хиндуизма и муслимана у католичанство спадало је у један од њених задатака. Мајка Тереза је тврдила да је погрешно чинити добро из алтруистичких разлога: „Постоји опасност да на тај начин постанемо социјални радници што нам није намера… на тај начин заборављамо због чега то радимо. Христу је најмилије да сиромашни остану сиромашни, и да што више пате како би показали љубав и веру.“

 

УЗ ДИКТАТОРЕ Светица је била заслужна и за подршку диктаторима – миљеницима западних режима, међу којима је и хаићански председник Франсоа Дивалије. Он је Терезији давао паре она њему имиџ доброчинитеља и хуманисте, прогласивши његов режим „пријатељским према сиромашнима“. Новац је убирала и од озлоглашеног банкара Чарлса Китинга, осуђеног због пљачке клијената. Тереза је након пресуде написала писмо суду, молећи за „попустљивост“. Тужилац је одговорио да „Ниједна црква не би себи смела да дозволи величање криминалаца“, предложивши јој да врати новац који је примила од Китинга. Одговор на писмо никад није стигао, нити је новац враћен опљачканима.

О природи „чуда“ које је извела кандидаткиња за светицу говори лекар Рањан Мустафи, огорчен због неистина везаних за његову пацијенткињу Монику Бесра. Ватикан је тврдио да је ова жена излечена од рака захваљујући снопу светлости са фотографије Мајке Терезе, што демантује лекар из болнице у којој је лечена. Моника је имала цисту на јајницима, третирану антибиотицима, о чему је сведочио и Моникин супруг. Ватикански „конзилијум“ је остао при своме не консултујући лекаре ни пацијента.

Стиче се утисак да њено учење представља суштину Агенде 21 којом је Трећем свету намењена улога жртве. Одрицањем од права на земљу, храну, воду и здраво потомство глобална сиротиња доказује љубав према Планети – новом божанству што их кажњава за сваки кубик издахнутог ваздуха.

Борци против климатских промена апелују на сиромашне да преузму терет одрицања зарад свеопште добробити, присиљавајући их да једу ГМО, и прилажу органе на олтар љубави према човечанству.

Терезијина Калкута је колевка Агенде за 21. век, уздижући жртву и минимализам као судбину, уз промену свести о вредности људских бића по себи. Сиротиња из Калкуте преселила са на глобалну позорницу, повлачећи са собом асуре на улице највећих светских градова у освит буђења нове „зелене религије“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *