Почетна / Регион / Швејковштина а ла НАТО

Швејковштина а ла НАТО

prazne-puskeЗa „Печат“ из Љубљане  Светлана Васовић Мекина

Словеначка војска (СВ), тачније словеначка држава, признаје да нема пара да купи муницију за хај-тек белгијске пушке које је после уласка у НАТО морала да пазари и њима замени калашњикове

Испод Јулијских Алпа као гром из ведра неба одјекнула је најава да „Словеначка војска враћа у употребу југословенску верзију пушке калашњиков произвођача ’Црвена застава’“ из Крагујевца. „Словеначки војници ће опет пуцати југословенским пушкама“ – наслов је који је доминирао љубљанским штампаним и електронским медијима крајем септембра. Да иронија буде комплетна, вест се поклапа с десетогодишњицом славољубиве обзнане службене Љубљане да застарело наоружање југосрпске војске одлази на ђубриште историје јер су набављене „модерне белгијске аутоматске пушке ФН 2000 С“. По диктату НАТО-а, разуме се, у који је Словенија примљена 2004. године, месец дана уочи свог уласка у Европску унију.

[restrictedarea]

МУНИЦИЈА Каква је нужда натерала службену Љубљану да окрене ћурак и врати се омраженим „југословенским пушкама“? Словеначка војска (СВ), тачније словеначка држава, признаје да нема пара да купи муницију за хај-тек белгијске пушке које је после уласка у НАТО морала да пазари и њима замени калашњикове. Укратко, иако „брзострелке“ ФН 2000 С „одговарају НАТО стандарду“ (калибра 5,56 x 45 мм), влада у Љубљани није успела да сакрије да ће СВ поново морати да се ослони на пушке за које се сматрало да су давно „рециклиране“, препродате или под патронатом НАТО-а „поклоњене“ некој од зараћених страна у Азији или Африци.

Бламажа је утолико већа јер су исти медији пре десетак година испевали хвалоспеве белгијској пушци, поредећи је са (од 1991. године наовамо) куђеним и исмеваним калашњиковима које је производила српска наменска индустрија. Тако је после 2004. године припремљен терен за куповину јуришних пушки ФН 2000 белгијског произвођача ФН Херстал. Изабрана је за основно оружје словеначке пешадије, иако је тада стручна јавност постављала бројна питања, између осталог – зашто су из трке „испале“ много познатије пушке других произвођача?

Словенија је, наиме, 2006. године могла да бира између „реномираног немачког произвођача ’Хеклер & Кох Г36’, данског ФН Ф 2000, израелског галила, америчке М16 односно колта М4 те сингапурског сар 80“. Временом су се слегле и сумње да су предузимљиви Белгијанци „подмазали“ наручиоца у Љубљани да минира понуде супарничких дилера оружја. На крају је победила ФН 2000 С, коју међу чланицама Северноатлантског савеза употребљава само Словенија. Стављена је тачка и на примедбе да белгијску пушку није хтео нико други у НАТО-у, па јуна 2006. ФН 2000 С постаје нова пушка СВ уместо дотадашње „Заставине“ М70. Тиме се Словенија повиновала једном од првих захтева НАТО-а.

СТРАТЕШКЕ РЕЗЕРВЕ Иако се о несташици пара за набавку муниције за белгијске јуришне пушке шушкало још пре неколико месеци, очекивало се да ће влада премијера Мира Церара наћи новац у државној каси и да у свет неће отићи глас да је „словеначкој оружаној сили, као делу НАТО-а, понестало пара за куповину метака“; сада се зна да се залихе муниције за белгијску аутоматску пушку топе још од 2013. године. И врх Словеначке војске је на крају признао да су „недовољна финансијска средства у последњих неколико буџетских периода главни узрок за смањивање резерви“, чиме је потврђено извештавање ПОП ТВ да је „безбедност угрожена јер наша војска нема ни за метке!“. С обзиром на то да се ради о телевизији склоној сензацијама, упозорење није схваћено с дужном пажњом, а сада је спиновање кренуло у супротном смеру, па је представник за штампу СВ Симон Корез изашао с тврдњом да „калашњикове нисмо никада избацили из оперативне употребе“. Јесте да је у формацијама јединица Словеначке војске главна пушка ФН 2000 С, али је и „југословенска калашњиковка употребљавана као алтернативно наоружање, односно као оружје војне стратешке резерве, и, штавише, као наоружање коришћено за такмичења у стрељачкој лиги СВ“, тврди сад Корез.

Одбио је, истина, да открије има ли уопште метака за белгијску пушку у складиштима СВ, уз уверавања да „тренутна залиха муниције гарантује остваривање посланства Словеначке војске у рату и миру“, мада те исте залихе не омогућавају „оптимално оспособљавање“. Министарство одбране је с предузећем „Анцељ“ из Новог Места наводно пре два месеца утаначило уговор о куповини три милиона метака калибра 5,56 мм по цени 0,237 евра по комаду (без ПДВ-а), мада није најјасније како ће тај цех бити измирен ако се зна да ће сума намењена одбрани и идуће године бити скресана за додатна четири милиона евра; то најављује још катастрофалнија времена по Словеначку војску, у поређењу са „већ ове године скромним буџетом“ у висини од 348 милиона евра.

slovenija-vezba

НЕДОВОЉАН, 1 Бивши представник Словеније у НАТО-у, генерал-мајор Алан Гедер упозорава да партнерима из Северноатлантске алијансе није јасно како Словеначка војска с таквом свотом уопште успева да преживи и делује. Из седишта те организације пут Љубљане стижу све учесталије пацке због алармантног стања у СВ, али и у ЕУ, јер је „минуло време, које је у документима ЕУ и НАТО називано safe heaven (безбедан рај); данас је тај safe heaven потпуно срушен“, вајка се Гедер, до прошлогодишњег августа словеначки представник у НАТО.

Каже да СВ упркос свему „квалитетно обавља секундарне задатке“ (нпр. помоћ после разних катаклизми или операцији „Мигрант“), иако је њен „примарни задатак ратовање, где нам је НАТО већ дао оцену ’недовољан’ (1!) јер Словеначка војска нема одговарајућу опрему, а и оспособљеност је лошија због ограничених финансија“. Из Брисела на рачун Словеније већ годинама стижу прекори јер „не испуњава обавезе о финансирању војске“. Од 2010. године наовамо СВ је изгубила више од 40 одсто средстава; једноставно, словеначка влада нема одакле да узме како би закрпила рупу у благајни Министарства одбране. И сва друга министарства муку муче, од посрнулог здравства до школства, док су издвајања за културу безмало симболична… Савезнике у НАТО-у нервира не само несташица пара него и што „Словенија неће да преузме ризике“; у преводу – одбија да шаље своје људство као топовско месо у ратне зоне Блиског и Средњег истока. Словеначке трупе су стога ангажоване претежно у позадини, као инструктори и санитет. Главешине из НАТО-а замерају Словенији и „превелику оријентисаност ка Русији и премалу приврженост Алијанси“, нарочито после недавне посете руског председника Владимира Путина Словенији. Што је апсурдно, али ипак ефикасно средство да се дисциплинују и застраше мале чланице, попут Словеније.

Васкрсле пушке

„Застава М70 калибра 7,62 x 39, коју Словеначка војска враћа у употребу, јесте југословенска јуришна пушка, израђена на основи совјетских пушака АК-47 и АКМ које је за Црвену армију 1947. године изумео Михаил Тимофејевич Калашњиков. Пушку производи српско предузеће Застава из Крагујевца“, јавио је портал СиОЛ, у власништву државног Телекома Словеније.

ФН 2000 и на Косову

Словеначка војска је за представнике седме силе на полигону код Блошке Бистрице 26. јула 2007. године уприличила чак и „промоцију“ пушке ФН 2000; том приликом је тадашњи начелник генералштаба СВ Албин Гутман нагласио да је то изузетно згодно и веома добро оружје. Словенија је с белгијским произвођачем потписала уговор тежак 15 милиона евра; набавила је 6.500 комада тих „дугих цеви“ и тако „дефинитивно пензионисала калашњикове преостале од некадашње ЈНА“. Гутман је истакао како је СВ увођењем белгијске „брзострелке окончала процес пренаоружавања словеначког војника из аутоматске пушке калашњиков АК-47 на ново савремено пешачко оружје ФН 2000 С“, и раскинула с једним од последњих реликата заосталих из бивше СФРЈ. ФН 2000 С је постала део опреме словеначких војника, а пре свега јединица ангажованих у операцијама „кризног одзива“ снага НАТО-а, попут оне на Косову. Министар одбране Карл Ерјавец (данас министар спољних послова) одбацио је 2007. године сумње о расипању новца на ново наоружање, подсетивши да је „темељ НАТО-а одбрана родне груде далеко од наших граница, зато морамо имати оружје које можемо да премештамо с краја на крај света и које је могуће натоварити на средње велики транспортни авион“. Није чудо да су словеначки војници убеђени да „бране домовину и кад су далеко од родне груде“, па у изјавама за државне медије попут РТВ СЛО и „Дело“ официри СВ вазда истичу да на Косову штите – економски интерес Словеније.

 

НАТО ИГРАЧКА – КОЈА ЗЕМЉА НИЈЕ СЛОВАЧКА?

Група избеглица се прикрада надзорној тачки… Пут им муњевито пресеца кордон војне полиције под пуном спремом и штитовима. Тренутак касније кордону се с десне стране приближава група мештана, опремљених заставама и батинама. Кивни због инвазије дошљака с Блиског истока, нападају војну полицију; гађају је чиме стигну. У правцу кордона лете „пројектили“ и флаше воде. Други кордон полиције ипак спречава контакт домородаца с избеглицама… Већ виђено, на вежби НАТО-а прошле године, у исто ово време, на истом месту.

А онда – прасак, дим, јека детонације! Када се дим разишао, на попришту експлозије остаје стравичан призор: рањеници (бар њих осам), запомажу углас и пренемажу се на пропланку пошто се бомбаш самоубица, скривен међу избеглицама, дигао у ваздух, тик пред кордоном. Из истих стопа стиже хитна помоћ, али из ваздуха: два хеликоптера „кугуар“ Словеначке војске слећу надомак места трагедије. Ни ту није крај драме. С брежуљка изнад праште пуцњи из калашњикова. Терористи! Још их има! Пуцају ка контролном пункту „уз границу“. Војна полиција их, међутим, за тили час опкољава и савладава док хеликоптери „пакују“ рањенике и пребацују на аеродром Церкље, где их дочекују орни хирурзи пољске болнице РОЛЕ-2 Словеначке војске (СВ)…

Све то се прошле седмице одвијало пред очима бројне публике у Новом Месту и варошици Церкље. Хепенинг под покровитељством НАТО-а пратили су и високи гости, на челу с премијером Словеније Миром Цераром. Описано је било део „игроказа“ у режији НАТО планера војне вежбе „Хитан одговор 2016“ (Immediate Response), која се у Словенији и Хрватској под командом америчке војске спроводи већ неколико година. Планирано је да од 2019. године та вежба – још увек под паском америчке војске у Европи – буде препуштена партнерима на Западном Балкану (наводно и Србији), док ће Словенија, како нам је објаснио пуковник СВ Данило Јазбец, од Американаца преузети самосталну команду над сличним вежбама.

На словеначким и хрватским војним полигонима су тако раме уз раме поново егзерцирали припадници оружаних снага Албаније, БиХ, Црне Горе, Хрватске, Мађарске, Македоније, Словеније, Велике Британије, САД, али и јуришници из „заштитних снага Косова“. Они су, конкретно, показали спасавање људи из небодера, док су албански војни полицајци заједно са словеначким „сузбијали терористичку напаст“. После сличне вежбе (додуше, та није била у НАТО аранжману) у једном граду у Великој Британији, организатори су морали јавно да се извине јер је наводни терориста који је „држао таоце у тржном центру“ викао „Алаху акбар“. Оцењено је да то није прихватљиво јер подстиче стереотипе и нетрпељивост према одређеном народу – муслиманима. НАТО у Словенији није патио од сличних обзира већ је свеколиком гледатељству јасно указано ко је непријатељ: блискоисточне избеглице.

Виђено ипак нису хвалили баш сви. Униформисани припадник словеначких „ветерана“ жестоко је кудио одлуку НАТО команданта да два хеликоптера с рањеницима упути ка болници право преко брда на коме се нетом одиграла битка. „Каква грешка – добар командант никада не би послао хеликоптере преко терена на коме је пре тога било пуцњаве“, огорчено је грдио учесник „рата из 1991. године“ свог голобрадог колегу. Занимљиво, није имао примедаба на билтен вежбе (искључиво на енглеском језику, због кога је већина учесника „Хитног одговора 2016“ из горепоменутих земаља гадно ломила језике), на чијој се насловници шепурила фотографија словеначког војника с белгијском пушком, управо оном за коју – нестаде метака! Шараду је комплетирао прилог „Slovenia IN BRIEF“ („Словенија укратко“) на крају НАТО билтена, који почиње важном напоменом да „Словенија није Словачка“ (Slovenia is NOT Slovakia)!

Камеради по оружју очито још увек бркају која је која држава, иако је Словенија још пре 12 година ушла у НАТО. Ако војницима из држава НАТО-а и Партнерства за мир (у коме је и Србија) није скроз јасно где су извели овогодишњи „Хитан договор“, то није добра препорука ни у вези оспособљености истих војски да бране сопствену земљу. Очито је, такође, да НАТО-у, који броји дугу историју белосветских интервенција далеко од територија држава чланица – географија није јача страна.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *