Почетна / Свет / Сумрак једне легенде

Сумрак једне легенде

bekenbauerЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Више од политичких „шокова“ немачку јавност ових дана узбуђује, и иритира, афера у чијем се средишту нашао „последњи немачки кајзер“, дуго, и доскора, неприкосновени Франц Бекенбауер

То више није спектакуларна вест, иако је, бар у једном, „историјска“: владајућа Хришћанско демократска унија Ангеле Меркел никад досад није забележила тако лош изборни резултат као на прошлонедељним (покрајинским) изборима у Берлину. Ксенофобична, и десничарска, Алтернатива за Немачку, која (већ) драматично потреса овдашњу политичку сцену, и посебно владајуће странке, наставила је, и овом приликом, незаустављиви јуриш на покрајинске парламенте. Умарширала је, с импресивним, двоцифреним резултатом, у десети (од укупно шеснаест), заредом покрајински (берлински) парламент. И ту се, очигледно, неће зауставити.

[restrictedarea]

ШОКАНТНО ОТКРИЋЕ Јавност се овога пута није превише узбуђивала (очекиваним) изборним исходом. Као да се полако навикава на „нову политичку реалност“ коју доносе (оспоравани) „алтернативци“. Нека око тога сада „ломе главе“ руководства етаблираних странака, посебно оних из (владајуће) „велике коалиције“, демохришћана и социјалдемократа, које су бирачи, и у Берлину, жестоко казнили.

Упркос осетном губитку у односу на претходне изборе („мањак“ од шест процената), Социјалдемократска партија (СПД) је, и даље, најјача политичка снага. Биће јој, међутим, потребна снажнија потпора да би формирала власт, па би лако могло да се догоди да традиционално црвена немачка престоница буде још црвенија. У изгледу је, наиме, макар теоретски, црвено (СПД) – црвена (Левица) – зелена коалиција, што би представљало (интригантну) премијеру и (алармантан) сигнал конзервативцима у сусрет (неизвесним) изборима за Бундестаг у ово доба следеће године.

Судећи бар по коментарима читалаца и реаговањима на текстове најутицајнијег немачког политичког магазина „Шпигла“, као да немачку јавност, у овом тренутку, више од политичких „шокова“ узбуђује, и иритира, афера у чијем се средишту нашао „последњи немачки кајзер“ (цар), дуго, и доскора, неприкосновени Франц Бекенбауер.

Његовом улогом, која је досад измицала јавности, током одлучивања да Немачка добије организовање светског првенства у фудбалу 2006. баве се у овом часу, поред медија, озбиљно и тужилаштва у (бар) две земље, Швајцарској и Немачкој: најлепша „летња бајка“ коју је Немачка икад доживела, она која се збила током тих фудбалских месец дана, плаћена је, наводно, „прљавим новцем“ који је у Бекенбауерове руке стигао из једне („Адидасове“) „црне касе“ и завршио у – корупцији.

Зашто то откриће, у првом реду управо „Шпигла“, делује тако шокантно и после заиста онако шокантних, драстичних и драматичних афера које су из темеља потресле, и протресле, светску фудбалску организацију, Фифу и њене челне људе? Док је кључао сав тај мутљаг, немачка јавност је несустало уверавана да је у случају њиховог фудбалског савеза, и сјајно организованог светског првенства, све „чисто као суза“. Било је, истина, и тада оних који су сумњичаво вртели главом. Нису могли олако да поверују како је све около, с фудбалом, прљаво, и, у случају Фифе чак мафијашко, а само у Немачкој, и са немачком организацијом светског првенства, беспрекорно чисто.

fifa_world_cup_2006_opening_ceremonyГОТОВО ИСТОРИЈСКА РАЗДЕЛНИЦА За Немачку је светско првенство, иначе, било далеко више од једног спортског догађаја. То дешавање представљало је, у психолошком и политичком смислу, готово историјску разделницу. Говорило се, и данас се говори, о „имиџу“ немачке нације, оном који је владао пре и оном после њега. Немци су се тих недеља, и сами тиме изненађени (!), представили у сасвим новом светлу: уместо бирократски уштогљених и намргођених домаћина, у свет су отишле слике веселе, опуштене, карневалски расположене, према свету отворене, бескрајно толерантне и бајковите Немачке, о чему и ја могу да „сведочим“: био сам у то време у Берлину, као стални дописник „Политике“. Цела Немачка је, чинило се, тих дана била на градским трговима, где су, на огромним екранима, преношене фудбалске утакмице, готово опијена ненаданом радошћу и емоцијама.

Најзаслужнији за пружену прилику да се Немци и Немачка представе свету тако (неочекивано) бајковито био је, неспорно, Франц Бекенбауер. И нација му је била бескрајно захвална. Био је то још један „дијамантски драгуљ“ у његовој фасцинантној биографији која га је учинила, у правом и пуном смислу, националним идолом и – живом легендом. Син (обичног) поштанског службеника из Минхена постао је рано национални херој: ако „гуглујете“ и убаците реч „кајзер“, појавиће се пре прича о њему него о историјским (пруским) царевима.

С осамнаест је дебитовао у најбољем, и најтрофејнијем немачком фудбалском клубу „Бајерну“ (чији ће, потом, бити једно време председник, и све време неприкосновена „сива еминенција“), с двадесет осам година је, као најбољи играч репрезентације, капитен и „командант“, донео Немачкој титулу светског првака. Поновио је то у четрдесет четвртој години. Овога пута као селектор националног тима. „Бајерн“ је с њим на челу шест пута освајао национално првенство, пет пута европски куп. Бекенбауер је постао најомиљенији, али и најбогатији (новац га је хтео!) спортиста Немачке, њен идол и – икона. Било је и других чија је звезда у једном тренутку знала да блесне, и узбурка националне емоције (у случају тада готово голобрадог Бориса Бекера, после Вимблдона), ничија, међутим, није дуго трајала и сјала.

luj-drajfus

ПОСЛОВНИ ЧОВЕК НЕ ОПРАШТА Кад је сазрело време да се, на таласу еуфорије, поново уједињена земља 2000. године кандидује за организацију светског фудбалског првенства, Немачка је „бацила у ватру“ најбоље што је имала. Истурила је, промишљено и програмирано, Франца Бекенбауера. „Кајзеру“ су се отварала сва, не само фудбалска, врата: на светском крстарењу и лобирању у корист сопствене земље, примали су га радо и лако, уз функционере националних фудбалских савеза, тамошњи министри, премијери, шефови држава и „његове колеге“ по (монархистичкој) титули, крунисане главе. У том послу „национално важном“ и престижном, помагала су му свесрдно, свако на свој начин, и два такође, у том часу, неспорна национална „заштитна знака“: канцелар Герхард Шредер и раскошно лепа Клаудија Шифер.

Било је то, изгледа, ипак недовољно да се у завршници, и жестокој конкуренцији с Јужном Африком (остали кандидати су испадали у првом и другом кругу тајног гласања) обезбеди предност. Немци су могли рачунати на сигурних седам европских гласова, Малта је у томе била уздржана и колебљива, Африка готово (солидарно) недодирљива, требало се позабавити азијским делегатима. Испоставило се да је за то потребан новац који се није могао, и смео, извлачити из легалног буџета: радило се о подмићивању и драстичној корупцији.

Прорадила је сналажљивост и „маштовитост“: (пре)богати и неконвенционални челник „Адидаса“ Француз Роберт Луј Драјфус је исто тако „неконвенционално“ прискочио у помоћ: уз посредовање пријатеља Гинтера Нецера, „уступио“ је, под нејасним условима, Францу Бекенбауеру, челнику у организационом одбору светског првенства, десет милиона швајцарских франака, тадашњих тринаест милиона марака, којима се, потом, губи сваки траг!

Кад се коју годину касније Француз јавио тражећи назад „позајмљени“ новац – имао је у руци потврду о томе с Бекенбауеровим потписом – међу челницима немачког фудбалског савеза настала је готово панична узбуна. Покушај да се челник „Адидаса“, фирме која је, иначе, опремала и спонзорисала немачку репрезентацију, умилостиви и опрости дуг, глатко је одбијен. Послован човек, одбрусио је Драјфус, ништа не опрашта. Тражио је уз главницу још и камату, уз опаску да су Немци зарадили на организацији првенства, те треба да плате.

klaudija-sifer

ЦАР ЈЕ ГО Настао је нови проблем: како новац који је стигао „илегално“ у, очигледно, „црну касу“ – у папирима немачког фудбалског савеза нигде није евидентиран – вратити власнику легалним путем. Неко се довитљиво присетио да би то могло да се учини преко, и посредством, Фифе. На њену циришку адресу, али не преко њене матичне, званичне банке, на име „хонорара“ за гала представу на отварању првенства – која је, успут, отказана, како се не би „оштетила трава“ на минхенском стадиону! – стигло је 6,7 милиона евра уз напомену, и налог, да се тај новац одмах пребаци на рачун челника „Адидаса“.

Шта се заиста догодило с позајмљеним, а нигде евидентираним новцем, с оних десет милиона швајцарских франака? Они који би то требало да знају, од челних људи немачког фудбалског савеза до главног промотора организације светског првенства Франца Бекенбауера, „ништа не знају“. То аферу коју је, иначе, покренуо и обелоданио крајем прошле године „Шпигл“, чини, за пореске и истражне органе, али и за јавност, посебно интригантном. У оптицају је, наиме, верзија да су тим новцем Бекенбауер и дружина око њега купили светско првенство у фудбалу. Подмитили су, наводно, четири делегата из Азије, па је Немачка, веома тесним резултатом, са 12 према 11 гласова, у завршници победила Јужну Африку: иза оне чаробне летње бајке стајали су мутни махераји и – милионска „црна каса“.

„Кајзер“ је све време тврдио да „бајка“ није купљена и јавност је, добрим делом, била спремна да у то поверује. Чежња за националним идолом, а он је, с доста разлога, пронађен управо у Бекенбауеру, (у)чинила га је, годинама, недодирљивим. Чак и код оних који су знали да је кајзер, поред свих других својстава и талената, кад је новац у питању, наглашено грамзив.

Та грамзивост би могла да се великом Францу обије о главу. Управо је откривено (опет „Шпигл“!) да је кајзер, који се јавно хвалио, и заклињао, да му све што чини за организацију светског првенства чини част и да за то не тражи, нити ће добити, ни цента, ипак дебело зарадио на тој почасти: шеф организационог комитета добио је од једног државног спонзора („Одсет“) пет и по милиона евра, наводно на име хонорара за неке рекламне акције!

Иако је још доста оних који су и даље очигледно спремни да наглашено аристократски елегантном, отменом и самоувереном идолу много тога опросте, медији констатују да „цар (све више) постаје го“. Легенда о „светом Францу“, примећује „Шпигл“(у броју од 17. септембра, аутор Удо Лудвиг), показује се као „лажна бајка“, уз опаску да, ето, коначно пролази време „националних хероја“, иако с њим неће нестати и чежња за идолима, жеља да се верује у снове и – легенде.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *