Почетна / Култура / Сахрана „слатког живота“

Сахрана „слатког живота“

После 73. Венецијанског филмског фестивала

LavoviПише Владислав Панов

Овогодишњи Венецијански филмски фестивал су најдубље обележила два филма. Један јер је добио главну награду, а други јер није а могао је, или, по некима, чак и морао. Реч је о главном лауреату, филипинском остварењу приличног трајања „Жена која је отишла“ и нашем „На млечном путу“, у свим елементима заиста епском раду Емира Кустурице који је потцењивачки „утешно“ добио тзв. Младог златног лава

Недавно је окончано 73. издање чувене Мостре, Венецијанског филмског фестивала, који у својој дугој историји на мапи филмских фестивала заузима значајно и истовремено врло посебно место. Као позорница и таштине и уметности и комерцијале и опскурности, као манифестација која у стилу чувеног италијанског „слатког живота“ свету нуди филмске снове као стварност и обрнуто, овај је фестивал с правом имао специфичан статус и у срцима публике и приликом освртања на његов програм и оцењивања од стране за такве подухвате задужених професионалаца. Ствари се у животима људи, најпре у њима самима, непрестано мењају, па је горњи опис одавно ствар меланхоличног сећања, односно прижељкивања да се ипак ништа суштински није изменило, иако ипак јесте. Отуда је дошло и до тога да се његово последње издање оконча непотребним, несхватљивим и прилично приземним скандалом, чији су актери и минулим радом и личним квалитетима далеко изнад оваквих обрачунавања. Реч је, наравно, о сукобу чувеног француског глумца Жерара Депардјеа и нашег славног синеасте Емира Кустурице. Њихово је међусобно прозивање, заправо вређање (које је, ваља то рећи, започео Депардје), затворило Мостру и над њом наднело суморни облак као доказ да су времена слатког живота овог фестивала трајно прохујала.

[restrictedarea]

Аплаузи и сузе за Кустуричин филм Наш је Емир освојио награду тзв. младог жирија за свој филм „На млечном путу“, који је по извештајима у нашој штампи био фаворит и за Златног лава, и у том својству је био одабран за затварање такмичарског дела програма. Главну је награду жири на челу са успешним енглеским режисером Семом Мендесом ипак доделио филипинском аутору Лаву Дијазу, који је током вишедеценијског рада углавном снимао документарне и кратке игране филмове. Његово је играно дело „Жена која је отишла“ све само не кратко. И „фестивалски досадно“ ако питате публику јер траје скоро четири сата, а да би ваљда било још захтевније за гледање, снимљено је у црно-белој техници. Жири се, дакле, определио за квалитете који су одувек били сматрани кључним за награђивање, а публика за избегавање. Филипинска историја смештена у фокус приче у чијој је првој равни освета није, дакле, ни близу лаганог и комуникативног остварења. Кустуричин, како је сам једном рекао, „политички тестамент“, односно завршна фаза у његовом ауторском опусу када је реч о изласцима на фестивалску сцену, далеко је комуникативнији од Дијазовог лауреатског рада. Небитно. Кустуричин филм „На млечном путу“, његов типични рад с много буке око свачега и због свачега, с потпричом у којој су наше судбине изрешетане ратовима и мржњама, али увијене у љубавно-романтични, па и комични костим, морао је да се задовољи аплаузима и сузама на две пројекције, али и утешним Младим златним лавом. Остаје уверење да су та два филма, дакле, најдубље обележила овогодишњу такмичарску Мостру. Један јер је добио главну награду, а други јер није а могао је, или, по некима, чак и морао. Другим речима, овогодишње филмско такмичење које Кустурици више није по вољи пошто је изјавио да ако убудуће и буде снимао филмове, више их неће слати да се такмиче на фестивалима, завршено је победама ових остварења која су истовремено и тријумфална и поражена, свако на свој начин. Да је, уосталом, жири био снисходљивији него што то жирији на овако великим фестивалима уобичајено јесу, односно да је био фрустриран морањима на тему политичке и сваке друге уравниловке, говори и податак да је начињен преседан у преко седам деценија дугој историји ове смотре пошто је први пут додељена двострука награда за најбољу режију (поделили су овог лава времешни Андреј Кончаловски и Амат Ескаланте).

Белучијева – једини симбол италијанске лепоте Отмена, грацизона и још увек освајајућа лепота јунакиње Кустуричног филма Монике Белучи остала је као једини симбол италијанског шарма и престижа када је реч о атрактивности и примату у вези схватања лепоте, али и као меланхолично подсећање на поменуто време прошло у коме су се опуштеност, слатки живот и лепота духа и тела подразумевали, а фестивалски живот одвијао у далеко другачијим околностима и са потпуно другим приоритетима. Мостра више није место слатког живота и „позитивне декаденције“, фелинијевског духа, бизарних и срећних снова и свега онога што је у том смислу био симбол овог фестивала, а што је око њега и њему данас било могуће видети једино у Кустуричином филму. Тај је безобразни балкански изазов био прејак за англосаксонски дух овогодишњег жирија и уопште за оквире фестивала коме је постало лакше, као и свима у свему и свуда по свету, да ствари мери бесмисленим политичким аршинима или, ако њих нема, новцем. Пошто се до праве позадине обрачуна Депардјеа и Кустурице није дошло, уз бројна нагађања о мотиву бруталног међусобног, али намерно сасвим јавног препуцавања, па и најприземнијег вређања, могуће је и пружити некакво објашњење из горње перспективе. Дозвољени јавни вербални рат две велике и славне филмске персоне баш на овом фестивалу наводи на помисао да је то био нечији умишљајни чин како би се тривијализовао и потценио и Кустуричин рад и фестивал који је дозволио да његов филм буде значајно присутан. Па чак и да постане симбол духа који је овај фестивал продао. Та је сенка, отуда, постала кључни утисак и лајтмотив овогодишње Мостре, чија је уметничка душа сведена на призор из примитивног ријалити шоуа за его манијаке с обе стране екрана.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *