Почетна / Друштво / Реконструкција Маркала

Реконструкција Маркала

markale-1Пише Слободан Иконић

После више од двадесет година најзад ће доћи до свеобухватне истраге и анализе злочина на сарајевским Маркалама и у Улици Васе Мискина. Њихови резултати још како могу угрозити ореол жртве босанских муслимана, али и мит о Западу као миротворцу у босанском сукобу

Када су НАТО авиони први пут полетели у бомбардовање Срба, 30. августа 1995. године у операцији „Намерна сила“ („Deliberate Force“), повод су пронашли у гранати која је два дана раније, 28. августа, убила 37 људи на малој пијаци Маркале у центру Сарајева, и у извештају команде УНПРОФОР-а на челу с британским генерал-потпуковником Рупертом Смитом – он је само дан потом „ван сваке разумне сумње“ и на само једној јединој страници анализе доказао да је смртоносна граната испаљена с положаја босанских Срба у околини Сарајева.

Био је то, иначе, други масакр на пијаци Маркале – годину и по дана раније, 5. фебруара 1994. године, убијено је 68 људи а рањено 144, а у потоњој истрази (овај извештај је, за разлику од оног из 1995, имао чак 46 страница анализе доказа) УНПРОФОР није успео да утврди која је од зараћених страна била одговорна за то масовно убиство. Без обзира на то, и без обзира на признање Јасушија Акашија, изасланика генералног секретара УН за Балкан, да одговорност за злочин није било могуће утврдити, касније ће Хашки трибунал и ову кривицу приписати Србима, по моделу неоптерећеном доказима по каквом је светско јавно мњење већ било оптужило Србе за треће чувено масовно страдање сарајевских цивила, у реду за хлеб у Улици Васе Мискина 27. маја 1992. године (погинуло 26, рањено 108 Сарајлија) а које је послужило као повод за увођење међународних санкција тадашњој СР Југославији.

[restrictedarea]

ИСТРАГА У НИКИНЦИМА Да ли су снаге босанских Срба заиста криве за ове злочине, или су оклеветане? Да ли је коначно дошло време да се то провери, уместо да своју наводну кривицу прихватамо ћутке и без поговора? Како су јавиле „Вечерње новости“, на војном полигону у Никинцима код Руме у наредним месецима окупиће се експерти из САД, Русије, Немачке, Француске, Кине, Израела, Чешке, Србије и Републике Српске, у жељи да се сарајевски масакри до краја расветле и да се открије истина – да ли је уопште било могуће да гранате које су побиле толико невиних људи долете са српских положаја? Страни стручњаци ће, за потребе Центра Републике Српске за истраживање ратних злочина и тражење несталих, на војном полигону код Руме извести потпуну реконструкцију трагичних догађаја и дати свој налаз заснован на научним методама доказивања. Предмет вештачења биће и сва расположива документација Хашког трибунала и Суда БиХ, документи тужилаштва, резултати и сви пратећи документи обављених увиђаја на тим местима, као и комплетна ранија вештачења пуна мањкавости, па отуда и сумња да је нешто прикривено.

 

ДАВИНИЋЕВО СВЕДОЧЕЊЕ Погледајмо, за почетак, случај „Маркале 1“ о коме су пред Хашким трибуналом сведочили многи, међу њима и Првослав Давинић, некадашњи савезни министар одбране, у то време шеф Одељења за глобално разоружавање у седишту УН у Њујорку чији је претпостављени био енглески дипломата Марак Голдинг, шеф мировних мисија УН.

На редовном јутарњем брифингу, како је предочио Давинић, његов колега, иначе Грк, реферише Голдингу да се у Сарајеву догодила трагедија, односно страшан злочин, наводи колико је људи погинуло, време и место (Маркале) и завршава реченицом: „За сада нема података да је то учинила српска страна.“ Даље, током дана, Голдинг тражи да га редовно обавештавају о току истраге. Негде око 17 часова, дакле, после седам сати разних информација и анализа, како прича Давинић, он поново среће оног колегу Грка у ходнику који му, знајући да је Давинић Србин, каже: „Не секирај се, ово дефинитивно нема везе са Србима.“ Сутрадан ујутру, на поновном реферисању, Грк се, тврди Давинић, појављује сагнуте главе и саопштава дефинитиван, много неодређенији став: „Не може да се утврди с које стране је граната дошла.“ Давинић износи да се више пута током рада у УН налазио у сличним ситуацијама, када су стизали налози да се издају неодређена, боље рећи, „миксована“ саопштења.

markale-2

МИНОБАЦАЧИ И МАТЕМАТИКА На суђењу бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу сведочио је и некадашњи мајор канадске војске Џон Расел, члан тима УН истражитеља задуженог за прву од две експлозије на сарајевској пијаци. И поред закључка који је, како је рекао, послао команди у Загреб, да је немогуће утврдити да ли је граната испаљена са српских или с муслиманских положаја, дан касније, посредством „Си-Ен-Ена“, „сазнао“ је да су за тај напад одговорни Срби. „То је била очигледна пропаганда против Срба, без доказа да су они нешто учинили“, објаснио је Расел и изнео сензационално откриће. „Неколико дана после експлозије, у пратњи припадника УН, обишли смо подрум једне зграде у Сарајеву где су снаге Армије БиХ чувале минобацаче. Стражар који је чувао то складиште најпре нам је тврдио да они не поседују минобацаче од 120 мм, али кад смо почели да отварамо сандуке, угледали смо их. Реч је о минобацачима ручне израде који су били истог калибра, исте боје и заварени на исти начин као и граната која је погодила пијацу“, испричао је овај официр канадске војске.

Слично говори и канадски генерал Мишел Готје, шеф истраге шест дана после прве експлозије на Маркалама. Он је уочио и у извештају навео низ нелогичности у истрагама које су обавили претходни тимови УНПРОФОР-а. „Капетан Верди, аналитичар из тима УНПРОФОР-а Север Сарајево, направио је прорачуне око 15 часова тог дана, а онда је утврђено да је направио математичку грешку“, навео је генерал Готје.

Експлицитнији је у сведочењу био руски пуковник Андреј Демуренко, који је, иначе, више пута сведочио као сведок одбране српских генерала и политичара. И увек су та сведочења доводила до нервозе у Трибуналу и хистерије у западним медијима. Он је у неколико наврата навео да је Армија БиХ систематски гранатирала положаје персонала сектора мисије ОУН у Сарајеву – посебно руских миротвораца. У исто време, премда не тако често и не тако жестоко, гађали су и друге јединице, посебно француске. Случај „Маркале“ истраживао је на основу анализе коју су направили Французи. Непосредно након гранатирања пијаце у Сарајеву, обишао је и место одакле су наводно гађали српски минобацачи. На површини од стотину метара, где је требало да буду закопани наводни минобацачи, није било апсолутно никаквих трагова на трави. Демуренко је и у октобру 2012. године, као први сведок одбране на суђењу председнику Радовану Караџићу у Хашком трибуналу, поновио да минобацачка граната на сарајевској пијаци Маркале није могла бити испаљена с положаја Војске Републике Српске.

 

ЗАШТИЋЕНИ СВЕДОК КW 568 Што се тиче гранатирања Маркала у августу 1995. године, Демуренко је сведочио да је изјава секретара за медије из Велике Британије, о томе да је гранатирање извршила српска страна, била дата у тренутку када је истрага још увек трајала, те није било никаквих основа да се закључује о кривици ни једне ни друге стране.

Ова чињеница, коју је предочио Демуренко, има велики значај зато што постоје и сведочења о томе да је шеф Мисије ОУН у БиХ одбио да публикује извештај завршне истраге, из чијег је резултата било очигледно да Срби нису могли извршити ово гранатирање, управо зато што је то „у противречности с изјавом прес-секретара“.

Ипак, највећа сензација био је заштићени сведок КW 568, у време рата припадник јединице „Бисери“ и члан обезбеђења Алије Изетбеговића, и његово сведочење да је присуствовао разговорима Алије Изетбеговића, његовог сина Бакира, данас члана Председништва БиХ, и реиса-ул-улеме Мустафе Церића. Он их је оптужио да су плански изазивали цивилне жртве у Сарајеву, укључујући и пијацу Маркале, да би оптужили босанске Србе. Према његовим речима, Изетбеговић и Церић разматрали су шта би се догодило када би граната пала на Маркале. То се и десило неколико дана касније, 5. фебруара 1994. године, а сведок тврди да је то било по наређењу генерала АБиХ Сефера Халиловића и да је за то одговорна јединица генерала Мустафе Хајрулаховића из рејона села Мрковићи.

С једног од састанака с Алијом Изетбеговићем сведок је на суђењу Радовану Караџићу цитирао речи реиса Мустафе Церића: „Алија, узми се у памет. Нас дневно гине 50 до 70 и нико не зна за то. Ако нас на једном месту погине 200, цео свет ће знати! А они који погину, знају зашто су погинули, погинули су на божјем путу и сви ће ионако бити шехиди. Алија је рекао (генералу АБиХ) Сеферу (Халиловићу) да то треба урадити а Сефер се окренуо ка Талијану (генералу Мустафи Хајрулаховићу) и рекао: ’Талијан ће то.’ У првом покушају граната је пала на кров зграде близу пијаце, а затим је, за нови покушај, чекано да на осматрачком положају УМПРОФОР-а буде иста посада (пакистанска), са којом је постојао договор да не броје наше гранате“, објаснио је заштићени сведок.

 

ИЗДВОЈЕНЕ СУМЊЕ Суд је сва поменута сведочења одбацио као неубедљива, а за званичну верзију догађаја узета је она коју су пласирали светски медији и муслиманска страна у рату – Срби су криви за масакре. Сарајевски балистичар Берко Зечевић наводно је, на суђењу бившем команданту српских снага око Сарајева, генералу Станиславу Галићу, доказао да су за масакре на Маркалама одговорне српске снаге. Зечевић, професор одбрамбених технологија на Машинском факултету у Сарајеву, одбио је да се појави као сведок на суђењу Радовану Караџићу, због чега је ухапшен. Одбрана је протумачила да није хтео да се појави на суду због страха јер је лажно сведочио на суђењу генералу Галићу, нарочито после београдских вештака балистичара Зорице Суботић и Мила Потпарића, које је ангажовала Караџићева одбрана. Они тврде да су за масакре на Маркалама одговорне постављене бомбе, активиране даљинским управљачем.

Иако су наводни злочини Срба утврђени у низу судских процеса, у Трибуналу је било и неколико судија, додуше у мањини, које су сумњале у ту верзију догађаја. Тако је, примера ради, колумбијски судија Рафаел Нијето-Навија у предмету против генерала Галића издвојио мишљење од осталих судија, дошавши до закључка да гранатирање пијаце није било извршено са српске стране.

И не само Нијето-Навија. „Постоји основана сумња да је муслиманска страна испалила минобацачке бомбе на пијацу Маркале. С обзиром на те околности, сматрам да оптужени Караџић мора бити ослобођен оптужбе за тај злочин.“ Ово је закључак издвојеног мишљења судије из Тринидада Мелвила Берда у пресуди којом је Радован Караџић првостепено осуђен на 40 година затвора. Своје аргументе Берд базира на званичном извештају истраживачког тима УН у којем се наводи да се не може дефинитивно рећи ко је испалио гранату. Такође, истраживања су показала и да су локалне власти копале по кратеру после догађаја и тако, вероватно, утицале на доказе.

У другом делу своје опсервације, судија се бави питањем сведока постављајући питање – како је могуће да су у коначној пресуди у обзир узета само мишљења сведока тужилаштва, а међу њима има оних који су тврдили да су босански Срби бацили бомбе на Маркале, али и оних који само сумњају да су то урадиле српске снаге. Берд се чуди како су прихваћене само њихове изјаве, а потпуно је одбачен став сведока одбране, који је уједно и био у блиском окружењу Алије Изетбеговића и тврдио да су његове снаге плански изазивале цивилне жртве у Сарајеву, укључујући пијацу Маркале, да би оптужили Србе и изнудили војну интервенцију НАТО у корист муслимана.

Да ли због оваквих мишљења и јавно изнетих сведочења, у случају Радована Караџића из оптужби је отпало седам великих инцидената у Сарајеву, међу којима и онај у Улици Васе Мискина. То није задовољило Караџића, па је пре неколико дана упутио отворено писмо председницима и премијерима земаља чланица Савета безбедности УН, указујући на неправду која му је учињена током поступка пред Хашким трибуналом. Караџић скреће пажњу на грешке тог суда и у другим поступцима, али и према, како наводи, читавом српском народу. Савету безбедности Караџић предлаже да оснује комисију састављену од правних експерата који би анализирали досадашњу праксу Хашког трибунала и поништили све произвољне одлуке и пресуде. „Мора постојати ауторитет изнад сваког суда, са надлежношћу да ослободи невине и неправедно осуђене“, написао је Караџић у отвореном писму.

 

НОРВЕШКО ОТКРИЋЕ Сумње у званичну верзију сарајевских злочина нису изношене само пред Хашким трибуналом, њима су се бавили и неки стручни скупови и конференције, попут оне под називом „Нордијски разговори о миру“, одржане пре три године у шведском граду Дегерфорс, где је учествовало више организација и мировних активиста из Шведске, Норвешке и Данске. Посебно је било запажено излагање професора Олеа Тунандера с Института за мировне студије у Ослу. Овај норвешки професор, с блиским везама у НАТО-у, испричао је, у вези с бомбардовањем сарајевске пијаце Маркале, да му је више извора – представник кризног штаба НАТО-а, председавајући у војном комитету НАТО-а Виглеик Еиде, норвешки министар одбране и спољних послова – саопштило да је закључак истраге НАТО-а да је за бомбардовање била одговорна „босанска страна“, како је назвао снаге под контролом Алије Изетбеговића. „Сви су рекли да је закључак НАТО-а био да се радило о босанском нападу на властито становништво. Али ово никада није саопштено јавно. А изгледа да је уобичајено да се, на пример, уочи важних одлука у УН, изводе такозване фолс-флег операције (операције под лажном заставом које једна страна изврши како би за то окривила супарничку) да би се на тај начин легитимисала војна интервенција“, рекао је овај норвешки стручњак.

Управо зато је изузетно важна најављена међународна експертиза и реконструкција догађаја на војном полигону у Никинцима. Падну ли „Маркале“ – пашће и мит о Бошњацима као искључивим жртвама рата у Босни и Херцеговини, а што је још важније – пада мит о Западу као миротворцу у босанском сукобу. Онда би на ред могао да дође и „Милосрдни анђео“, НАТО акција изведена по истој матрици као и она у Босни и Херцеговини.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *