Почетна / Уводник / Референдум и Меморандум

Референдум и Меморандум

milorad vucelic 660x33030Милорад Вучелић / главни уредник

Када прође још само неколико дана, слутимо, многи људи неће уопште знати о чему су се на референдуму 25. септембра ове године изјашњавали грађани у Републици Српској. Одзвањаће само реч референдум која ће као баук кружити Балканом, Европом и светом. У сенку ће пасти и британски референдум о иступању из Европске уније и сви други минули или предстојећи европски референдуми, па и они у Мађарској, Шкотској или Каталонији. Оно што је легитимно и легално за Запад, и са много крупнијим последицама уопште, недозвољено је Србима. И кажњиво је. То је више него јасно а посебно онима који су, како прецизно каже Мило Ломпар, „довољно западњаци да раздвајају западне вредности од западних интереса“.

[restrictedarea] Биће то, по свему судећи, ситуација слична оној какве се сећамо у вези са догађањем око Меморандумом САНУ из 1986. године. Они који су Меморандум највише нападали и сатанизовали нису га ни читали нити их је занимао тадашњи историјски контекст и све оно што му је претходило, а посебно не оно што се у некадашњој држави дешавало током две деценије које су претходиле овом документу. Велики део делатности професора и студената Београдског универзитета и истакнутих интелектуалаца од 1968. па надаље, а посебно оно што се дешавало уочи доношења Устава 1974. године, и што је нашло израз у Меморандуму, обележено је жигом национализма и великосрпског хегемонизма. Поменути документ се и данас провлачи кроз бриселске или стразбуршке ходнике и суднице Хашког трибунала. У сваком случају последице су по Србију биле крупне а можда би биле још далеко веће и теже да Меморандума није било.
Западне силе поново не желе да виде оно што намерно нису виделе на почетку деведесетих година прошлог века када су званичним признањима БиХ подржавале унитаризацију Босне и Херцеговине под доминацијом Муслимана и непосредно изазвале рат. Овога пута оне не желе да виде сличне опасности и поред трагичне поуке из настанка и постојања Исламске државе и међународне, а пре свега руске, оружане борбе која се против ње води.
Од буке Бакира Изетбеговића, уз обилату помоћ страних фактора и западних амбасада, не разазнаје се чак ни Дејтонски споразум, ни чињеница да је БиХ државна заједница два ентитета и три народа и да су његови гаранти и Русија и Србија које су у битно другачијој међународној позицији. Русија из 1995. године није ни налик Русији из 2016. године. А ни Србија више није у позицији каквој је била када је високи представник и намесник у Босни био Педи Ешдаун. А ни Милорад Додик не наличи ни Нелсону Мандели ни Моамеру Гадафију.
Подробније се о последњим дешавањима у вези са референдумом у Републици Српској и реакцијама Сарајева и дела „међународне заједнице“ наши читаоци могу обавестити у тексту Николе Врзића „Дани Републике“ у овом броју „Печата“.
Србија се због стања ствари на Балкану и у непосредном окружењу налази пред великим проблемима и искушењима и има оних који су тек сада схватили колико су упозорења о важности њене стабилности била и оправдана и важна. Емигрантска криза добија све изоштренији облик. ЕУ очигледно нема капацитет ни вољу ни способност да се с тим проблемом јединствено и принципијелно суочи. Све су чешћи криминални инциденти емиграната који су се затекли у Србији. Уследиће све шире узнемирење грађана и оправдана репресивна интервенција органа задужених за безбедност. Одмах након тога уследиће реакција тзв. цивилног друштва и разних независних тела и заштитника свега и свачега и Срби ће бити оптужени за ксенофобију, национализам и расизам што ће одмах имати међународни одјек.
Капацитети Брисела су знатно умањени после брегзита и пред изборе у Немачкој наредне године па се то може одразити на процесе који се већ одвијају у БиХ и на Косову.
Русија тренутно подсећа многе на Балкану да је такође велика сила и да неће олако прелазити преко директних увреда и безобразлука који угрожавају њене геостратешке и непосредне интересе. Они који су навикли да као велике силе третирају само западане земље мораће да се одвикну од те лоше навике. За ову прилику ово није никакав вредносни суд нити политички избор него је реч о чињеницама. Свака разумна и државно одговорна политика мора о томе водити рачуна и то без икаквих емоција и баналног сврставања. Избори у Црној Гори могу само да потврде овај налаз о утицају руског фактора. И било би лоше да се од територија на Балкану направи поприште за непосредно одмеравање снага западне војне алијансе и Русије. Дакле, не ради се о сучељеним и укрштеним интересима, што је одувек неизбежно, већ о облицима директнијег конфронтирања.
Србији предстоји и најављена посета руског премијера Дмитрија Медведева за коју су везана извесна очекивања и с једне и с друге стране.
Поред избора у Црној Гори следе они у Македонији, где је ситуација такође бременита проблемима и неизвесностима. Проблеми са суседном Хрватском су константа која је примирена постизборним дешавањима и избором нове владе. Запаљива антисрпска реторика је мало згасла, али су остале бројне практичне последице Карамаркове и Милановићеве политике.
Могло би се ради целовитости увида наставити с набрајањем искушења и проблема који се налазе пред Србијом, али било би неправедно када не бисмо узели у обзир неограничен број лудости, глупости и штета које ћемо сами себи направити. То је непредвидиво и понекад се чини да смо у томе ненадмашни.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *