Почетна / Колумне / Рат против религија и тероризам

Рат против религија и тероризам

Дијего ФузароЗа „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Религија трансцеденције – исламска или хришћанска – плодни је извор смисла и отпора идолопоклоничком монотеизму тржишта, фанатичном фундаментализму економије и апсолутном нихилизму робне форме. „Храм је светиња, јер није на продају“, написао је Езра Паунд. Због тога је капитал објавио рат религијама и жели да их сруши, зато их изједначава с тероризмом, фанатизмом и насиљем како би јавност била спремна да их нападне

Велика прича тече од 2001. године: Куле близнакиње 11. септембар. Ислам је –  рекоше – објавио рат Западу. Ми смо, дакле, усред „верског рата“ који је ислам објавио хришћанском свету. То је названо „тероризмом“, баш као да се ислам и терор подударају у целости. Предлажем да се обрне перспектива и погледа на ствари из угла дијаметрално супротне перспективе: то није рат религија већ је то рат против религија. Није ислам објавио рат Западу већ је Запад капиталистичке производње објавио рат против ислама и свих религија трансценденције (укључујући и хришћанство).

Након неславног краја историјског комунизма 20. века (Берлин, 1989), религије трансценденције и даље представљају препреку за тржишну економију најпре што су монотеистичка алтернатива тржишту. Самим тиме што нас подсећају да је прави Бог на небу, а не у банкама, да су светиње цркве и џамије, а не тржни центри.

[restrictedarea]

Ма како се ово схватало, религија трансцеденције – исламска или хришћанска – плодни је извор смисла и отпора идолопоклоничком монотеизму тржишта, фанатичном фундаментализму економије и апсолутном нихилизму робне форме. „Храм је светиња, јер није на продају“, написао је Езра Паунд. Због тога је капитал објавио рат религијама и жели да их сруши, зато их изједначава с тероризмом, фанатизмом и насиљем како би јавност била спремна да их нападне.

Осим тога, капитал се труди да обмане муслимане да су њихови непријатељи хришћани, а истовремено обмањује хришћане да су њихови непријатељи муслимани. Међутим, прави непријатељи једних и других су економски фанатизам, насиље тржишта, либерални фундаментализам. На тај начин, уместо да се боре заједно против економског фундаментализма, и муслимани и хришћански га фаворизују, уништавају се међусобно у смртоносном масакру чији је резултат пораз религија трансцеденције.

Пазолини нас је научио: супротност религије трансцеденције није комунизам већ капитализам. Он је атеистички, нихилистички и, сходно томе, непријатељ је свих религија трансценденције. Ако капитал, како нас је учио Маркс, има за циљ да сруши сваку препреку која га ограничава, онда се добро разуме зашто он ратује против религије. Добро је то знати.  Ми смо усред рата против религије, а тај је рат сасвим у функцији економске теологије тржишта, која претендује да буде једини легитимни, признати и обожавани монотеизам.

Примимо к знању: данас је фанатизам тржишне економије прави фанатизам. Онај фанатизам који у име флоскуле „то тражи тржиште“ масакрира народе и раднике, уништава сваку вредност која није економска, руши сваки смисао који нема робну форму.

Паралелно с ратом против религија тероризам служи као политичка подлога за теорију брзог интервенционизма при чему је криза подстицај за економију. У оба случаја регуларност и извесност, безбедност и ред се суспендују и замењују структурално нестабилним и привременим стањем у коме се могу десити непредвидиви обрти са стресним дејством. Производи се неподношљиво стање засновано на стратегији глобализоване напетости.

Егзистенција се претвара у преживљавање, уз сталну опасност. Криза је економски и владарски  тероризам и уобличава се, баш као и тероризам, у облику кризе политичке егзистенцијалне стабилности. Сваки од два пола дијалектички се пресликава у другоме: криза је тероризам, а тероризам је криза.

У оба случаја општи страх због неизвесне блиске будућности претвара се у ефикасан инструмент владавине, што чини још крхкијим и нестабилнијим човека у оскудици, па га тако наводи да прихвати, само да би преживео, и оно што наноси нову штету његовом већ лошем стању.

У тој перспективи се види да је страх метод владавине који поданике чини кроткима и послушнима, односно спремнима да буду дисциплиновани и да се њима влада на начин супротан демократским оквирима. У тој перспективи аналогија између кризе као терористичке владавине и тероризма као сталне кризе је савршена. Уопштено, парадигма управљања кризом као методом владавине исказује се у геополитичкој форми као концептуална слика тероризма.

Превод с италијанског Драган Мраовић

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *