Почетна / Интервју / Проф. др Рајна Драгићевић – КУЋА „НАСРЕД“ РАСКРСНИЦЕ БЛАГОСЛОВ И ПРОКЛЕТСТВО

Проф. др Рајна Драгићевић – КУЋА „НАСРЕД“ РАСКРСНИЦЕ БЛАГОСЛОВ И ПРОКЛЕТСТВО

rajna-dragicevicРазговарала Мила Милосављевић

За разлику од лингвиста са Запада и оних с Истока који се затварају у своје велике културе и често се задовољавају сопственим дометима, у Србији се запажа један занимљив тренд – аутори, нарочито млађи, истражују под утицајима обе струје

У организацији Српске академије наука и уметности а на тему ,,Српска лексикологија данас: садашње стање и перспективе“ протекле седмице предавање је одржала проф. др Рајна Драгићевић, доктор лингвистичких наука и редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета Универзитета у Београду. Наша саговорница бави се лексикологијом, творбом речи и лингвокултурологијом на материјалу савременог српског језика.

Ако говоримо о дометима српске лексикологије, где је она данас?

Захваљујући географском положају Србије, успостављају се културне, економске и друштвене везе и с Истоком и са Западом. Тај двоструки утицај види се и у науци и може се третирати као драгоценост која омогућава посебан квалитет научних истраживања српских научника. Поглед у литературу показује да лингвисти са Запада често нису упознати с радовима слависта из словенских земаља, а и славистима, пре свега из Русије и Пољске, често је из неких разлога неприхватљива англосаксонска литература. И лингвисти с Истока, и они са Запада затварају се у своје велике културе и често се задовољавају сопственим дометима. У Србији се запажа занимљив тренд – неки аутори, нарочито млађи, истражују под утицајима обе струје, преузимају идеје и једних и других, комбинују их, додају своју перспективу и тако настају истраживања утемељена на некој другој страни, али унапређена у српској лингвистици. Много тога новог и оригиналног урађено је на плану творбене семантике, когнитивне семантике, а у оквиру ње – асоцијативне методе итд.

[restrictedarea]

Иако су још Платон и Аристотел у својим делима промишљали о значењу речи, семантика је релативно млада наука. Како видите развој семантичких истраживања током 20. и 21. века?

Лексичка семантика (лексикологија) у србистици се у правом смислу те речи развија тек од осамдесетих година ХХ века. Пре тога је било појединачних истраживања Александра Белића, а касније и Mилке Ивић и Ирене Грицкат. Тек 1981. на Филолошком факултету Универзитета у Београду проф. Даринка Гортан Премк почиње да предаје лексикологију и тако настаје систематско образовање из ове области. За кратко време, за само тридесетак година, овај предмет је почео да се предаје и у осталим филолошким универзитетским центрима у Србији, а у многима од њих нуди се више предмета из ове области. Лексичка семантика је данас лингвистичка дисциплина из које се на србистици брани велики (можда и највећи) број доктората и објављују бројни научни радови и књиге.

Да ли се данас може говорити о српској лексиколошкој школи?

Све је више младих колега (пре свих филолога мислим на србисте) који се одлучују да пишу своје докторате о различитим темама из области лексикологије. Највише њих запослено је у Институту за српски језик САНУ. Тек однедавно, откад та велика група од преко десет младих истраживача израђује своје докторате, може се, додуше врло опрезно, говорити о српској лексиколошкој школи, чији су представници, пре свега, ови млади људи, који заједно раде своја истраживања, међусобно се инспиришу, читају сличну литературу и полазе од истих основних полазишта. Назиру се и први заједнички резултати ове школе. Године 2014, заједничким трудом, објављена је наша колективна монографија „Савремена српска лексикографија у теорији и пракси“. Да би се шира публика упознала с нашим радом, у „Политици“ ће ове јесени бити штампана серија научнопопуларних текстова из области лексикологије, а Издавачка кућа „Танеси“ објавиће књигу коју ће чинити ови текстови.

Рекли сте да се ,,српска семантика нажалост не развија из угла рачунарских и математичких дисциплина и да је отворена само за хуманистичке науке“…

Лексикологија (и семантика уопште), као и многе друге хуманистичке дисциплине, све више се развија интердисциплинарно, напуштајући своје оквире и преплићући се с другим наукама. Код нас су то, по правилу, хуманистичке науке (психолингвистика, социолингвистика, лингвокултурологија), а у свету се доста полаже на развој корпусне лексикологије, која се заснива на рачунарској и математичкој лингвистици, статистици итд. Достигнућа ових наука помогла би да се слика о лексичком систему српског језика представи и у квантитативном смислу, да се одреде неки односи, проценти, да се прецизно, бројчано, опише оно што у језику живи и оно што из њега излази.

rajna001Да ли можемо говорити о утицају културе на језик, и какав је он?

У последње време наука о значењу речи све се више преплиће с лингвокултурологијом, науком која проучава узајамни утицај језика и културе. У фокус лексиколошких истраживања стављају се речи на чија значења је култура извршила одређени утицај, па се инсистира на опису тих културолошких наноса. Тако се, на пример, испитују српске речи које немају преводне еквиваленте у другим језицима (као што је слава, на пример) или речи обележене колективном експресијом. Рецимо, ћурка и друге птице у нашој култури доживљавају се као глупе, што омогућава настајање додатног значења, а то за последицу има да се ћурком назове и глупа женска особа. Испитују се и културолошке разлике које утичу на лексику. На пример у Киргистану, према киргиском моделу лепоте, жена може имати лепе очи као крава, што говори о односу овог народа према крави и њеном изгледу. Оваква истраживања значајно утичу на унапређивање изучавања и усвајања страних језика, увек у блиској вези са страним културама.

Живимо у времену где родитељи подстичу децу да у најранијем детињству крену с учењем страних језика, нарочито енглеског. Такав пак подстицај изостаје када су у питању читање књига, писање, заправо учење српског језика. Последица тога је оскудан фонд речи многе деце и младих… Како видите ову ситуацију?

Млади људи данас заиста све мање читају. Кажу да су им у ери компјутера, снажне визуелизације, брзих промена кадрова, звучних и светлосних ефеката, књиге сувише споре. Очигледно да родитељски подстицај више није довољан. Наставу српског језика треба учинити функционалнијом. Садржаји из области језичке културе морали би бити значајно заступљенији у односу на садржаје граматике. Корисно би било учинити нешто у смислу да се савремена технолошка достигнућа искористе како би се културни садржаји преносили тим путем, младима приступачнијим. Школска лектира такође заслужује осавремењивање. Важно је укључити, бар факултативно, и дела која одговарају на актуелне проблеме данашњих младих људи. Све у свему – осим што с променљивим успехом од младих очекујемо да читају више, морамо им се и прилагођавати.

У којој мери држава препознаје значај бриге о језику?

Потребно је да држава препозна значај бриге о језику, да утиче на свест о томе да је језик део нашег идентитета и да се речницима, приручницима, монографијама и часописима о српском језику брани и национална свест српског народа. Важно је и материјално и на друге начине подстицати дијалектолошке пројекте јер због миграција становништва у велике градове и опадања наталитета, број дијалеката свакодневно опада. За многе говоре откуцава последњи час да се опишу и тако сачувају од заборава. Било би веома корисно да српски језик као школски предмет добије натпредметни статус као руски језик у Русији, а то би омогућило увећавање броја часова из овог предмета на недељном нивоу. Осим тога, запустили смо лекторате за учење српског језика у иностранству. Од државе очекујемо озбиљну подршку и у том смислу, јер су лекторати расадници српског језика, културе и позитивно обојене слике о српском народу у свету.

Како да чувамо, сачувамо ћирилицу и како ви, с врха српске језичке науке и педагогије, коначно видите чуварење нашег писма?

И писмо, као и језик, део су националног идентитета. За бригу о ћирилици одговорни смо сви. Ипак, то би морао бити кључни задатак државног тела које је задужено за питања језичке политике. За разлику од неких других земаља, Србија нема такво тело ни у једном министарству. Држава је дужна да одређеним прописима заведе ред у употреби писма, а затим и да контролише спровођење својих прописа.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *