Почетна / Интервју / Проф. др Радивоје Керовић – Самопоштовање Срба убрзано се раствара и троши

Проф. др Радивоје Керовић – Самопоштовање Срба убрзано се раствара и троши

kerovic-1Разговарала Биљана Живковић

Дириговано омаловажавање човека, поништавање његовог интегритета и достојанства, тотално слуђивање и изопачавање јесу циљеви међународног светског поретка – каже наш саговорник

Др Радивоје Керовић професор је историје филозофије и филозофске антропологије Филозофског факултета у Бањалуци и један од малобројних интелектуалаца који високо слове у научном свету у земљи и иностранству, упркос одбијању да се „одмакне“ од наших традиционалних и историјских вредности. Аутор је књиге „Самобитност и достојанство“, недавно представљене на београдском Коларцу. Поводом насловних тема његовог дела, проф. Керовић за „Печат“ говори о томе колико су битне поменуте категорије, будући да оне нису само садржајна усмереност филозофске мисли већ су темељи и одреднице националног живота сваког народа.

„Ове идеје су мисли водиље и оперативни појмови који су омогућили да поставим и уобличим нешто попут теорије односно филозофије самобитности и достојанства. У књизи сам пружио, по мом расуђивању, тек основе и нацрт једне филозофије и теоријског разматрања ових појмова. Она расветљава значењска поља идеја самобитности и достојанства, њима сродних идеја личности, духа, слободе, људског позвања, идентитета, људске природе, порекла и одређења, бесмртности и других којима ословљавамо и промишљамо тајну човека и његове егзистенције у свету.

Филозофија и филозофи одређеног усмерења у савременом глобалном и неолибералном жрвњу мељу целе народе. Да ли ваша књига говори и о том аспекту?

Може тако да се каже. Разлози њеног настанка јесу колико филозофске, толико и изванфилозофске, то ће рећи животне и егзистенцијалне природе. Сама филозофија у околностима савременог живљења има онолико значења колико кореспондира са изазовима човекове егзистенције, расветљава их и указује на путеве и начине бољег и човечнијег битисања. Филозофија и филозофи су у том савременом жрвњу који, како и сами кажете, меље целе народе, не само мислиоци и теоретичари већ и судионици у једном дешавању и борби за голи смисао људског постојања. Зато је настојање да се очува тај смисао и пружи продубљенија слика човека као самобитног бића с особеним достојанством било делом подстакнуто тегобном свешћу да савремени геополитички и технолошки поредак моћи задире у само језгро човечности и да раствара здраву мисаону и осећајну супстанцу у људима.

[restrictedarea]

Који су елементи самобитности најважнији?

Самобитност именује одлике и карактере битка као што су самониклост, самоодређење, изворност, слобода и самоусловљеност, самосвојност, властитост, суштаственост, саморазвојност, одуховљеност, супстанцијалност… Самобитност бих могао да дефинишем као природну и изворну устројеност, обдареност и усврховљеност људског бића, којим се оно сопственим снагама чува, развија, сазрева и усавршава у предвиђеним околностима живота и човеку сходном начину битисања све од зачетака до зреле и духовне људске личности. Слично као и са индивидуалним људским бићем, иако не и истоветно, стоји ствар и са самобитношћу српског народа.

Шта се дешава са овим моментима самобитности када је реч о српском народу?

На питање: шта се дешава са самобитношћу српског народа било много лакше одговорити из хоризоната једне потпуне филозофије самобитности. А такву још немамо. Ипак ћу додати и следеће: здрава супстанца српске самобитности у наше време убрзано се раствара и троши. Опасно слабе и самосвест и самопоштовање српског народа и човека, које су основ његовог достојанства и националног поноса. Можда баш наше време највећег духовног пропадања и клонућа олакшава да сагледамо кључне а занемарене чиниоце наше националне самобитности и бића и да им се приклонимо.

Тврди се да је у нашем савременом свету достојанство обележје малобројних. Зашто?

Људи се, углавном, понашају и односе у животу на приземан, прорачунат и прозаичан начин, док олако занемарују више вредности и дубље сврхе своје егзистенције, које их и чине јединственим бићима која заслужују високо уважавање. Посебно је то случај у временима духовне клонулости и моралног посрнућа какво је ово наше. Данас је све управљено против човека и човечности у њему, против његове слободе и здравоумног расуђивања, његовог поноса и осећања части, против чисте савести и моралне честитости, самосвести и самопоштовања, у крајњем против духовног чиниоца бесмртности у њему. Све су то особине које треба да одликују човека као биће и саставни су чиниоци његовог достојанства. То су такође не мање и његов идентитет и интегритет, лични и национални, верски и језички, духовни, као што су то и истинољубље и искреност, позитиван вредносни однос према свету и човеку и здрава и исправна етосна оријентација. Политички слободно изабрани вођа и представник једног народа требало би да штити, негује и унапређује достојанство, интегритет и добробиће сопственог народа и државе, како би као први достојни између осталих достојних чланова националног и државног организма, био и сам достојан поверене му позиције и улоге и човечности у себи. Како је удостојен највишег поверења да води брод националне и државне заједнице, својом делатношћу и понашањем он би морао да оправда и заслужи то „бланко“ указано повјерење.

Колико кошта удворички заборав и зашто је заказало интелектуално поштење у српским мислећим круговима?

Наученим и наметнутим обрасцима размишљања и усвојеним лажним и наопаким вредностима демонизованог глобалног света и његових центара моћи, који својим разорним утицајем прожимају људске животе и мисао, сатерани у теснаце престрашених субјективности изгубили смо осећај за темељни смисао и вредност нашег људског, па онда и српског живљења и постојања. Отуђили смо се и од људи и духа српске филозофске баштине у врло опасној мјери. И то не само кроз заборав мислећих људи и стваралаца, какав је, између осталих, и наш угледни, заборављени филозоф Бранислав Петронијевић. Јер у забораву још је погубније то што се мисао и дело великана српског духа махом омаловажава и обесцењује у својим позитивним дометима и значењу, па се чак посматра и са висине и са презрењем савремених европеизованих зналаца који су, тобоже, дубље и боље упућени у ствари и могу да пресуђују свима. Ови великани су међутим живи да живљи не могу бити, као што су на други начин још увек живи и дејствени Свети Сава, Стефан Немања, цар Душан, вожд Карађорђе Петровић, хајдук Вељко Петровић… Заборављање, удворичко или неко друго увек се скупо плаћа. У научном свету плаћа се духовним раскорењивањем, интелектуалним сиромашењем и удаљавањем од изворних искустава, проблема и расуђивања, а у субјективном и личном смислу губљењем надахњујућих изворишта духа и етосног истраживачког набоја.

kerovic-2Представник сте интелигенције која се није одрекла светосавља, православне мисли, стаза којим су корачали идејни и духовни неимари српског идентитета. Ви их се не одричете, а неки то радо чине!

Одрастао сам у родољубивој хришћанској породици, која је неговала православну веру, црквене обичаје и побожност, духовну и епску традицију српског народа. Ту човек чак и у посветовњаченом и идеолошко-политичким насиљем управљаном времену, какво је код нас било време комунизма после Другог светског рата, такорећи с мајчиним млеком и храном кроз процес одрастања и васпитања упије и елементе искрене побожности, благотворне духовности, позитивне моралне и вредносне настројености и отачаственог етоса. Удружени с личним хабитусом и субјективним склоностима, ти чиниоци постану невидљиве одреднице људског бића за цио живот. Духовни неимари нашег идентитета, самобитности и достојанства, које имате у виду, као и велики српски владари, ратници и јунаци кроз тешка времена националне историје постају блиски и надахњујући чиниоци и бића која нас обавезују да их следимо. Захваљујући таквом ослонцу ми се као људи укорењујемо у свет и историју, постајемо препознатљиви и самосвојни судионици у збивањима у свету. Светосавска мисао, коју је тако надахнуто и дубоко пре нешто више од пола века развио Свети Јустин Поповић, суштаствена је одредница српског националног идентитета и битисања.

Да ли је у условима пада свих вредности у Срба (који се не зауставља) могуће очувати самобитност?

Упркос свим неповољним кретањима у свету, око нас и духовном клонућу српског народа, убеђен сам да може. Јер човек је изненађујуће жилаво биће које снагу опстанка проналази чак и у најцрњим животним и историјским околностима. То је случај готово увек када се он самосвесно и постојано држи своје слободе, свести о своме људском и националном достојанству и интегритету, духовне вертикале, макар основних националних вредности и смислом вођеног смера живота. Изузмемо ли опасност могућег нуклеарног рата, свеопште богоотпадништво и демонизацију савременог света, за наш народ највећу опасност представља слабљење те духовне вертикале наше егзистенције и везе са Богом и изневеравање заветних националних вредности и чинилаца који пружају надахнуће и ослонац нашем људском постојању.

Како да се носимо у ово глобалистичко време, у којем је човек понижен на најлицемернији начин!

Ваљда ни у једном времену, као у нашем, људска слобода, интегритет и достојанство нису били угрожавани на подмуклије и подлије начине. Подједнако слобода човека као појединца и личности и слобода народа и држава. Грубо и суптилно, подмукло и јавно задирање у човеков живот и његову интиму, као и у његову физичку егзистенцију у свету, нису никада раније били тако далекосежни по својим практичним последицама и тако погубни по својим крајњим циљевима. Већ чињеница да се против човека и народа води новокортикални рат, да се врше планске интервенције на његовом геному, да се бестидно планирају, изазивају и воде разорни ратови, уз употребу најсуровијих технолошких средстава, да се отимају земље и руше светиње, поништавају целе културе, да се моћне државе и завереничке клике понашају горе од најцрњих разбојничких банди, а богоотпадништво и демонологија форсира из западних нехришћанских центара, довољно говори о очајној ситуацији у којој пребивамо као савремени људи. Више је него довољно то што нам се на разноврсне познате и непознате начине туторише у нашим размишљањима, сугерише како и шта да мислимо, шта да волимо и не волимо, што се преобликује наш природни укус и атакује на нашу свест и ум, што нам се говори чиме треба да се бавимо и како да живимо своје непоновљиве људске животе, с киме и како да се дружимо итд., па да се човек осети као заиста понижено и недозрело биће. На тај начин човек се убија у памет и у здрав мозак, мрве се његов понос и самопоштовање, разара воља за животом и вера у смисао живота. Пројектовано и дириговано свеопште омаловажавање човека, поништавање његовог људског интегритета и достојанства, његово тотално слуђивање и изопачавање јесу заправо циљеви међународног светског поретка моћи и неправде. Због свега тога данас је самосвесном и честитом човеку тешко да опстане и сачува свој људски интегритет и слободу. Па ипак, то што је човек створен по Божјем лику и као богоподобно биће, улива наду да језгро човечности у њему неће моћи да утули ни међународни поредак моћи, богоотпадништва и безумља. Чини ми се да са искушењима својега доба он може да се носи снагом своје самосвести и слободе, духовним и личним самопоуздањем и вером у Бога и у „савезништву“ с њим. Стога слутим да и за српски народ има наде све док постоје наше светиње у којима се подвижници моле Богу и служе свету литургију, а у световном животу самосвесни и верујући људи са личним интегритетом и осећањем људског достојанства и узвишености божанског лика у човеку.

 

„БОЛОЊА” И СРПСКА ФИЛОЗОФСКА МИСАО

За вас кажу да сте један од значајнијих савремених српских филозофа. Где је данас српска филозофска мисао?

Одговорићу на следећи начин: да, постоји савремена српска филозофија и филозофска мисао. У институционалном и академском смислу та филозофија је, може бити, на завидном нивоу. Постоји одређена филозофска продукција и српска филозофија у својим редовима има врсне филозофске зналце европског профила. Али кроз увезену, разорну и штетну болоњску реформу универзитета, која је на српским просторима наивно, простодушно и наопако прихваћена, временом је урушаван високи научноистраживачки стандард и квалитет истраживачког рада. Тако произвољност, самовоља и недораслост за научноистраживачки рад и виђење ствари, уз непотребно и претерано администрирање и уплитање страно духу науке, које изводи државна управа, уз наметање тобожњих критеријума изврсности и светских стандарда и захтева, узимају све више маха и нагризају здраву енергију на научноистраживачком пољу. Овим је погођена и српска филозофија. Тим пре што она није још ни изградила свој сопствени препознатљиви профил. Ако је она заиста савремена у својим основним токовима, онда јој, по мом расуђивању, недостају изворна размишљања и прилаз проблемима, снажно стваралачко надахнуће, монографске студије о одређеним склоповима проблема и у пољима филозофских делатности и дисциплина, као и храброст да се искорачи из научених и догматски схваћених образаца понашања и расуђивања усвојених из снажне грчко-европске мисаоне традиције. Иако се терета тих наслеђених и образовањем усвојених образаца не можемо тек тако ослободити, не води никуда ни промишљање и прежвакавање проблема туђим мисаоним средствима, у туђем руху и из туђе руке. Велика филозофска образованост и традиција, те кроз њу усвојени мисаони обрасци, како ја видим ствари, треба да нам омогуће искорак из инфериорне мисаоне позиције у сопствено филозофирање сопственом главом и из духа српског језичког искуства.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *