Милорад Вучелић / главни уредник
Страни политички и други представници, домаћи другосрбијанци, разни заступници страних интереса, невладини активисти, неки овдашњи опозициони политичари и поједини интелектуалци од ранга уобичавају да кажу, чак да то посебно и нагласе, „како је Косово изгубљено“. Поручују они и да ту истину мора да схвати српски народ, као и свака српска влада.
[restrictedarea]Тај лош стереотип се потом шири попут заразе (неке другачије, изворном значењу ближе заразе, као што видимо, не мимоилазе ни Хилари Клинтон) не само по међународним организацијама него и све више по медијској и политичкој сцени Србије. Шта у суштини заступају они који заговарају овакав став? Заступајући мишљење о „изгубљеном Косову“, они се пре свега представљају као потпуне присталице „чистог“ и „пречистог“ етничког принципа, који у овом смислу не уважава било шта друго у цивилизацији и њеним тековинама, па тако брутализују изреку „чије стадо тога је и гора“. Србија, а сходно оваквом закључивању и свака друга држава, данас им се указује као прерија која се мимо права и државних граница може произвољно запоседати, и из тога изводити нови правни поредак, мимо међународно правно признатог поретка и Уједињених нација и против њих. Следствено томе они заговарају тезу да свака територија густо насељена једном националном мањином има права да тражи легално признање сецесије или неког другог облика сепарације од већ постојеће државе и да им та држава онда мора изаћи у сусрет. Такво поступање треба да постане света дужност тих држава. Тај принцип етничности или потпуне етничке чистоте већ је почео да показује своје наличје у неколико француских градова, па је све више оних, с правом забринутих, који упозоравају да се унутар Француске рађа нова исламска екстериторијалност. На тим територијама се примењује шеријатско право, а то исто увелико важи у неким великим бриселским квартовима попут светски познатог Моленбенка или Андерлехта.
И нашим и страним заговорницима поменутих теза треба поставити питање имају ли ти делови цивилизованог и европског света неке друге садржаје, било да су они културни, историјски или државни, или је пак реч о пукој прерији или пустињској територији. Има ли постојећа држава неку потребу да и на том „запоседнутом“ тлу и у таквим деловима своје територије обезбеди и правну и фактичку сигурност свим грађанима и важење општеприхваћених цивилизацијских норми, достигнућа и основних стандарда, па да у том правцу преговара и након тога потписује међународне споразуме. Стање факата на неком терену и на неком делу државне територије не може се прихватити као зла судбина с којом се треба помирити и уз то је правно и уставно легализовати. Било како било, реч је о дуготрајном процесу.
Напокон, да ли би Србија оваквим олаким признањима и сама декларативно признала да није спремна ни способна да живи толеришући међусобне нормалне разлике у којима Срби живе одвајкада. Не треба заборавити да је Србија кроз ратове на територији бивше Југославије сачувала недирнутом своју етничку структуру и да је на њеној територији живело преко трећине становника припадника националних мањина. Да ли Србија сада пред знатно мањим искушењима треба имплицитно да призна да није способна да настави ову традицију.
Они који свакодневно као мантру изговарају „Косово је изгубљено“ морали би да постану свесни шта то у ствари изговарају, шта заступају и заговарају, као и да то није баш европски став. У том смислу посебно су у проблему многи када здушно оптужују Владимира Путина да је спреман да размени Косово за Крим. Нисмо приметили било какве потезе који би били усмерени ка томе да Крим одузму Русији, па одакле онда потреба да Косово отимају нама и траже да за то буду октроисани с наше стране. Није примећено ни да Путин заговара отимање Косова поготово због тога што Русија подржава Резолуцију 1244 СБ УН. Уосталом, нека прво заврше тај процес отимања-признавања тамо, па нека га онда примене овде.
Од како је од Фукујаме и Запада оглашен крај историје, у свету су се догодиле многе крупне и епохалне ствари. Русија се поново успоставила као велика сила. Кина је постала велесила која напушта своју политику деловања из сенке, у земљама Латинске Америке одиграле су се огромне промене и превирања, да и не говоримо о збивањима на северу Африке или на Блиском истоку. Успоставља се нова светска равнотежа која обећава више правичности. Све су се ове промене догодиле тако што су постојећи естаблишменти попуцали и битно се променили. САД су већ дуго империја у опадању, а с непромењеним естаблишментом и умногоме каскају за променама у свету. По свој прилици, а посебно с обзиром на дешавања с председничким кандидатом Хилари Клинтон и њеним тешким болестима, и тамошњи естаблишмент се налази у великој кризи, чини се да је све неумитније пред пуцањем. Није неосновано очекивање да управо таква промена неће мимоићи ни Америку, поготово имајући у виду победничке предности другог председничког кандидата Доналда Трампа. Можда таква промена допринесе променама у свету, а такав свет би нам онда могао дати извесну наду.
[/restrictedarea]
