Почетна / Друштво / „Прајд“ усташа и београдских НАТО лобиста

„Прајд“ усташа и београдских НАТО лобиста

KolindaПише Никола Мартић

Реаговања на хапшење хрватског шпијуна последња су коцкица у мозаику који дефинитивно показује да је поново активирана стратегија из деведесетих година прошлог века, када је рушење Србије објашњавано потребом уклањања диктатора

Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић забављала је прошлог викенда комшијску, али и ширу регионалну јавност изјавама поводом хапшења хрватског шпијуна Чеда Чоловића у Београду. „Не знам да ли је ухапшени повезан с неком од хрватских служби“, казала је, наиме, Колинда!?

ЛАЖНА НЕОБАВЕШТЕНОСТ Ту њену необавештеност јавност би требало да прогута, ваљда, већ отуда што је она на место председнице НАТО државе Хрватске дошла с ауторитетом шефа за јавну дипломатију управо НАТО-а (!). Занимљиво је како Колинда резонује, наравно потпуно наопако, да сви треба да поверују да она, као високи функционер НАТО-а (чија је сврха безбедност западног света, а поверљивост јој је претежни модел деловања), тобоже не зна да ли је ухапшени агент сарадник тајне службе НАТО државе Хрватске, значи – НАТО шпијун.

И то што она мисли да је нормално да овако нешто изјави, довољно речито говори о томе колико ствари нису нормалне ни у Загребу ни у Бриселу. Могуће је да Колинда (а заправо НАТО) не зна да ли је онај несрећник шпијунирао за НАТО, али само ако је НАТО у великом расулу, о чему, додуше, можда и сведочи чињеница да неко ко размишља као Колинда може бити изабран за високо позиционираног функционера те структуре, и то још очито по маркетиншким критеријумима какви се, иначе, користе за избор ТВ презентерке временске прогнозе. Уосталом, која је разлика. Она је ионако у позицији пуког презентера садржаја стварних властодржаца који „ведре и облаче“ у Бриселу и Вашингтону.

Али није само Колинда у таквој позицији, нити овакви гувернери НАТО колонија постоје само у Загребу. Ето их, на нашу несрећу, у готово целом нашем окружењу. А што је посебно важно – и у Београду, нажалост, има доста кандидата; и то онолико.

Али идемо редом.

[restrictedarea]

АМОРТИЗАЦИЈА ШТЕТЕ У Загребу су се после Колинде у јавности појавили и бивши шефови хрватских тајних служби; наравно – НАТО служби, зато што је Хрватска НАТО држава. Занимљиво је да се они нису бавили обавештајном страном проблема. Штету су покушали да амортизују манипулишући натегнутим спекулацијама да се ту, заправо, ради о „некаквом дневнополитичком обрачуну у режији српског премијера Александра Вучића“ и да је индикативан медијски спектакл који је у Србији створен око целог случаја (Смиљан Рељић, бивши шеф СЗУП у ратном раздобљу), а затим и да је ту реч о „прљавој игри како би хапшење наводног хрватског шпијуна Вучићу могло послужити за стварање услова за заоштравање односа с Хрватском“ (Анте Гугић, бивши шеф СИС од 1995. до 2000. године). Ударац из Београда је, судећи по овим изјавама, ипак, био снажан.

Ексминистарка спољних послова НАТО државе Хрватске Весна Пусић каже поводом свега да су се односи Србије и Хрватске вратили у деведесете. Каже то и београдска телевизија у власништву бившег шефа ЦИА, емитујући разговор под насловом „Да ли се враћамо у деведесете“.

Занимљиво је да је вредновање раскола Загреба и Београда, започето изливом усташтва у мозгове хрватских функционера почетком прошлог августа, потпуно унисоно у Хрватској. Али иста та реторика и аргументација регистровани су, нажалост, и у Београду и то, опет, код политичара који имају блиске везе с НАТО-ом, или тим везама теже.

Oficir i dzentlmen

ТАДИЋЕВЕ ЗАСЛУГЕ Први је Борис Тадић, српски експредседник, који нема формалне везе с НАТО-ом, сем што је морао да демантује да га је на место саветника у моћном „Теленору“ прогурао генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. Тадић саветује „Теленор“ као члан саветничког панела и још, како сам каже, „учествује у многим саветодавним институцијама у свету“. И сад би ми требало да прихватимо да га је за то препоручило успешно вођење Србије (која је крај његовог мандата дочекала покошена), а не услуге које је чинио НАТО-у. Тадић ће, наиме, остати упамћен као председник који је на великој церемонији у Бриселу потписао споразум о уласку Србије у Партнерство за мир с НАТО-ом, оценивши то „историјски важним“ чином. У том споразуму у тачки 7 стоји: „Оружане снаге и особље САД ослобођени су плаћања пореза и других дажбина које се примењују у Србији. Они могу да увозе опрему, залихе, материјале и такав увоз је изузет од инспекције, плаћања пореза и других обавеза…“

Ето зашто Тадић није саветник у Србији, јер ко би га за то препоручио када никога овде није задужио добрим? Напротив, зато је он саветник тамо где га је препоручио неко ко, како каже Тадић, није Столтенберг. У сваком случају, Срби и Тадића виде као некога ко је, иако је и тамо непотребан, ипак на некој плати, и то сигурно доброј – на плати коју НАТО препоручи, па зато има и времена и жара да изговара реченице миле истовремено и загребачким НАТО ушима и ушима НАТО централе у Бриселу.

Такав бивши председник Србије дао је интервју једном београдском листу, чије су странице такође миле Бриселу, и који (Брисел) због тога „независност“ тих новина (независност од сопствене заједнице) обилно помаже позамашним сумама новца. Као и његове колеге, хрватски и остали НАТО политичари у нашем окружењу, Тадић у том интервјуу тврди да се регион вратио у деведесете и да се друго није ни могло очекивати „када су на власти у региону агресивци из 90-их који су нас уводили у међусобна сатирања… Упркос томе што су површински изменили своју реторику, кад-тад је морала да избије њихова права природа и било је неминовно да се нађемо у ситуацији у којој смо данас“, рекао је психолог Тадић, човек који је до председничке кандидатуре дошао тако што је неко проценио да се свиђа женама, као да је мушка старлета која се кандидује за „Фарму“ а не истакнути Србин с амбицијом да води и брани Србију. И да не би било дилеме на кога мисли када говори о „агресивцима из 90-их“ и да не би морао, опет, да се извињава НАТО држави Хрватској, Тадић је додао да је повратак 90-им у Србији симболично крунисан иницијативом за подизање споменика Милошевићу. Исто то говоре и у Загребу.

Тако је Тадић, као београдска варијанта презентера НАТО пропагандних садржаја (или „ексколинда“), практично у име Брисела одговорио на питања председника српске владе Вучића упућена централи ЕУ у Бриселу (централи која се све јасније препознаје као политичка фасада Северноатлантске алијансе) – питања о томе какав је европски став поводом рехабилитације усташког режима НДХ, ослобађања ратних злочинаца из прошлог рата и подизања споменика усташком терористи Барешићу. Тадић не само да све гура у страну, управо као Брисел, већ каже да је од провале усташтва у НАТО држави Хрватској много опасније то што Томислав Николић упоређује Милановића с усташом, подвлачећи како је „познато да се Милановић увек отворено супротстављао усташлуку у хрватској држави“, иако је овај недвосмислено и с поносом истицао чак и своје усташко порекло. Тадић оптужује и прорежимске медије и аналитичаре у Србији и сугерише да је проблем, пре свега, Београд. Доказ за то je, по њему, чињеница да у време када је он био председник није било проблема с Хрватском. Криви су, дакле, Вулин и Дачић, изричит је Тадић, „и не само ставови поменутих политичара већ и премијера Вучића“. Тадић поентира и несхватљивим коментаром односа званичника Србије према одлуци да се повуче оптужница за јединог окривљеног за напад на Вучића у Сребреници и става окривљеног Ахметовића да је Вучић сам себе напао. Он каже да, ако немамо поверења у правосудни систем БиХ, онда немамо поверења ни у ту државу и „по чему се онда разликујемо од Милановићевих изјава“. По Тадићу се изјаве београдских званичника не разликују од изјава усташког унука.

Zoran Milanovic ponosni unuk

ОФИЦИР И ЏЕНТЛМЕН Колико је то све, како би то данас рекли у неолибералном новоговору, један исти – НАТО наратив једног истог политичког фронта, доказује експремијер НАТО Хрватске, онај што се похвалио да је усташки унук. Поводом хапшења хрватског шпијуна у Београду, прошлог викенда у Вуковару Милановић је изјавио да не зна које би то тајне сакупљао хрватски шпијун у Београду – „ваљда рецепт за пљескавице“. Поновио је своју изјаву о Србима за које држи да су „шака јада“ и подсетио тамошње домољубне усташке унуке, „бранитеље“, који су из Крајине, уз НАТО асистенцију, протерали стотине хиљада Срба, да га је, како он каже, „србијански“ председник Борис Тадић узео у заштиту од власти у Београду.

Усташки унук и експремијер НАТО државе Хрватске Зоран Милановић назвао је Тадића „официром и џентлменом – официром српских интереса и џентлменом у понашању и договору“ и тај Милановићев гест према Тадићу делује као нешто много више од обичног политичког загрљаја. То је већ отворени гротескни политички „прајд“ усташа и београдских НАТО лобиста. Политику Београда Милановић је оценио „континуирано агресивном и назадном“ и политиком „која је нанијела штету србијанском народу и донијела му повијесно ’сву беду овог света’“. И Милановић се тиме укључује у регионални НАТО хор који у Београду види узрок повратка у деведесете.

У томе је, наравно, и невладин сектор у Србији и његови „истакнути“ појединци. Тако је невладин аналитичар из Новог Сада Александар Попов, који свој ауторитет и право на јавни наступ црпи из нечега што се зове Центар за регионализам, организације која је, очито, измишљена само зато да би Попов имао било какав идентитет, пожурио да се огласи ставом да је хапшење хрватског шпијуна у Србији само нови корак у „зидању кризе“ у регионалним односима и да се сада може очекивати реакција Хрватске. Попов каже да се чак и међународна заједница вратила у деведесете, јер и данас, као и деведесетих, делује закаснело и неадекватно.

Наравно, и независни новинари, када се сретну с Вучићем, питају га да ли ће хапшење хрватског шпијуна погоршати односе Београда и Загреба, што говори да их не интересује штета коју је Загреб претходно направио Београду, и тиме унапред амнестирају Загреб. Нешто слично инсинуира и „Слободна Далмација“, и то аналогијом с хладним ратом и подразумевајућим ставом да је Хрватска чланица ЕУ и део либералног Запада, чиме сугерише да је Србија нека врста СССР-а, а према таквима се окрећу и нуклеарне главе а не само ове нове хрватске ракете које имају домет до Ниша.

Aleksandar Vucic

СРУШИТИ ВУЧИЋА Где се то завршава? Па у ономе што је, додуше још неизговорени, али по свим индицијама веома присутан став, чак и у београдском крилу очито чврсто структурираног регионалног НАТО фронта против власти у Београду: „Све ће се променити свргавањем Вучићеве диктатуре.“ Хрватско крило тог НАТО фронта је већ искорачило, користећи реторику београдских идеолошких савезника, Тадића, Пајтића и осталих Попова. Тако је и извесни Марцел Хољевац, аутор једног „бранитељског“ портала, у свом коментару изричит: „Хрватска мора инсистирати на томе да помирења нема док Србија не проведе денацификацију прије свега, дакле док не уклони из политичког живота све који су учествовали у агресији на њу – Вулина, Вучића, Дачића, Тому Николића, и безброј других. Ми на то имамо не само пуно морално право него је то наша морална обавеза према себи и према Србији. Ако Србија то не жели… рећи им да у цивилизираној Еврпи с таквим ликовима мјеста нема. И одредити им границе резервата.“

Овај фронт у који су се окупили београдски „бранитељи“ слободе и хрватски бранитељи успомене на НДХ дефинитивно се, као и деведесетих, и пропагандно консолидује кроз однос према личности која данас симболизује Србију. Они који су се некада окупљали под геслом рушења „диктатора Милошевића“, а у ствари су створили фронт за рушење Србије, и данас су за рушење Србије, овога пута, пропагандно, против идеје о подизању споменика Милошевићу, а стварно за рушење Вучића.

Slobodan Milosevic

ДОБРО ДОШЛИ У НОВЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ Сведочи о томе и чињеница да Милановићев српски „официр с ружом“ Борис Тадић каже у београдском „независном“ листу (који би се сигурно одавно угасио без НАТО донација и донација институција блиских НАТО-у) да је повратак београдских власти у деведесете симболично крунисан иницијативом за подизање споменка Милошевићу. То се надовезује на Колиндин став с усташке оргије у Книну почетком августа на којој је рекла: „Славимо побједу којом је сломљена кичма великосрпској политици Милошевића“ (као да није информисана да ни сам Хаг, који је због тога и формиран, није успео да пронађе везу Слободана Милошевића с „великосрпским удруженим злочиначким подухватом“).

Нема, дакле, недоумица око тога да ова хрватска НАТО власт има разлога да београдски пуч од 5. октобра 2000. године слави из истих побуда из којих слави и „Олују“, а да београдска демократска опозиција има разлога да слави „Олују“ на исти начин на који слави и 5. октобар. Били су и остали део истог НАТО фронта. Усташка „Олуја“ и београдски 5. октобар су њихове савезничке победе у истом рату против истог непријатеља. Они кажу против непријатеља Милошевића, али Милошевић им је још за живота одговорио: „Не нападају они Србију због Милошевића него нападају Милошевића због Србије.“ И како је било онда, тако је и данас.

Само је сада на реду Вучић, али опет као симбол. Заправо, мета је све оно што је став Срба који су бирали Вучића и што се разликује од ставова политичке НАТО инсталације у Загребу и њихових београдских савезника. Колико видимо, Загреб и не крије да се не слаже с Вучићевим бирачима да је Војводина део Србије. А има тога још…

Истовремено, Срби који су преостали у Хрватској, како кажу статистике, и даље се исељавају из ове НАТО државе. Заправо из Европске уније беже у Србију. Усташка „Олуја“ још увек траје.

Добро дошли у нове деведесете.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *