Отац Игњатије Шестаков – Разликујмо духове времена

SestakovРазговарао Дејан Перишић

Црква мора да буде модерна, свуда присутна и да све користи. Ипак, ми не смемо да заборавимо начин комуникације који постоји две хиљаде година

Ситуација у руском друштву после распада Совјетског Савеза до данас је јединствена и разликује се од овога што видимо у Србији и у СПЦ. Мислим најпре на наш свештенички кадар, укључујући и епископски, међу њима су бројни они који нису отишли с 14 година у богословију, па даље. Процентуално имамо много, од 25 до 50 одсто, људи који су већ имали високе школе, посао, били инжењери, професори, лекари, војна лица, имали породицу и после пришли Цркви као резервисти. Они постају одлични свештеници. Писци су такође добар извор нашег кадра, јер су руски књижевници, посебно савремени, „народњаци“ – „почвеники“ (почвеничество је књижевни тренд и правац друштвене и филозофске мисли у Русији од 1860-их година – Достојевски и његове присталице себе су називали почвениками – они који имају корене у тлу). Они почну да обнављају неки храм у неком забаченом селу, и после тога тамо постану свештеници. Таквих примера је било колико хоћете, што вероватно није случај у Грчкој и овде, али код нас су многи постали свештеници у зрелим годинама, па су допринели Цркви својим искуством и специфичним професијама. Ти људи доста помажу, јер сарадњу с друштвом гледају изнутра. Уз потребан благослов да нешто ураде, они имају и практична знања. Правници, математичари и сл. своја искуства су буквално уградили у живот Цркве, што је, наравно, добро.

Код нас је ипак врло специфична ситуација и вероватно зато имамо више потенцијалних стручњака за разне области, па је Црква активна на све стране. А опет, све је организовано и осмишљено. Примењују се, примера ради, социјални концепти – каже у разговору за „Печат“ јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат Сретењског манастира у Москви.

Московски Сретењски манастир специфичан је по много чему. Шира јавност у Србији везује га за књигу оца Тихона, његовог настојатеља. Како изгледа живот у овом манастиру данас и који је његов значај у животу РПЦ?

Налазимо се у самом граду, па нисмо могли да се бавимо класичним монашким пословима, на пример, да сечемо дрва и гаjимо поврће или чувамо стоку. Највише смо окупирани издаваштвом, а постојао је период кад је Сретењски манастир био најјачи у Московској патријаршији по броју објављених наслова и по тиражима. Били смо јачи од свих издавача у Рускоj православној цркви. И сад смо ту негде, може се рећи међу лидерима. Прошле године издали смо 220 нових наслова, не рачунајући старе које смо доштампавали. Бавио сам се рекламом наших издања, то је било моје послушање, четири-пет нових књига недељно треба представити. Увек смо имали такав ритам, неке године више, неке мање, али имамо добру динамику за време у којем живимо. Штампамо богослужбену литературу, молитвенике у огромном броју, штампали смо и молитвенике с тумачењима, затим за слабовиде с огромним словима, те различиту духовну литературу, почев од житија светих.

Имамо разних едиција, на пример едицију заграничне књижевности, где смо објављивали дела писаца који су стварали хришћанску књижевност. Исти случај је и с класичном руском књижевношћу. Штампали смо Пушкина, Гогоља, Лескова, Буњина. Интересантна едиција је савремена хришћанска књижевност, у којој објављујемо и дела свештеника, али и оних који то нису. Почела је чувеном књигом Несвети, а свети, и сад та „зелена серија“ има око 20 издања.

[restrictedarea]

Јеромонах сте и медијски човек, па је природно да вас упитамо за улогу и значај медија у животу Цркве?

Важност медија за Цркву иста је као способност да говориш, да видиш и да слушаш. Шта значe медији? Могућност да се пренесе информација! Узмимо, на пример, лекара који зна шта је добро за човека, али не зна да говори или воли да ћути. Како би он лечио човека? Медији и Црква нису раздвојени; елементарна је ствар да се Црква оглашава. И врло је погрешно кад неко у Цркви мисли да може без медија, или се њима бави на непрофесионалан начин. То онда изазива разна погрешна тумачења. Није у реду када Црква реагује на изјаве такозваних верских аналитичара, а да раније није јасно изнела свој став. То није нормално. С друге стране, Црква не мора увек да игра по медијским правилима. Једна крајност је да Црква негира такву активност уместо да има прес-службе, да има човека који сва дешавања фотографише, на време информише, и шаље праве информације у светске медије. А друга крајност је кад Црква игра по правилима медија по којима не би требало. Кад Црква улази у те мреже, законе светских медија, она губи свој идентитет. То значи да Црква покушава да објави неке информације користећи методе, како да кажем, прљаве пропаганде. Али то је врло танана ствар. Треба разликовати духове времена.

Како наћи меру?

Обе те крајности међусобно су повезане. Кад црква нема својих нормалних медија, по природи ствари морамо да сарађујемо с људима који нису црквени и морамо да се прилагодимо њима, и ту често аутоматски правимо грешку. Одлазимо у таблоид, који ради на принципу рекламе; узму име и презиме неког црквеног лица, ставе га у неприличан контекст одмах поред неке поп звезде и то је одмах пљување по Цркви. Али ако се више посветимо разматрању тог односа, видећемо да ипак морамо да познајемо неке медијске законе. Није то велика тајна. Медији делују по маркетиншким законима, капиталистичким, како год да их назовете; црквено лице мора да размисли да ли томе треба приступити. Понекад се види неки наиван приступ или неозбиљно понашање. Низ ствари мора да зна свештеник који наступа у медијима. Исто је и с фотографијом или насловом. А то често бива зато што се црквени људи нису довољно потрудили да медијима посвете одговарајућу пажњу; да направе пет добрих фотографија, за сваку прилику. Затим, треба да знамо да сваки медиј има право да стави наслов који жели итд.

Izdanja sretenjskog manastiraДа ли би било добро увести комуникологију као предмет на богословским факултетима и у богословијама?

Не мора да буде предмет, већ само курс или обука. У разним епархиjама, духовним школама Руске цркве, имамо курсеве једном годишње. Код нас то воде свештеници који су били новинари или су радили у прес-службама, или стручњаци тренутно запослени у црквеним медиjама. Тај курс не мора да буде дужи од три до пет предавања, толико је довољно да се објасне елементарне ствари. Ти ђаци биће касније свештеници, проте, епископи и њима ће то бити потребно. Сад свака парохија може да има свој сајт. Потребно је да им се објасни коју платформу да користе зависно од тога које резултате желе да постигну.

Не кажем да свештеник треба стално да буде на мрежи. Уместо да разговара с парохијанима, да седи на Фејсбуку; то је болест, али ипак дошло је време кад Црква мора и ту да буде присутна. И зато је добро да се о томе учи у богословијама, бар за оне које то занима. У Руској цркви таква пракса постоји, лако је доћи до таквих предавања. Раније су била заступљенија у епархиjама у Украјини, на пример. Тамо су Цркву притискали и унијате и расколници, па је морала да сакупља информације. Може се рећи да је активније радила него Црква у Русији, јер је било питање егзистенције да у ванредном стању имате нормалне медије. То је ишло из централе. Кијевска митрополија је наредила да свака епархија мора имати нормалне (редовне) медије. Да шаљу извештаје на време – шта се десило, да ли је било конфликата или их није било.

Наша Црква је генерално врло активна и, наравно, по разним регијама, градовима и епархијама увек постоји нека, да тако кажем, ексклузивна сарадња, односно постоји нека посебност. Затим, морам да нагласим, прилично добро сарађујемо с разним универзитетима, локалним, чак и светским; ако је ректор или професор благонаклон према Цркви, а углавном јесу, онда он на факултету за новинарство осмисли предавања за црквена лица. Постоји и централна организација Синодског одељења за медије (сад се зове другачије), која годишње организује предавања стручњака по целој Русији. И, наравно, контролишу колико су предавања била посећена, који су резултати…

Затим постоје Рожденска чтенија (Божићни сусрети), годишњи форум, кад се у Москви окупе из свих крајева Русије и из целе РПЦ, те се одржавају конференције на разне теме: школа, спорт, породица… То је огромна конференција. Често буду позвани и представници других цркава, увек сам виђао представнике Српске цркве.

Друштвене мреже као специфичан облик медија представљају посебан изазов. Да ли се оне доживљавају као медиј и размишља ли се и о њима стратешки у Цркви?

Разне социјалне мреже, и разни сервиси типа Твитер, буквално свака нова мрежа постаје објекат интересовања Цркве. Рецимо, Фејсбук профил имају и РПЦ и многе епархије, као и свештеници, који их користе као блогове. Код нас је популаран и Вконтакте, руски пандан Фејсбуку. И ту смо присутни, користимо све што је тамо добро. Међутим, треба нагласити да и ту лежи опасност, у смислу претеривања. Не би требало да у проповедању Христа и Јеванђеља деведесет посто пажње поклањамо социјалним мрежама, а за личну комуникацију не остаје ни десет одсто. То је грешка. И, нажалост, често се дешава. Превише идемо за идејом да Црква мора да буде модерна, свуда присутна и да све користи. Јесте све тако, али ми не смемо да заборавимо начин комуникације који постоји две хиљаде година. Иначе ћемо бити робови тог система. Сви су на друштвеним мрежама и сви су у депресији зато што немају пријатеље. Присуство у електронском виду не значи аутоматски да смо решили питање мисије, да смо пренели информацију.

Да ли је мисионарску активност могуће вршити на специјалистички начин, тако што бисмо градили мостове, излазили у сусрет специфичним интересовањима и активностима појединаца?

То се само по себи подразумева, али из вашег питања видим оно основно – треба ли то некако устројити и конституисати? То се дешава спонтано, можда је код нас у Русији боља ситуација зато што имамо више свештеника бивших писаца, на пример. Стотинак свештеника су чланова Савеза писаца. Нема ту граница, ту не треба уводити никакву посебну мисију. Свештеници, чланови Савеза писаца, на седнице долазе у мантијама. Тако је и са осталим друштвеним појавама. Поменута Рожденска чтенија имају око двадесет сектора. На пример, једно за здравље и све везано за медицину, али и за питања биоетике, абортуса; затим за образовање и васпитање лекарског кадра; па медијски сектор, однос с војском, полицијом, затворима. То није надзорни орган, то је форум на комe се размењују искуства.

Ко су учесници тих Рожденских чтенија?

Учесници су из свих епархија РПЦ, без ограничења у броју, буде их онолико колико епархија може да пошаље. И све зависи од града до града, један град има сто хиљада људи, неки град има два милиона људи, има универзитете. Уколико је епархија богата, или се удружи четири-пет епархија, могу се организовати регионални форуми. То је честа пракса за удаљене регионе Сибира, Северне Русије, Кавказа, Далеког истока, то обједињавање више епархија око заједничког мисионарског пројекта који има везе са специфичностима неке регије, националног састава и слично. Мисија зависи од епархије до епархије. Ако је у питању град од два милиона становника, онда тамо скупови могу бити организовани и више пута годишње.

Да ли су ту укључени и мирјани или само свештеници?

Мирјани можда више него било ко. У епархији постоји особа одговорна за мисионарски рад. Свака епархија има озбиљну структуру, те разне функције и одговорности. Кад се дешавају Рожденска чтенија, људи из ових епархија иду у Москву, као делегација. Неки људи имају своја излагања, а остали седе у огромним салама и слушају. Тако се може десити да из једне огромне епархије, на пример из Белорусије, може доћи хиљаду људи ако то желе.

RPCИз реченог види се да је мисионарска активност у РПЦ системски устројена?

Сада у свакој епархији мора постојати мисионарско одељење, мора постојати мисионарски радник који сарађује с добротворним установама, с медијима. Они пишу годишње извештаје које шаљу у Москву. Чак и ако се ради о новоустројеној епархији, она за пола године мора да организују то одељење. Дакле, утврђен је стандард до ког треба да стигну све епархије. Мада, то зависи од кадра, наравно, од људи, или чак и од епископа. Даље, свака епархија има одсек за сарадњу са школским и здравственим установама, војском и полицијом, одсек за сарадњу са затворима. То значи да се тамо граде цркве, на пример у тим затворима, да се људи крштавају, да се организују концерти, прослављају Ускрс и Божић… Исто је и с војском и полицијом. Затим, код нас је у војску враћено војно свештенство, и сви ови свештеници иду на консултације, предавања, па по повећања квалификација у Москву. Једном годишње се организује скуп војних свештеника и можда цивила, чак и војних лица. Они долазе у Москву и ту, по сто-двеста њих, гледају филмове, размењују искуства. Све је административно сређено, али доста зависи од појединаца.

Мислите на Основе социјалне концепције РПЦ, документ донесен још 2000. године на Сабору РПЦ, који говори о системском размишљању Руске цркве о мисији у савременом свету.

Документ из 2000. године још увек је актуелан, али имамо и бројне друге документе које смо усвојили и који функционишу; РПЦ стално усваја нове документе који се тичу непосредно друштвеног живота. То нису догмати, већ упутства за свештенство у ком формату треба деловати, шта радити и где тражити одговоре на нека питања.

Неке школе мишљења, могло би се рећи? На тај начин човек промишља како и сам да донесе одлуку или заузме став на основу тих координата.

Да, тако је. Скоро смо штампали документ на српском О учествовању верника у Евхаристији. Тамо је на шест страна изложено искуство Цркве и савремена пракса у РПЦ, у виду упутства за свештенике. Како би требало да приступе онима који су дошли у Цркву први пут, а шта да предлажу онима који редовно долазе. Дакле, све што се тиче најбитнијих ствари у животу хришћанина, од припрема за причешће, исповест, све елементарне ствари које верник треба да зна. Знате, ми често мислимо да сви знају ако ми знамо, а у ствари често људи близу Цркве, близу олтара, близу путира не знају ништа. Код нас је на ту тему годину дана трајала озбиљна расправа. Веома је битно да Црква објављује такве документе, где год је могуће како би сви стигли до њих. То можда за свештенике није толико значајно, колико за вернике и њихов практичан живот у Цркви. Тај документ није догмат, то је упутство нашег Архијерејског сабора, и оно оздрављује атмосферу у Цркви. На крају крајева, то води правом литургијском животу, без чега никакво мисионарање, никакви теолошки факултети немају смисла.

 

Дела владике Николаја и оца Јустина на руском

Да ли штампате и преводе, и са којих језика?

Доста штампамо преводе. Најпре наравно с грчког, румунског, српског и бугарског, мада највише с грчког, зато што су Грци доста плодни. Са српског смо превели и штампали многа дела владике Николаја и оца Јустина. Некад смо објављивали и савремене српске богослове. Радим пројекат на тему српских светитеља, али нећу о томе сад, него кад изађе.

Пратимо нове ауторе, руској јавности откривамо савремене богослове, имена код нас непозната. На пример, први смо штампали дела владике Атанасија Лимасолског с Кипра, који је признат и читан богослов у Русиjи.

Често објављујемо прво на сајту, па пратимо рејтинг а потом штампамо оно за шта постоји интересовање.

Сајт смо покренули 2000. и он је врло брзо достигао велику посећеност, а од пре неку годину постоји и српска верзија. За сада имамо руску, енглеску и српску верзију.  Стигли смо до врло добрих резултата, доста смо праћени у Србији.

Наш циљ, наравно, на првом месту је да пренесемо што више информација из Руске цркве. Ипак, ми промовишемо руску духовност и историју, али се трудимо да објављујемо информације из читавог православног света. На основу публикациjа са српске верзије сајта већ су настала бројна издања. Тако смо популаризовали оца Андреја Ткачова, на пример. Ускоро ће изаћи неколико његових нових књига. Такође, у манастиру постоји висока богословска школа – Сретењски духовни семинариј, у рангу је факултета по руском систему. Она постоји шеснаест година и више од 150 свештеника и монаха ју је завршило. Они имају разна послушања у Цркви. Наша школа напредује, сад имамо и магистратуру, постала је ауторит а никла је ни из чега. Никад није постојала Сретењска богословија у Москви. То је била иницијатива нашег игумана – епископа Jегорjевског Тихона (тада архимандрита). Ученици, поред похађања наставе, иду по болницама, затворима, баве се социјалним радом, сарађују с војском. Тако стичу пастирско искуство. Нису затворена целина за себе, већ су активно укључени у живот Цркве.

[/restrictedarea] займы на карту срочно вива займзайм на карту мгновенно круглосуточно без отказа 500000конга займ отзывы

Један коментар

  1. РАДОСЛАВ

    Оче Игњатије веома пажљиво сам читао Ваш чланак у Печату. Све штосте рекли је велика истина јер сам видео по мени ТРИ Русије!!! Зашто кажем три? Ево одговора пошто сам боравио као туриста од 19 до 29 Августа ове године. Прва Русија Царска су Москва и Санк Петер бург, друга комунистичка Русија је: Канал који спаја ова два велика града, канал који је дугачак 1850 км, који је повезао реке и језера у једиствен пловни пут велике ширине и дубине са 22 преводнице, трећа Русија је Путинова где сам видео уређено друштво а бродови су мали хотели са највишим стандардом на бродовима. Цркве и народ руски молитвено улази у цркву и излази тосам доживео у у великој Казањској Цркви њеној Икони Богородици Казањској. Русија са Путином и њена Црква врши препород сопственог народа и слика је за ОСТАЛЕ ПРАВОСЛАВНЕ НАРОДЕ НАРОЧИТО ЗА НАС СРБЕ. Мисија оче Игњатије спашава пољуљани морал код већине грађана света. Свевишњи Вам је у помоћи на великим пространствима братске Русије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *