Нови шеф Бразила – „влажни сан“ сваког инвеститора

misel-temerПише Никола Мартић

Мишел Темер, нови председник Бразила, диктатор је и светски неолиберални медији данас лицемерно занемарују чињеницу да је Бразил суочен с владавином узурпатора. Инструментализацијом Устава и медија с функције је отерана легитимно бирана председница Дилма Русеф и то што је Бразил гурнут у диктатуру слави се као мање зло и излаз из ситуације у којој је она лажно приказивала фискални дефицит

Свет се суочио са најновијим спектакуларним „демократским достигнућем“. Бразилом, седмом најјачом економијом на свету, у наредне две године, владаће неизабрани председник, политички маргиналац Мишел Темер.

Темер тврди да бразилски Устав не дозвољава нове превремене председничке изборе, сугеришући посредно да исти устав нема ништа против диктатуре. Каква спектакуларна будалаштина, још већа од оне из  2000. године у Београду када је изнета тврдња да се други круг председничких избора у Србији не сме дозволити јер ће бити покрадени.

И да би у Бразилу ових дана, као и у Србији 2000, све до краја било неолиберално „демократски“, унапред се зна да тај Мишел Темер, који је до ове функције дошао без воље народа, никада у животу не би могао ни да сања избор за председника Бразила. Истраживања говоре да би на изборима могао да добије тек занемарљив проценат гласова.

Рушење наде милиона Темер је, дакле, диктатор и светски неолиберални медији данас лицемерно занемарују чињеницу да је Бразил суочен с владавином узурпатора. Такво Темерово постављење медији чак и славе као победу уставне процедуре. Инструментализацијом Устава с функције је отерана легитимно бирана председница Дилма Русеф и диктатура се слави као мање зло и излаз из ситуације у којој је она лажно приказивала фискални дефицит. Медији, при томе, ћуте о чињеници да је и Темер, будући да је као потпредседник Бразила био непосредно уз Дилму Русеф, знао за ову манипулацију (ако је уопште и било некакве манипулације) и да је, отуда, морао да оде са њом. Али није.

За неолибералне медије и идеолошке центре на „демократском“ Западу, а видимо да је слично с њиховим медијским привесцима и у Србији, овај проблем не постоји. Они се баве једино сатанизовањем Дилме Русеф. Гурање прекршаја Дилме Русеф на насловне стране и најаве неолибералних масовних медија је само једна смицалица и идеолошки инспирисани медијски тероризам. Они прекршај Русефове користе као убицу кључне теме, непријатне неолибералима, да је у Бразилу извршена нова неолиберална контрареволуција. Није у Бразилу уклоњена Дилма Русеф него је у питање доведена социјалистичка идеја која је заживела демократском вољом десетина милиона људи. Инсистирање на процедуралном прекршају Дилме Русеф је манипулација којом се добија подршка најшире публике медија, исте оне публике која ће после бити опљачкана.

Док сатанизују Дилму Русеф, ови медији Темера представљају као „првог демократског председника Бразила“ и то је само наставак исте приче која је почела својевремено у Србији о њеном „првом демократском премијеру“ – да би спречио крах на изборима, запалио је Скупштину и спречио други круг председничких избора. И ти медији данас, поводом збивања у Бразилу, принципу неприхватљивости диктатуре претпостављају принцип поштовања процедуре. Тиме се неолиберална идеја, изнова,  разоткрива у својој охолости.

Није неолибералима и Темеру ни до демократије ни до процедуре. И није у Бразилу, како спинују неолиберални центри моћи и њихови масовни медији, срушена Дилма Русеф зато што је лажно приказивала буџетски дефицит. У Бразилу је заправо срушен вредносни поредак који је из тешког сиромаштва уздигао милионе Бразилаца, а земљу довео међу најбогатије државе света. То је, из неолибералног угла, било неопростиво. Обрачун с Дилмом Русеф, као симболом система усмереног ка социјализму (односно социјалној правди) и настављачем пута који је трасирао њен претходник Игнасио Лула да Силва, био је логична реакција неолиберала. Није смела да се дрзне да се супротстави слободи неолибералне похлепе у Бразилу.

dilma-rusef

Шта је „згрешила“ Русефова На вишедневној расправи у Сенату, која се практично претворила у јавно суђење легитимно изабраном шефу државе пред политичким телом оптерећеним тешким оптужбама за корупцију и криминал, односом гласова 61 према 20 сенатори су закључили да је Дилма Русеф прекршила буџетске законе: тако што зајам Државне банке Бразила од око милијарду долара није враћен на време (новац је коришћен за позајмице пољопривредницима!) и тако што је без сагласности Сената одобрила кредитирање бразилског образовног система, културних пројеката, као и запошљавања и социјалне политике у износу од 720 милиона долара.

Ове две практично процедуралне грешке имају дубљу политичку конотацију зато што се одлуке социјалистичке председнице да економски оснажи, како се то на Западу каже, најосетљивије, а у ствари најсиромашније делове бразилског друштва не уклапају у планове богате олигархије која ју је и сменила. То је било довољно да се, на уставан начин (!) оконча, макар и привремено, владавина левичарске Радничке партије (чији је Дилма лидер) а до власти се докопа Партије бразилског демократског покрета с неолибералним програмом, која наступа с потпуно супротних политичких позиција, а чији је истакнути члан Мишел Темер.

Индикативно је да су прве одлуке нове власти биле да се смање, замрзну или потпуно укину финансијске олакшице и стимулације које је Дилма усмерила ка студентима и укупном образовном систему, пољопривредницима, социјално угроженим слојевима становништва и др. Тако је, у првих месец дана владавине ових „демократских“ узурпатора, Бразил смањио издатке за државни универзитет за око 40 процената, програми за помоћ материјлно угроженим студентима, као и програми за борбу против неписмености, драстично су умањени (или потпуно замрзнути), изградња социјалних станова је суспендована, буџетска давања за здравствени систем су преполовљена а чак се разматра и смањење пензија и даље укидање права радника – и све то, разуме се, под неолибералном паролом штедње и „стезања каиша“.

Наравно, то стезање ће осетити готово искључиво најсиромашнији слојеви становништва и „маргинализоване“ групе које су далеко од доношења политичких одлука – све оно што је Дилма Русеф током свог кратког мандата, неоптерећена корупционашким аферама, успела да заустави и преокрене управо у корист најшире бразилске популације. Овакав сценарио социјално одговорног економског напретка Бразила морао је брзо бити угушен јер се у потпуности коси с интересима крупног капитала мултинационалних компанија и корумпираних сенатора који имају задатак да сачувају „статус кво“ у Бразилу.

 

Наставила дело Лула да Силве Иначе, мало је познато да је ово други државни удар који је доживела Дилма Русеф; први је преживела са само седамнаест година, 1964, када су војне структуре насилно преузеле власт у земљи, и то на сигнал из америчке амбасаде у Сао Паулу и обећање да ће их Вашингтон одмах препознати и дати им легитимитет (што се и догодило). Жртва овог пројекта Сједињених Америчких Држава била је тада и двадесеттрогодишња Дилма Русеф, у то време заклети марксиста и, попут легендарног Че Геваре, припадник герилског покрета који је пружао оружани отпор завереницима и страном окупатору. Иако према речима многих њених сународника који су је познавали у том добу она није „никада учинила ниједан акт насиља“, Дилма Русеф је 1970. ухапшена и мучена у војним затворима у којима је, пет година касније, мучен и убијен Владимир Херцог, бразилски новинар, професор и сценариста (иначе, потомак Јевреја који су 1940. побегли пред усташама из НДХ) – истакнути члан Комунистичке партије и отворени борац против тадашње бразилске диктатуре. Дилма је пуштена из затвора после три године, уз суспензију политичких права у наредних 18 година.

Дилма Русеф је била настављач бразилског социјалистичког пројекта који је симболизовао Лула да Силва. Овај човек, седмо од осморо деце у сиромашној радничкој породици, који је научио да пише тек са десет година, напустио је школу после четири разреда и као дванаестогодишњак чистио ципеле на улици. Тај човек се уздигао до положаја председника Бразила са изборном подршком од 80,5 одсто захваљујући левичарском програму Радничке партије за реформу бразилског друштва, странке чији је био један од оснивача у околностима војне диктатуре. Имао је искуство посланика у бразилском парламенту. Остао је упамћен по програмима искорењивања глади („Фоме зеро“) и финансијске помоћи породицама које школују и вакцинишу своју децу („Болса фамилиа“).

Таквим програмима спровођеним у Силвино време бразилска економија је ојачала извозну моћ, а у његовом мандату, после 2003, забележен је суфицит у међународној трговини. Лула да Силва је био близак с Кубом и Венецуелом, али и с америчким администрацијама. Наравно, том његовом успеху није пресудно кумовала ова биографија, али је на свој начин гарантовала да разуме да је равноправност услов опстанка и напретка заједнице.

 

Ко је Мишел Темер Мишел Темер, бразилски политичар и правник, од 2011. био је на дужности потпредседника Бразила. Од 2001. до 2016. Темер је био лидер Партије бразилског демократског покрета. Та странка је део широке коалиције на чијој листи је изабрана Дилма Русеф. „Викиликс“ је саопштио пролетос да је Темер амерички човек који је достављао информације Савету за националну безбедност САД и америчкој војсци. Портал је објавио и дипломатске депеше из којих се види да се Темер годинама договарао са америчком Централном обавештајном агенцијом (ЦИА) како да његова десничарска странка преузме власт од Радничке партије Бразила.

„Викиликс“ прецизира да је Темер био „амбасадорски доушник“, а медији су га назвали „човеком осетљивим на америчке жеље“. Био је предмет неколико истрага поводом оптужби за уплетеност и у корупцију. Темер (76) је ожењен 44 године млађом бившом мисицом Марселом Темер (32), која од „превелике љубави“ носи име свог супруга истетовирано на врату. Занимљиво је да је више од половине од 61 сенатора који су гласали за смену Дилме Русеф такође под истрагом због корупције.

Ова врста неолибералне контрареволуције изведена је у Бразилу уз ослањање на групу која је била мета антикорупционашке акције власти Дилме Русеф под називом „Лава Јато“ (прање аутомобила). Бразилски медији су објавили снимке на којима се чује како Темеров новопостављени министар Ромеро Жука изјављује да је промена власти Русефове неопходна да би се „зауставило пуштање крви“ које ће истрага произвести. Реч је о двогодишњој истрази против неколико десетина бразилских политичара за које се сумња да су примали мито да би обезбеђивали уносне уговоре нафтном гиганту „Петробрасу“. Медији пишу да је чак 60 одсто чланова Сената под истрагом због неке врсте криминалног понашања. У тој групи су и Ромеро Жука и шест министара у новом кабинету прелазног председника Мишела Темера. „Транспаренси Бразил“ упозорава да је и Мишел Темер помињан као један од оних који су примили милионски мито у афери „Петробрас“. А „Фајненшел тајмс“ је Темера назвао „влажним сном сваког инвеститора“.

protesti-protiv-temera

Улога Америке Потрес у Бразилу није могао да се догоди без „асистенције“ Америке. Пре гласања у Сенату, предводник опозива Дилме Русеф је боравио у Вашингтону, где се састао с трећим човеком Стејт департмента Томасом Шеноном. Шенон, иначе бивши амбасадор САД у Бразилу, познат је по укључености у помагање државних удара у региону, нпр. оног у Хондурасу 2009. године. Пристанком на сусрет с лидером опозива Дилме Русеф, Шенон је јасно показао где су амерички фаворити.

Важно је, међутим, нагласити да поступак смене Дилме Русеф није окончан како су желели завереници – одлука да јој се не укину политичка права, тј. да јој се дозволи да учествује у политичком животу, да бира и да буде бирана за политичке функције производи нове главобоље проамеричким сенаторима. До укидања Дилминих политичких права није, дакле, дошло премда су на томе, приликом њене смене а места председника,  посебно инсистирали сенатори најоптерећенији истрагама о корупцији.

То значи да ће најкасније за две године Дилма Русеф поново бити у прилици да се на крилима општенародне подршке врати у кабинет председника Бразила и измири старе рачуне с корумпираном олигархијом и унутрашњим непријатељима државе. Она им је, уосталом, то и обећала, а испуњење тог обећања значиће да морална заједница Бразила није срушена и да неолиберални вредносни систем, који симболизује корупција, није крајњи победник.

КОРУПЦИЈА ОД СРБИЈЕ ДО БРАЗИЛА

Одређење корупције је двојако. Корупција  је унутар егалитарне и конзервативне идеолошке позиције кршење моралне норме, што је онда санкционисано и законом. Истовремено, у неолиберализму је корупција искључиво кршење правне норме, јер морала нема, па се онда и закони не доносе као надградња моралних норми. Будући да је морал предрасуда, закони се доносе строго „рационално“ и ако нешто може да уопште и буде „неморално“, онда је то непоштовање оваквих „рационалних“ закона који се доносе без икакве везе са моралом.

Корупција унутар неолибералне догме иде руку подруку с похлепом која је пожељна карактерна црта, иманентна савременом неолибералном вредносном систему у коме је мера свега новац. Новац који је по дефиницији вредности – невредност. У неолиберализму, који је заснован на принципу слободе индивидуе, индивидуална слобода се везује пре свега за слободу на тржишту и неограниченим богаћењем (похлепом за материјалним) као темељним циљем „слободне“ индивидуе, али и са неограниченим сиромашењем најширих слојева популације с друге стране, које је данас видљиво у целом свету. У неолибералном дискурсу који морал сматра предрасудом, бесмислен је и појам неморалног. Следствено томе, нико ко је окривљен за било шта, па и за корупцију, није крив док се на суду не докаже, и дозвољено је све што законом није забрањено, па је, отуда, нормално доносити законе са рупама којима је корупција фактички амнестирана. И онда се сви, декларативно, боре против корупције, а осуђених нема јер, идеолошки, корупција као концепт ни не постоји. Постоји само „сналажење“.

Чак ту долази до инверзије у којој је некадашње правило, да је оно што је неморално најчешће и законски забрањивано, данас у неолибералној стварности доведено до супротности где је неморално само оно што је фактички незаконито, па оно што не забрањује закон не забрањује ни морал (без обзира што га нема). Тако, ако закон нешто не санкционише (или и санкционише, али односи моћи суспендују закон), онда ту нема ничег неморалног. То се односи и на корупцију. И примање мита у тим околностима све док није судски санкционисано – није неморално. Није корупција. Реч је о „сналажењу“.

Мишел Темер је живи пример тога у Бразилу, а таквих има колико хоћете и у Србији. Тако је, примера ради, Србија данас земља у којој „власнице својих тела“ могу та тела да износе на тржиште и да се њихови „модели“ у масовним медијима пропагирају као пожељни, а да по ободу Београда неки други власници (свега па и наших живота) живе у својим модерним „забрањеним градовима“ о којима јавност ништа не зна, јер постоји неписана забрана да о томе сме да буде обавештена. Истовремено, јавност је рецимо до детаља информисана о власништву породице премијера Александра Вучића. Да ли ово речито говори ко ту јесте моћан, али и ко је још моћнији?

Проблем Дилме Русеф очигледно није у томе за шта је оптужују већ у томе што је кренула на оне који су се „сналазили“, оптужујући их за корупцију. Овим кораком она је хтела да у Бразилу угуши деловање дела неолибералне политичке класе и даље клизање друштва у неолибералном идеолошком смеру. Одговор бразилских неолиберала који своје интересе, већ по дефиницији, стављају испред интереса бразилског друштва, био је жесток. Искористили су то што су привезак неолибералних глобалних идеолошких централа и мрежа и део глобалног владајућег слоја неолибералног светског друштва (оних чија идеологија негира локалне заједнице и културе до става да „коме је до морала нека иде у цркву“) и активирали капацитете не само сопствених моћи него и моћи и утицаја глобалне неолибералне конфигурације у Бразилу, да се, када је њихова кривица у питању, судови паралишу, а да истовремено тим истим судовима буде делегирана беспримерна ефикасност у доказивању да је Дилма Русеф кршила закон.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *