Нова поставка у Музеју Ван Гога у Амстердаму

Пише Владислав Панов

Нека његове слике говоре, била је заповест организатора нове поставке у Музеју Ван Гога у Амстердаму, убеђених да су пронашли одговоре на нека од најважнијих питања и непознаница из последњих месеци живота контроверзног холандског сликара Винсента Ван Гога, који се убио у тридесет седмој години живота нашавши се, како наслов поставке сугерише, на ивици лудила…

Винсент Ван Гог, холандски сликар кога сматрају оцем такозване модерне уметности и који је без сумње један од најславнијих и истовремено најконтроверзнијих аутора свих времена, добио је нови простор у светским медијима и међу публиком захваљујући нешто измењеној сталној поставци његовог музеја у Амстердаму. Поставци која је уприличена не би ли бацила мало другачије, чак прецизније светло, на психичко стање чувеног постимпресионисте које га је кобног летњег дана 1890. године натерало да дигне руку на себе. Иако су од његове смрти па до данас многи без успеха покушали да докуче шта се тог дана догодило у души сликара па је овај пуцао себи у прса и два дана касније од последица тог рањавања преминуо, никада нико није пружио потпуно и самим тим несумњиво објашњење. Није, додуше, ни овај најновији покушај да се мистерија разоткрије и објасни био много успешнији. Ипак, ово настојање делује досад најозбиљније и свеобухватније имајући у виду ангажовање стручњака из разних области позваних да процене Ван Гогово психичко стање. Изложба фокусирана на последњих месец дана његовог живота, током којих је иначе створио највише уметничких дела, настоји да из те сужене перспективе и уз стручне коментаре приступи одгонетању недокучивог и демистификовању мистерије чији су прави обриси ипак остали познати само славном сликару.

Нова изложба у Ван Гоговом музеју у Амстердаму, тако, треба да понуди посетиоцу прецизну хронологију његовог душевног растројства, које је кулминирало поменутим трагичним крајем. Занимљива је широј публици, којој је Ван Гог познатији као луди сликар који је себи одсекао уво него као изузетни уметник, јер прича о месецима пред смрт почиње управо тим најчувенијим чином једног аутора у историји уметности – одсецањем сопственог увета 1888. године. Дакле, објашњавања његове трагедије почело је од тог инцидента који је последица неколико паралелних ствари у његовом приватном животу, на крају стопљених у след трагичних узрочно-последичних околности које су довеле до самоубиства. Нико, наравно, ни данас, као ни никада раније, није успео да аргументовано објасни шта је Ван Гога отерало у лудило.

[restrictedarea]

Нека слике говоре Поставка „На ивици лудила“, доступна публици још који дан, покушала је да уметникову душевну агонију објасни уз помоћ његових дела, која је створио управо у том најстрашнијем периоду, током последњих годину и по дана живота. Нека његове слике говоре, била је заповест оних који су погледали уместо свих нас и за све нас у прошлост из овог нашег угла и тренутка. Да се вратимо на инцидент одсецања уха. Да, тачно је, кажу организатори изложбе, чувени је уметник одсекао себи уво и то цело, а не само део како су неки тврдили претходних деценија. И, да, то је био тренутак најтеже кризе у његовом животу и, свакако, својеврсно помрачење ума. Реконструкцији тог чина, без сумње најпознатијег и најчешће помињаног мотива у историји уметности, на овој је изложби добила значајну веродостојност у недавном открићу писма са цртежима које доказује које је уво Ван Гог себи одсекао. Писма и изјаве сведока, као да је реч о полицијској истрази, доказна су структура ове поставке у коју отуда не би требало да више буде икакве сумње. Оригинална писма, најпре из веома обимне кореспонденције Винсента и његовог брате Теа, али и низ других, први пут су детаљно и свеобухватно описала и боравак уметника у душевној болници у покушају да се ивица лудила не пређе заувек, као и чин самоубиства. Прошле су недеље организатори изложбе одржали и симпозијум који је требало да одговори на питања о Ван Гоговој болести, али и на шира питања о, рецимо, познавању правог смисла његовог стваралаштва, уметничког доприноса и сагледавању везе између лудила и креативности. Све ове и друге теме биле су задатак за стручњаке из сваке од поменутих области, а своје су закључке морали да супротставе питањима публике. Причало се том приликом о епилепсији, шизофренији, психопатологији, алкохолизму и такозваном граничном поремећају личности, које последњих година нова терминологија воли да приписује модерном човеку, па су та и сличне бољке ума постале више ствар афектације и поседовања атрактивне дијагнозе него што се прихватају као права и заиста тешка болест. Све ове дијагнозе су „постављене“ током изложбе, а материјални докази да с уметником свакако „нешто није било у реду“ понуђени су посетиоцима у виду остатака зарђалог револвера којим је вероватно извршио самоубиство, као и писмо лекара који је лечио Ван Гога пошто је овај себи одсекао уво, а из кога се у виду дијаграма показује о каквој се повреди тачно радило. Ако ништа друго ово је писмо, недавно уз велику помпу „откривено“, један од главних доказних експоната који су заслужили да уприличена изложба има неопходну аутентичност. Бернадет Марфи, дама захваљујући којој је чувено сликарево уво отишло у легенду у новом контексту, објавила је читаву књигу на ову тему насловивши је „Ван Гогово уво – истинита прича“.

Три корена Њено је писмо хит ове изложбе и њиме се управа музеја поноси. Поставка, дакако, обухвата и неке његове слике за које се сматра да би могле да буду доказни материјал у детектовању сликаревог душевног стања у тим последњим данима. У том је смислу посебно занимљива слика „Три корена“ јер је на њој чувени сликар радио током јутра кобног 27. јула 1890. године. После подне истог дана се упуцао, а два дана касније преминуо. Занимљивост те слике, међутим, није у томе што ју је створио буквално у последњим сатима живота већ што је данас неки сматрају зачетком развоја модерне уметности. Уз помоћ кореспонденције с братом и ретроспективног посматрања на његов рад и утицај Ван Гоговог стваралаштва на потоњи развој уметности, дошло се и до закључка да је управо ова слика била на известан начин ако не најава уметниковог краја живота, а оно свакако известан опроштај од њега. Неки, дакле, хоће да „Три корена“ убележе у историју уметности као Ван Гогов реквијем, а закључак у том смеру су извели из његових речи у писму брату из којих се види да је био дубоко душевно повређен и да је тврдио како му је живот нападнут и руиниран у корену. На истој изложби, међутим, посетилац ће бити суочен и с мишљењима да та слика никако не може представљати поздрав од овог света с обзиром на то да је тако пуна живота и у дословној и у симболичној равни. Кураторка музеја Нинке Бакер је таквог мишљења, а довођење у сумњу, сасвим отворено и јавно, тога да је неко ко је пре подне сликао такву слику могао да после подне одлучи да се убије, додаје овој поставци елементе трилера и материјал за присталице свакојаких теорија завере.

Како год, ова је врста омажа чувеном уметнику била непотребна, али је и те како значајна за музеј, а највише за трговце скупоценим уметничким делима. Јер ново медијско повезивање „суштине Ван Гога“ с његовим турбулентним животом уочи трагичног краја изузетно је комерцијално. Управо је одсуство било какве комерцијалности био доминантни садржај његове судбине. Иако је током тридесетседмогодишњег живота створио преко две хиљаде уметничких дела, што га сврстава међу најплодоносније ауторе, успео је да прода само једну слику! До смрти га је издржавао брат. У међувремену, током претходних скоро сто двадесет година, бизнис који руководи највишим сферама уметничког стваралаштва претворио га је у једног од најкомерцијалнијих сликара свих времена. Ово је освежавање сећања на његове последње дане, дакле, најпре у функцији даље експлоатације мита о Ван Гогу, а остајање на томе да мит не буде одлучно и дефинитивно демистификован, доказ је да је и овом приликом уметност добила оверу своје вредности у новцу. Подгревање комерцијалности је, могло би се без цинизма и лоших намера закључити, више добар пословни, а далеко мање уметнички подухват. Ван Гог је установљен као лукративни „бренд“ још практично од његове смрти. Тај је „бренд“ сада у улицканом и обновљеном руху изашао на глобализовану уметничку сцену не да нематеријалним вредностима плени душе својих конзумената већ да им сасвим материјалистички отима новац, односно да доноси профит. Питање које наравно нико не поставља је да ли би Ван Гог данас био срећнији спознајом да је ипак успео да постане сликарска машина за прављење новца или би пристао да опет сиромаштвом заради вечност. Односно да ли би и као богаташ дигао руку на себе?

 

[/restrictedarea]