Почетна / Интервју / Немања Зарић – Демографска зима

Немања Зарић – Демографска зима

Nemanja ZaricРазговарао Владимир Димитријевић

Право на абортус, право на еутаназију, на истополне бракове/заједнице, сексуална права нису утемељена ни у једном међународном документу, али се њихова промоција врши политичким средствима, у масовним медијима и у образовном систему Србије

Др Немања Зарић је лекар и специјализант опште хирургије. Као студент Медицинског факултета Универзитета у Београду основао је Удружење православних медицинара које је окупљало православне студенте медицине, лекаре и остало медицинско особље. Удружење се бавило организовањем трибина и предавања о биоетичким дилемама, као што су абортус, еутаназија, клонирање, репродуктивне технологије и издавало је сопствени часопис Видар. Један је од оснивача и генерални секретар Центра за заштиту породице, непрофитне организације посвећене реафирмацији природне породице, одбрани права родитеља и деце, промовисању мера за решавање демографске зиме и успостављања породичног модела друштва. Активно сарађује с организацијама и појединцима окупљеним у Светском конгресу породица на различитим пројектима подршке породици и животу у преко 80 земаља света.

Септембар је и чека нас регионална конференција Светског конгреса породица у Београду. О каквој организацији је реч?

Реч је о глобалној коалицији организација из преко 80 држава које улажу напоре у одбрани природне породице и фундаменталних људских права и стварању породично оријентисаног друштва. Свој рад Конгрес темељи на дефиницији породице садржане у Универзалној декларацији о људским правима Уједињених нација (члан 16, став 3): „Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва.“ Ова дефиниција обавезује државе да унапреде положај породице, да креирају политику према потребама породица и да их заштите од антипородичних идеја и идеологија.

[restrictedarea]

Шта нам можете рећи о досадашњем раду ове организације и о „београдским темама“ сусрета?

Светски конгрес породица има свог представника у Уједињеним нацијама и до сада је организовано 10 глобалних сусрета пропородичних лидера у Прагу, Женеви, Мексико Ситију, Варшави, Амстердаму, Мадриду, Сиднеју, Москви, Солт Лејк Ситију и Тбилисију. Поред тога, одржане су бројне регионалне конференције широм света. На Регионалној конференцији у згради Народне скупштине Републике Србије 17. септембра говориће се о овим темама: демографска зима у Србији и свету; стратегије и мере у борби против „Беле куге“; пропородична политика као политика будућности Србије; критичка анализа нацрта будућег Грађанског законика Србије; представљање Независног глобалног индекса о породици; пропородичне мере у земљама Европске уније и Руској Федерацији. Скуп ће отворити нови председник Светског конгреса породица Брајан Браун. Поред међународних говорника предвиђена су и предавања домаћих експерата у областима породичне и социјалне политике, демографа, социолога, психолога и представника невладиног сектора. Посебно бих издвојио представљање Независног глобалног индекса о породици о ком ће говорити наш драги пријатељ Лука Волонте из Италије. Овај индекс рангира државе према бројним факторима који се односе на положај породице у друштву, узимајући при том културолошке разлике у обзир. Према овом сјајном истраживању Србија се налази на 40. месту, од укупно 46 испитиваних држава.

На челу сте Центра за заштиту породице у Београду. Која су основна начела ове организације?

У времену када се фундаментална људска права и нарочито права која ужива породица потискују зарад промоције деструктивних антипородичних и антицивилизацијских идеологија принуђени смо да се вратимо на почетак и бранимо основно. Свако људско биће има право на живот од зачећа до тренутка природне смрти. Ово право произлази из принципа урођеног достојанства свих људских бића. Породица је фундаментална јединица друштва и има право на заштиту државе и друштва. Деца имају право да знају ко су им родитељи и право на њихово старање. Родитељи имају прече право, обавезу и одговорност да своју децу васпитавају и образују у складу са својим уверењима. Свако има право да слободно испољава своја религиозна уверења, како приватно, тако и јавно. Ово су основна људска права без којих сва остала људска права губе смисао. Ипак, иако су ова права потврђена у већини међународних докумената о људским правима (Универзална декларација УН о људским правима, Повеља фундаменталних права Европске уније, Европска друштвена повеља, Конвенција о правима детета итд.), као и у домаћем законодавству, сведоци смо да се она све више негирају ради промоције „нових људских права“. У ова правно неутемељена „људска права“ убрајамо „право на абортус“, „право на еутаназију“, „право на истополне бракове/заједнице“, „сексуална права“… Иако ова права нису утемељена ни у једном међународном документу, наставља се неумитно с њиховом промоцијом политичким средствима, у масовним медијима и у образовном систему Србије. Последица промоције ових непостојећих „права“ је постепено укидање основних људских права. Центар за заштиту породице, дакле, посвећује свој рад одбрани фундаменталних људских права и права родитеља, деце и породице у складу с природним законом, као и активностима против даље промоције нехуманих и антипородичних „нових људских права“.

Из рада ваше организације може се закључити да се противите одређеним предлозима садржаним у нацрту будућег Грађанског законика Србије.

У делу нацрта Грађанског законика који се односи на породичне односе између осталог се покушава легализација сурогат материнства. Према аргументацији аутора и предлагача, сурогација нам је потребна као мера лечења неплодности, будући да је то један од озбиљних проблема с којима се наше друштво данас суочава. Овај аргумент је апсолутно нетачан с обзиром на то да се у сурогацији нико нити лечи, нити може да се излечи. Даље, у било којим активностима усмереним к деци морамо се руководити начелом најбољег интереса детета. У сурогацији дете представља предмет трговине. Идеја сурогације није у задовољењу потреба детета већ искључиво у задовољењу потреба одраслих. Заговорници сурогат материнства често пореде ову нехуману праксу с усвајањем деце, али то је неупоредиво имајући у виду да је основни мотив код усвајања поправљање несрећне ситуације у којој се дете налази, док се у сурогацији дете производи ради задовољења потреба других. Даље, злоупотребе сурогације су бројне и добро документоване. Сурогат мајка се своди на функцију њене материце, што је недопустиво одузимање достојанства женама. Не чуди стога да је чак и Европски парламент у свом редовном извештају о стању људских права јасно осудио праксу сурогације. Наведено је само делић аргумената против легализације сурогације и на овом месту се не може све поменути. Центар за заштиту породице је публиковао критичку анализу поменутог предлога која је доступна на нашој интернет презентацији.

Шта ћемо с еутаназијом коју су неки у ЕУ већ увели? Куда нас то води?

После сурогације, морамо се борити с легализацијом еутаназије, или, како ову варварску праксу још називају њени предлагачи, „милосрдне смрти“. Проистекла из истог лонца људскоправашког тоталитаризма, еутаназија се никако не може сматрати људским правом, јер сам чин подразумева лишавање свих других људских права. По професији сам лекар и добро сам упознат с могућностима савремене палијативне медицине, те одговорно тврдим да нема здравствене ситуације која се не може олакшати. Тамо где је еутаназија легализована примењује се из баналних разлога. Тако се у Холандији и Белгији убијају људи који не могу психички да се носе с личним и породичним проблемима – то је право лице еутаназије. На овом таласу релативизације вредности људског живота пре неколико година је публикован рад Абортус након рођења – зашто да беба живи? у престижном биоетичком часопису. Уз непрестане покушаје проглашења абортуса правом, све ширим индикацијама за еутаназију и релативизације основних вредности, не треба да нас зачуди када у блиској будућности напред наведени наслов рада постане и наша реалност. Поред тога, лекари треба да врше еутаназију што је неспојиво с нашом етиком и заклетвом коју смо положили. Срећом, Лекарска комора и Српско лекарско друштво се противе легализацији еутаназије, а нама остаје да се надамо да овај ужасан предлог неће проћи у Народној скупштини Републике Србије.

Напади на породицу су нарочито усмерени на најрањивије, на децу. Указивали сте на погубност програма сексуалног образовања који се предаје у Војводини. Многи ипак сматрају да нам је потребно сексуално образовање.

Сексуално образовање, односно образовање омладине о репродуктивном здрављу треба да буде веома важна друштвена брига. У земљи у којој се годишње обави преко 150.000 вештачких абортуса, у којој је половина бракова разведена, у којој многе жене пате од стерилитета, у којој се у сексуалне односе ступа у све ранијем узрасту, да наведемо само неке од проблема, образовање о репродуктивном здрављу треба да буде обавезан предмет. То није спорно. Споран је садржај таквог предмета. Сексуално и репродуктивно образовање и васпитање би требало да садржи информације о репродуктивним органима, зачећу, трудноћи, пренаталном животу и рођењу. Треба да информише омладину о сексуално преносивим болестима и избегавању ризичних сексуалних односа, померању старосне границе за ступање у сексуалне односе и да промовише идеал полног живота с вољеном особом, у моногамној вези, пре свега у браку у коме се рађају деца, наша будућност. Све наведено је занемарено у уџбенику свеобухватног сексуалног образовања по ком се, ево већ три године, предаје деци у средњим школама у Војводини. Кратак поглед на коришћене референце нам открива да се аутори позивају на публикације организација које су лидери у пружању абортуса у САД и широм света. Даље, подаци су непотпуни и намерно лажно представљени. Примера ради, у оригиналној верзији уџбеника, у међувремену делимично измењеној, постојало је читаво поглавље о хомосексуалности које је обиловало ноторним лажима, док су се битне информације изостављале. Анални секс се посматра као нормална ствар, као уосталом и хомогенитални контакт, а да се при том на наводи стопа неефикасности кондома у преношењу вируса ХИВ-а при аналном односу, као и да су управо хомосексуалци најчешће заражени. Према последњим подацима Центра за контролу болести у САД, два одсто популације чине хомосексуалци, док се истовремено 55 посто оболелих од ХИВ-а налази у овог групи људи. Када овако озбиљан предмет подредите терору политичке коректности уместо научним чињеницама, онда добијате овакав садржај, са чиме се не можемо помирити. Посебно забрињава што је овакав приступ сексуалном образовању тобож „вредносно неутралан“, и што нимало не истиче позитивне и врлинске ставове. Тако пише да је могуће имати истовремено више партнера, без јасне осуде таквог понашања; или се говори о могућности абортуса без детаљног информисања ученика о потенцијално катастрофалним последицама ове интервенције. Детаљна анализа овог уџбеника је такође доступна на нашој веб-страни.

У Србији је од пописа до пописа 2011. мање 400 хиљада људи. Има ли наде за нас?

Нека говоре чињенице. Процењен број становника у Републици Србији износи 7.095.383 у 2015. години. Број живорођених је 65.657, док број умрлих износи 103.678 лица. Природни прираштај је минус 38.021. Од последњих 11 година (2005–2015) претходна година је имала убедљиво најнижи природни прираштај. Просечни природни прираштај у овом периоду је износио минус 34.859. Стопа природног прираштаја у Републици Србији је минус 5,3 одсто. Статистички, нема значајније разлике у стопи природног прираштаја у последњој деценији. Простим израчунавањем долазимо до резултата да је у периоду 2005–2015. године Србија изгубила око 383.000 становника. Највише деце рађају мајке старости 25‒29 година (20.129 живорођења) и 30‒34 године (19.695), а просечна старост мајке је 29,5 година. У градским насељима просечна старост мајке је 30,3 година, у осталим насељима 27,6 година. Жене у Србији се све касније одлучују на рађање првог детета. Узроци су сигурно бројни, а један од најважнијих је несигурност у будућност. Тај фактор, уз изразито антипородичне културолошке трендове, огроман, аутогеноцидни број вештачких прекида трудноће и лоше економске услове и услове за стицање породичног дома доводе до убрзане депопулације. Од укупног број општина-градова (169) у Републици Србији, стопа природног прираштаја у 2015. години позитивна је у само њих седам (Сурчин, Петроварадин, Нови Сад, Сјеница, Прешево, Нови Пазар и Тутин). Удео младог становништва (0–14 година) износи свега 14,4 одсто, док је удео старог становништва (преко 65 година) чак 18,7 посто. Старење становништва представља озбиљну социоекономску претњу одрживом развоју.

Шта су узроци наше демографске пропасти?

Узроци опадајућег фертилитета и депопулације су бројни. Међу културолошке узроке убрајамо културу атомског индивидуализма, убрзану дезинтеграцију брака и престанак веровања у брачне вредности, обезвређивање деце, агресивни феминизам, последице сексуалне револуције, изражени секуларизам и глобални рат против прокреације. У економске узроке убрајамо пре свега непрепознавање проблема депопулације од стране државе и самим тим одсуство пропородичних стратегија и мера у сфери економије, као што су мере директне финансијске подршке породицама с децом, пореске олакшице за породице с више деце, субвенције при покретању породичног бизниса или при куповини породичног дома итд.

Може ли се шта учинити да се ова демографска слика поправи?

Наравно да може. Кад се већ толико позивамо на Европску унију, вреди погледати тамошње трендове. Просечна издвајања држава Европске уније за директну и индиректну финансијску подршку породици износи 2,6 одсто БДП-а. Неке државе при том значајно одскачу, као што су Аустрија (3 одсто) и нарочито Мађарска (4 посто). Према планираном буџету за 2017. Мађарска намерава да издвоји око 890 милиона евра за финансијску подршку породици, а планирају да тај износ 2019. премаши милијарду евра. Мађарска такође омогућава породицама неповратна средства до износа од скоро 32.000 евра при куповини породичног дома, а породицама с троје и више деце држава одобрава и кредите с ниским каматним стопама у истом износу.

Од када је Русија увидела да је проблем депопулације приоритетан национални проблем, уведене су бројне мере за подстицај рађања, те је Русија не само успела да заустави погубне трендове већ и да први пут у својој новијој историји оствари природни пораст броја становника. Поређења ради, укупни расход за новчану социјалну помоћ породицама у Србији је у 2012. години износио 0,3 одсто БДП-а.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *