Милорад Екмечић (1928–2015) – Проклет онај који жели рат

О човеку који је за живота постао уважен национални ауторитет у „Печату“ је писано много. И он је писао много – једноставним језиком Екмечића из Херцеговине јасно је и прецизно, дубокоумно на страницама нашег листа проницао у сложене слојеве стварности

Прошла је година од смрти академика др Милорада Екмечића за кога је речено да служи „предано своме народу и науци, као што је према Цицероновој речи ’саветима, опрезношћу и беседама’ стари Катон служио Риму“. О човеку који је за живота постао уважени национални ауторитет у „Печату“ је писано много. И он је писао много –једноставним језиком Екмечића из Херцеговине јасно је и прецизно, дубокоумно проницао у сложене слојеве стварности. У интервјуима, ауторским текстовима, поздравној речи приликом примања Награде „Печат времена“, неуморно је промишљао, разбистравао судбину српког народа у свету антагонистичких сударања моћних сила, подсећао, упозоравао и надасве нас учио. Разумели смо и тврдили да је историчар Екмечић посвећен не само својој науци већ безрезервно, и одважно, посвећен и судбини свог народа, те да је историчар кадар да својим мудрим и целовитим увидима разгони тмину и неспознатљивост друштвене стварности и поменутих датих прилика које живимо, и у којима ћемо, нажалост, тек живети.

[restrictedarea]

НАЛАЗИМО СЕ У РАТУ У једном од интервјуа, промишљајући сложене историјске, геополитичке и најшире културолошке и антрополошке околности које су одлучивале и утицале на судбину нашег народа, рећи ће: „Проклет онај који жели рата. Ја сам га доживео од 1941. до 1945, када сам два пута једва спасао главу. Пало је мојих 67 Екмечића, најмлађа Анђелина, преклана у четвртом месецу после рођења, најстарији деда Шћепан са 77 година. Али нека је проклет и онај који мисли да ратови представљају дело неодговорних појединаца, а не инструменте кроз које се цеди процес историјског развоја. Хегел је ратове назвао чистилиштима за будући развој. Маркс вели да се историја састоји од планина костију и долина крви изгинулих. У српској историји су се увек ценили витешки ратови, укључујући и оне које смо – као Бој на Косову 1389 – губили. Нико такве ратове није платио крвавије од нас, нисмо их желели, али их нисмо могли избећи.“
Као универзитетски професор предмета Општа историја новога века, више од 40 година, на питање да ли је пред нама Велики рат, одговара загонетно као што је пред 1914. Никола Пашић одговорио радозналим новинарима, који су трчали за њим: „’Децо, рата може бити и може не бити, трећег нема, а могуће је да се и оно догоди.’ Сад се чеши да нађеш неки сувисли одговор! Оправданије је данас постављати самом себи питање да ли се ми већ сада налазимо у некој врсти рата за који нисмо ни свесни да је ратно стање. Мислим да се ми већ налазимо у једном рату на који никада нисмо научили да може постојати. Сада размишљам о редовима које сам, на једном међународном скупу о сукобу цивилизација, почетком децембра 1997, написао: ’Светске силе ће ратове водити, као Сједињене Државе данас – религијом, финансијским дестабилизовањем и обавештајним службама, уместо дипломатије и њених принципа ослонца на норме установљеног међународног права. Наредни век ће бити век глобалних прљавих ратова.’“

О ИЗРАЕЛУ И ХОЛОКАУСТУ О улози САД у савременом свету говорио је да се оне упињу да коначно униште одредбе Версајског мира о сувереној националној држави.
„Оне се данас понашају као да је дошао тренутак да заврше процес глобализације и остану једини господар који управља светом.“
Тешко је веровати, сматрао је, да ће амерички грогирани боксер направити историјску омашку да своје латиноамеричке плаћенике пошаље у пољске и руске равнице. „Радије ће се држати досадашњег правила да Американци дају генерале, а Немци и Црногорци пешадију. Неки под Ловћеном већ кликћу што ће поћи у нови Feldzug nach Stalingrad. Долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручјима око Русије.“
У процесу стварања нових односа међу великим силама мислио је да ми нисмо стигли до половице пењања уз Голготу.
„Наш будући развој зависи од судбине односа великих светских сила. Очигледно је да није успела стара нада (стратега Пола Кенедија из 1993. године „Preparring for the Twenty First Century“) да ће се Русија од једног већинског претворити у много мањинских народа. То јест неће бити Русије уопште. Остаје питање ко ће први зграбити Сибир, као сировинску базу будуће доминације светом. Будућност нас Срба зависи од покушаја америчких отпораша да изнутра дестабилизују Русију, као и од већ делом остварене мреже руских гасовода. Прва могућност ствара нову анархију. Друга – стварање мирољубивих државних веза са Европском унијом и Русијом, без рата и отимања. Није немогуће да нова руска револуција опет дрмне светом.“
Сам је постављао питања и налазио одговоре. На једном месту запажа: „Одакле одједном снага религије да покрене милијарду људи, с умањеним бројевима, пре хиљаду година?“, да би одмах затим констатовао да је фундаментализам почео да преузима кормило, од Персије до Турске и да су комунистичке партије тих друштава изгледале као једина покретачка снага промена.
„Тај социјални радикализам је прешао у фундаменталистичке партије. Требало би поново читати књигу Алије Изетбеговића Ислам између Истока и Запада, која је захваљујући напорима београдских дисидената изишла у Београду 1981. године. Никад нећемо разумети огромну рушилачку снагу исламског фундаментализма ако не пођемо од белодане чињенице да је то најмање верски покрет. Огромна социјална енергија стоји иза њега и уздиже његове заставе изнад наших облака. Америка се плаши да је исламизам једини начин да ново друштво не стварају комунисти. Алах је бољи.“
Говорио је да ће врхунац кризе везане за Турску доћи око питања одржања Израела и његових граница, ако их ислам уопште буде поштовао. И упозоравао: „Ми Срби смо братски народ Јеврејима по заједничком геноциду. Ми се не смемо придруживати хору протеста на оштрину одмазде Израела око њихових данашњих граница. Израел не брани своје границе него је сваки њихов рат у суштини рат против будућег холокауста, за његово уништење као државе. Заједно са почетком великог геноцида над Србима у Хрватској 1941, почео је Холокауст на нашој територији.“

О ТУРСКИМ ПРЕТЕНЗИЈАМА Духом способан за свеобухватну синтезу, није се бавио историјом већ мислио њу. Други су ишли у сусрет „духу времена“, и вољи прилика, али не и он.
„Бугари су“, вели он, „као у средњем веку, први на путу нове турске експанзије, а Срби други. Грешка шефа некадашње Демократске странке да Турску олако прогласи стратешким партнером скупо ће стајати нашу кожу. Већ сада се морају чинити корекције у тој, из рукава истресеној историјској омашци. Касно је. Турски политичари проглашавају да је Турска у Призрену, у Рашкој области, да су једино они кадри да реше питање опстанка Босне. Заборавили су да су они продали Босну и Херцеговину за велику кесу хабзбуршких златника у Анексионој кризи 1909. Одакле се продата тиква још може сматрати својом? Ако се нова Турска која долази буде држала овог пута, онда ће на том испиту пропасти одмах на почетку. Отвориће се источно питање поново и Турска ће се у њему поново заглавити.“
Сваки разговор с Милорадом Екмечићем био је безмало тестаментаран. Најзначајнији српски историчар покретао је теме и изводио закључке који не поседују само ванвремену актуелност већ се могу, значајним делом, сматрати и својеврсним и опомињућим завештањем.
Србија за њега никада није била мала. Увек је била велика. И биће, говорио је. Све док нежељени раскол у Српској цркви не произведе њиву на којој ће цветати нове нације, остаје српски народ. Кад је избио устанак у распаднутим деловима Југославије 1941. године, италијански генерал Роата је написао писмо Мусолинију да је револуција последица разбијања српског народа као политичке целине.

[/restrictedarea]