КРОЗ БЕОГРАДСКЕ ГАЛЕРИЈЕ: РАПОРТ ПЕЧАТОВОГ КРИТИЧАРА

Група ST.ART

petar-mosic-omen-2016-ulje-na-platnu-200x180-cmЛиковно најизазовнија изложба у граду је друго представљање уметничке групе ST.ART у Галерији општине Врачар. Група окупља четворо уметника – Петра Мошића, Ивана Миленковића, Јелену Вићентић и Предрага Ђукића, а у изражајном смислу троје сликара и Ђукића као цртача. Петар Мошић је у јавности најпознатији, његова се дела налазе и у јавним уметничким колекцијама осигуравајуће компаније „Wiener Städtische“ и хотела „Marriott“, а све више је цењен и код приватних колекционара. Изложба је одређена термином „Реминисценције“ јер сваку поставку ове групе дефинише и теоријски контекст.
Премда у изјавама за лист „Политику“ и у каталогу изложбе чланови групе кажу да им је полазиште у реалности и да „реализам користе као одржавање друштвене стварности“, то треба узети условно. ST.ART није група обичних миметичара, још мање вештих занатлија, мада у занатском смислу за њих нема тајни. Полазећи од реалности, обухватајући је у њеним најширим испољавањима, они стижу до метафизичког. Њихов је рад својеврсни метафизички реализам, није превише сродан традиционалном реализму и естетици деветнаестог века а још мање завичајном реализму. Реч је о хладном погледу, слици и цртежу потпуно лишених нарације, детаља и претеране симболике, сведених на кључне моменте стварности, толико наглашене да прелази у духовно. Свет се у тумачењу ове групе младих уметника указује као тајанствен а не баналан како га представљају медији и добар део савремене уметности, они као да делају по Борхесовој идеји да не постоји ништа што није чудесно. Естетска и идејна позиција ове групе слична је немачким сликарима између два светска рата окупљеним у покрету Нова стварност (или како се Neue Sachlichkeit некад преводи – Нова објективност). За авангардисте они су исувише фигуративни и традиционални а за традиционалисте напредни.
Група ST.ART надмоћно доказује да је реализам уметнички израз актуелан у сваком времену, скоро сваки уметнички период има свој реализам. Уметност ове групе је чиста од идеолошких утицаја, али не заобилази искуство уметничких авангарди. Зато је сликарство и цртеж ових уметника све више присутно на европској сцени као идеални фигуративни израз овог времена, истовремено на барикадама авангарде и погледа упереног у трезоре прошлости. ST.ART је по свему више будућност српске уметности него њена реминисценција.

[restrictedarea]

Визионари

srboslav-ilic-krst-2005-tempera-na-drvetu-140x120-cm-vlasnistvo-mnmuУ Великој галерији Дома војске Србије одржава се изложба „Сусрети“. Реч је о представљању уметности самоуких визионара Србије из збирке Музеја наивне и маргиналне уметности у Јагодини и радова руских аутсајдера из колекције Арт брут – Аутсајдер арт-центра из Бара. Власник збирке из Бара је Рус Владимир Абакумов који поседује 3.600 радова од 320 аутора из различитих земаља а 2011. је своју колекцију пренео из Москве у Црну Гору.
Почетак озбиљног проучавања уметности маргиналаца везује се за 1922. годину када је објављена књига Ханса Принцхорна „Уметност душевно оболелих“. Принцхорн је као психијатар и колекционар изнео ту врсту стварања из азила и подигао је на ниво критичарског изучавања. Такве идеје биле су крајње револуционарне, али су се уклапале у психијатријско и авангардно (дадаизам, експресионизам и надреализам) истраживање подсвесног и маргиналног. Имале су посебан утицај на значајног француског сликара Жана Дибифеа, пријатеља Дада Ђурића, који је стварао под утицајем такве уметности, био њен теоретичар, творац идеје о арт бруту и највећи колекционар радова и предмета те врсте. Његова збирка је већ шездесетих година бројала 5.000 експоната и чини темеље највећег музеја те врсте у Лозани, у Швајцарској. Касније су се појавили други музеји, специјалистички часописи, општи прегледи и монографије тог типа уметности. У Русији је тешко ишло њено ослобођење од уско лекарског третмана, због политички прихваћене и очекиване државне уметности. Код нас је на ранг институције од националног значаја издигнут некада локални музеј из Јагодине, сада преименован у Музеј наивне и маргиналне уметности. Највише захваљујући активности директорке Нине Крстић та установа је међу неколико које имају најбољу сарадњу с иностранством, најчешће организује велике изложбе и издаје обимне публикације. Она је теоријски још даље отишла од других у вредновању уметности за коју се бори. Свесна терминолошке збрке и потешкоћа у одређивању ауторства, предложила је да се укине подела на народно, наивно и маргинално стваралаштво, мада би било неопходно да остане одређење „самоуки“, јер постоје визионарски уметници који владају високим, академским знањима. Од самоуких су у Србији стварали светски значајни Војислав Јакић, Илија Босиљ Башичевић, Сава Секулић, Милосав Јовановић и Барбериен а сада се појављују млађи као Србослав Илић, Игор Симоновић и Војкан Морар.
Уметност маргиналаца стекла је углед а њен визионарски део ликовно је најнапреднији. Визионарско је увек и фантастично, па је на ту тему још боље одговорила изложба „Фантастика у делима наивних уметника“ коју је у Музеју наивне уметности у Јагодини приредила Марица Врачевић. Задатак Музеја из Јагодине би могао бити да најшире представи стваралаштво српске фантастике из позиције арт брута и маргине, јер наших уметника те врсте има у земљи и у иностранству. Била би то изложба занимљива у ширим оквирима.

ТРАГОВИ И СЕЋАЊА

zeljka-momirov-secanja-u-nestajanju-2-2016digitalna-stampa-na-forexu-100x100-cmУ Продајној галерији „Београд“ у току је изложба Жељке Момиров (Нови Сад, 1962), вајарке и професорке која користи традиционалне скулпторске форме упоредо са новим, као што су инсталација, фотографија, принт и фолија различитих колористичких филтера. Изложба је насловљена „Сећања у нестајању 2 – путовања“ и трећа је из те серије. Уметница се издвојила као битна на сцени, не само у стваралачком и педагошком смислу већ и у својству уметничког руководиоца Блок галерије у Новом Београду. Од првих самосталних изложби са почетка деведесетих мењала је своју поетику, први, шамански, ритуални објекти откривали су јој смисао скулптуре као посебног предмета а касније је поред споменичких увела и серијско стварање.
Изгубивши мајку и баку, посветила је низ новијих радова, као и ову изложбу, категорији сећања које је било веома развијено у нововековном сликарству у виду Vanitas и memento mori тематике и у алегоријама о чулима. Сећање је као тема скоро непознато у нашој новијој уметности, ако изузмемо „Музеј детињства“ Владимира Перића. У савременој визуелној теорији постоји појам „сећајуће гледање“ који истражује ова уметница. Између настајања и нестајања, успомена на најближе и аутопортретског, на средишњој позицији од слике до објекта, Жељка Момиров испитује своју интиму која уметничким средствима постаје битна за публику. Она је на сцену, макар у својству нестајања, вратила естетске категорије из легендарних времена ликовне уметности: осећање, сету, сећање и (само)посматрање, па је њена уметност мост између пролазећег и вечног, личног и јавног.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *