Контрола хаоса

Вучић и ДодикПише Никола Врзић

Зашто ће питање референдума о Дану Републике Српске умногоме одредити блиску будућност Републике Србије, и какве све то везе има са текућим заоштравањем односа на Балкану, чији су мотиви (не)јасни а последице непредвидљиве?

Када је, овог понедељка на састанку с представницима 64 амбасаде на који иначе нису били позвани ни Хрвати ни остали Западни Балканци, премијер Србије Александар Вучић открио да се прибојава да је „регионална стабилност први пут озбиљније угрожена“, многи му нису поверовали већ и зато што му ионако ништа не верују а верују пак да све што ради, ради само због своје истанчане склоности драматизацији и убирању политичких поена чак и када избори нису ни на видику, па за овом врстом поентирања нема уочљиве потребе.

[restrictedarea]

АМБАСАДОРСКА УПОЗОРЕЊА И заиста би било сјајно да је заиста тако, да су у праву они који Вучићевом упозорењу не верују, јер онда ни ми не бисмо имали разлоге за бригу какву сада осећамо. А осећамо је и зато што пажљиво осматрамо све што се око нас дешава – о томе ускоро – и зато што је Вучићеве упозоравајуће речи дан раније потврдио амбасадор Велике Британије у Србији Денис Киф, а дан касније и амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин. „Београд је у могућности да покаже позитиван утицај на компликовану ситуацију која прети БиХ због најављеног референдума у Републици Српској“, припретио је Киф хаосом (компликована ситуација која прети) ако Србија не заустави Српску (то би био позитиван утицај Београда; и о томе ускоро, наравно), док нас је Чепурин на компликовање ситуације упозорио много благонаклоније, оцењујући преко „Спутника“ да „балканска регија пролази кроз период искушења и суочава се са озбиљним изазовима из угла очувања стабилности и безбедности“. И још, у тону много драматичнијем од Вучићевог, при чему треба имати у виду да је реч о дипломати који не само да нема потребу за драматизацијом и стицањем политичких поена већ, напротив, има наглашену професионалну потребу да буде уздржан, додао је: „Уочавају се одређене сличности са ониме што се дешавало током последњих година у другим деловима света – у Северној Африци, на Блиском истоку и у Украјини, где су предузети покушаји остваривања сценарија у духу ’контролисаног хаоса’. Последице су најужасније. То је јако опасно и за Балкан.“
Јако опасна ситуација за Балкан додатно се закомпликовала овог уторка, када се – после прошлонедељног одлагања због, како је јавио амерички Радио „Слободна Европа“, неслагања Американаца и Британаца с једне и Европљана с друге стране – у Сарајеву коначно састао Управни одбор Савета за имплементацију мира (Peace Implementation Council – ПИК) и, уз издвојено мишљење Русије, иначе једногласно – Европљани су наравно попустили – у вези с референдумом о Дану Републике Српске заказаном за 25. септембар оценио да је „предложени референдум у Републици Српској (…) дестабилизујући и подиже политичке тензије, које неконструктивно одвлаче пажњу са веома озбиљних економских и социјалних изазова пред којима се БиХ налази. Позивамо власти Републике Српске да не одрже референдум.“

ЧЕТВРТАК У БЕОГРАДУ У уторак увече, после оваквог саопштења ПИК-а, састао се српски државни и безбедносни врх да размотри нову, мада не и неочекивану ситуацију, а тада је најављен, да се одржи у четвртак, и састанак српског државног врха са српским државним врхом с друге стране Дрине.
У петак, када ће се пред читаоцима наћи овај број „Печата“ који закључујемо два дана раније, исход овог састанка биће познат. Тако да сада нећемо трошити превише простора на нагађање, већ само колико је неопходно о могућим реакцијама Србије од које је Запад више-мање експлицитно, укључујући ту и оне Кифове речи, али и изјаву шефа хрватске дипломатије Мира Ковача („То је за нас неприхватљиво и ми очекујемо и да ће државни врх Србије учинити одговарајући утицај на челнике Републике Српске и одвратити их од тих настојања“), затражио да, како зна и уме, а не верује јој се да не може и не уме, спречи одржавање референдума у Републици Српској. Београд, дакле, може да попусти пред овим притиском Запада и затражи од председника Републике Српске Милорада Додика да откаже/одложи референдум. Може, насупрот томе, да референдум подржи, или да изабере треће решење у виду гунђања због референдума који изазива главобољу и незадовољство западних партнера, али да се при томе уздржи од захтева за одустајањем од референдума, што би оно гунђање претворило у пуку представу за западну јавност која ће и бити оцењена као чисто фолирање.
Још неколико важних напомена. Власт и опозиција у Републици Српској, и то је изузетно значајно, као што су једногласно у Скупштини РС 15. јула усвојили одлуку о расписивању референдума, и сада су једногласни у ставу да референдум мора да се одржи баш 25. септембра – ове среде, осим Додика који је рекао да „нема забране која би могла да спречи референдум“. Изјаве сличног тона и значења дали су и представници опозиције, српски члан председништва Босне и Херцеговине Младен Иванић и председник највеће опозиционе Српске демократске странке Младен Босић – што несумњиво снажи позицију Републике Српске, а уз то и пружа додатни изговор Србији да Српску не натера на оно што она сложно не жели. Поврх тога, уз отворену подршку Русије коју је добио – указали смо на њу прошле недеље, а поновљена је експлицитно и ове среде – Милорад Додик има и додатни мотив да не одустане од референдума, додуше, мотив партијске а не национално-државничке природе; 2. октобра у БиХ се, наиме, одржавају локални избори, и евентуално одустајање од референдума, сад када је отишао оволико далеко, његовом би Савезу независних социјалдемократа (СНСД) засигурно одузело немали број гласова.
И нарочито занимљиво, Хрвати из Босне и Херцеговине. За разлику од сународника из матице, БиХ Хрвати – већ дуже време ближи Милораду Додику него Бакиру Изетбеговићу чији су мањински партнери у другом БиХ ентитету, Федерацији – ваљда у нади да ће се једног дана изборити за сопствени ентитет а у тој су им нади Срби природнији савезник од Бошњака и њихове тежње за унитаризацијом БиХ, босанскохерцеговачки дакле Хрвати српском се референдуму не противе. „Верујем да га (референдум у РС) нема смисла забрањивати, јер је референдум форма где се неко треба демократски изјаснити о некој теми из уставне надлежности за подручје за које се он односи“, изјавио је ових дана хрватски члан троглавог Председништва БиХ Драган Човић, који ће се, најављено је ове среде, у четвртак наћи у Београду да би се састао са српским државним врхом; изненадан колико и мудар тактички потез који би Бакира Изетбеговића оставио сасвим усамљеним да БиХ није протекторат какав јесте, потез којим је српска позиција несумњиво ојачана без обзира на то што БиХ није самостална држава већ јој је врховни тумач устава и закона Високи представник међународне заједнице (тренутно: Валентин Инцко) и ПИК који је ту да га саветује.

СУКОБИ ИЛИ ПРИТИСЦИ Размислимо и из још једног угла. Имајући у виду нападно учестале контакте Додика и Вучића и Николића, логично је претпоставити и да су предстојећем референдуму у РС посветили озбиљну пажњу, и да је Додик добио одобрење Београда да с референдумом настави. Логично је претпоставити и да су сва тројица могли да претпоставе да ће се због тога наћи на удару Запада, па су с припремама за референдум свеједно наставили. Иако су и Вучић и Николић, закључно са овом средом, остали загонетни у погледу свог става према референдуму после онаквог саопштења ПИК-а, треба приметити да је Вучићев коалициони партнер, председник Српске народне партије Ненад Поповић, у среду саопштио да „народ Републике Српске има право да потврди свој Дан државности на референдуму, као најдемократскији могући начин да се изрази воља једног народа“. Узевши у обзир и значај и осетљивост тренутка, логично је претпоставити и да Ненад Поповић овакво саопштење не би издао ако ће његов старији коалициони партнер већ следећег дана окренути ћурак, то јест да су ове Поповићеве речи уследиле након консултација с Вучићем јер би све друго представљало озбиљан аматеризам у виђењу државе и народа. С друге пак стране, учини ли Вучић супротно од онога што Поповић најављује, и то после свих демонстрација блискости са Додиком, биће то знак да је страшно поклекао под западним притиском.
Другим речима, извесно је да Србија, подржи ли Додиков референдум, улази у досад најозбиљнији сукоб са Западом, кудикамо озбиљнији од сукоба у које је ушла кад није увела санкције Русији (то нам је за сада допуштено, рекао је „Политици“ амбасадор Киф: „Европска унија је то учинила, а Србија није… У овом тренутку те различите позиције ме не забрињавају“) и када је спречила британску резолуцију у Сребреници и улазак Косова у Унеско. Ако ли пак попусти, показаће на делу да је слаба под притиском, што ће онда Запад исправно схватити као знак да нас треба притискати и даље јер тај метод доноси резултате. И уследиће додатни и озбиљни притисци и око Републике Српске и око Косова и Метохије за које ће се затражити место у Уједињеним нацијама чим Заједница српских општина буде формирана, а можда и као услов за почетак њеног функционисања, а негде успут ће и санкције Русији, које Кифа не брину у овом тренутку, неминовно доћи на дневни ред.
Укратко, или улазимо у период сукоба са Западом, или у период појачаних западних притисака.

РЕГИОНАЛНЕ УВРЕДЕ И АМЕРИЧКИ ПЛАН И док нам је перспектива, у случају попуштања, овако жалосно предвидљива и углавном бедна, шта конкретно можемо да очекујемо ако се определимо за борбенију варијанту, уједно једину рационалну, за подршку Републици Српској уместо западним плановима за њену разградњу? Ово нас питање враћа на Чепуриново упозорење о контролисаном и наравно опасном хаосу који се прави на Балкану, и тера нас да сагледамо и шири контекст овога што нам се дешава јер је то једини начин да разумемо поступке наших комшија и њихових и наших партнера са Запада.
Што се Босне и Херцеговине тиче, не иде добро још од камења у главу српског премијера прошле године у Сребреници, а нарочито је лоше и нимало добросуседски постало пре неки дан, када је из Сарајева стигла вест да је обустављена истрага против главноосумњиченог за тај напад Алмира Мердића. Овај пак бошњачки напор да се поремете односи са Србијом у потпуном је сагласју с прошлогодишњом иницијативом Бакира Изетбеговића пред Уставним судом БиХ да се Дан Републике Српске прогласи неуставним, што је и покренуло низ догађаја који ових дана кулминирају. При чему треба имати у виду да се овај дан, 9. јануар, у Републици Српској слави већ двадесет и кусур година, и да досад Бакиру Изетбеговићу (и његовим претходницима, истомишљеницима уосталом) није сметао толико да би зарад његовог укидања покретали поступак пред Уставним судом, а околности неопходне за успех таквог подухвата биле су много повољније раније него што су данас, рецимо, када је Борис Тадић био на власти у Србији а Русија много удаљенија и од нас и од Српске.
Што се Хрватске тиче, шта рећи, забога? Рехабилитација Алојзија Степинца, подизање споменика усташком терористи Миру Барешићу, дивљање на прослави „Олује“ (додуше традиционално, премда упадљиво добија на интензитету упркос протоку времена и чињеници да су Хрвати у међувремену остварили своје влажне снове учлањењем и у Европску унију и у НАТО), лудовање бившег премијера Зорана Милановића који Србе назива „шаком јада“ и иначе не успева да пропусти прилику да покуша да нас испровоцира, о затезањима око Поглавља 23 и захтевима да променимо свој закон о ратним злочинима и претњама да ће хапсити Србе због наводних злочина на Косову да и не говоримо… И да не набрајамо даље већ да констатујемо чињеницу да – ако изузмемо победе наших кошаркаша и ватерполиста на олимпијади у Рију – ниједан од досадашњих окршаја нису, ни речју ни гестом, испровоцирали Срби, већ је сваки пут бивало обрнуто.
И Косово, које не треба изузети из ове балканске једначине макар због две овонедељне провокације, у уторак и среду. У уторак, окружена телохранитељима и ненајављена, у Северној Митровици изненада се појавила приштинска министарка задужена за дијалог с Београдом Едита Тахири чиме је, према оцени Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, покушала да „измами непромишљену реакцију“, да би само дан касније слично поступио и председник Косова Хашим Тачи, ненајављеним доласком на административни прелаз Јариње који је такође, према речима директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића, био „срачунат са циљем да се изазову нереди, ексцеси и насиље и дестабилизују прилике“.
И ето нас код изазивања контролисаног хаоса о коме, упозоравајући, говори амбасадор Чепурин. Чињеница јесте да не провоцира Србија већ да Србију провоцирају и Хрвати, и Бошњаци, и косметски Албанци. Чињеница је и да су ове провокације временски подударне и упадљиво темпиране, у чему се нарочито истиче иницијатива Бакира Изетбеговића пред Уставним судом БиХ. И чињеница је да су и Хрвати, и Бошњаци и косметски Албанци стари клијенти Сједињених Америчких Држава. Па отуда и сумња, основана сумња да све ово што се дешава није плод случајности него део америчког плана чији је циљ да се изазове нервозна реакција Србије која би онда изазвала контрареакцију, и, ето тог хаоса с предумишљајем да би америчким циљевима послужио као што им је послужио, подсетио је амбасадор Русије у Србији, и у Северној Африци, и на Блиском истоку и у Украјини. Чему би им тачно послужио хаос на Балкану можемо сад само да нагађамо, али засигурно знамо да Србији користити не може.
Имајући све ово у виду, шта можемо да очекујемо у вези с референдумом о Дану Републике Српске ако Србија тај референдум не спречи? Саопштење ПИК-а, оно којим је Српска позвана да од референдума одустане, даје нам да наслутимо два могућа сценарија, а у зависности од тога који ће се остварити сазнаћемо и да ли нас наши западни партнери заиста гурају у хаос или ће пак покушати – можда и због наше одлучности да им се супротставимо – да нађу помирљивији начин за излазак из садашње кризе што, у крајњој линији, није у интересу само Србији већ и Европској унији којој невоље на Балкану никако не могу да буду по вољи. Додуше, нису јој биле по вољи ни невоље у Украјини, да не идемо даље…
С једне стране, елем, ПИК јесте позвао – баш том речју, „позивамо…“ – Републику Српску да референдум не одржи. Али, истовремено, референдум није изричито забранио него је, штавише, констатовао да „референдум о ентитетским празницима може потпадати под надлежност једног ентитета“. Поврх тога, ПИК није припретио да ће Валентин Инцко применити своја (злогласна) бонска овлашћења која му у БиХ дају намесничке привилегије, али јесте подсетио да је Високи представник „коначни ауторитет за тумачење цивилних аспеката Општег оквирног споразума за мир“. И као најважније, са становишта даљег развоја догађаја макар, ПИК је констатовао „да су пред Уставним судом БиХ већ у току поступци (…) с циљем оцењивања уставности одлуке Народне скупштине Републике Српске (НСРС) о референдуму (који је покренула бошњачка страна – прим. аут.), као и захтев за преиспитивање одлуке Уставног суда БиХ о Закону о празницима РС који је поднела НСРС. Колико је познато Управном одбору ПИК-а, председник Уставног суда је наговестио да би седница Суда могла да се одржи пре референдума“.
И ту их сада чекамо, то јест ако којим случајем Уставни суд БиХ није сасвим независна институција. Ако дакле није сасвим независан, његова ће нам одлука о ове две иницијативе показати куда идемо. Одлучи ли да усвоји бошњачки захтев и референдум прогласи неуставним, а истовремено одбаци српски захтев чиме би своју одлуку о укидању 9. јануара потврдио, биће сасвим јасно да се немилосрдно иде у гажење Републике Српске и у даљу радикализацију ситуације. Уследиће онда и одлука БиХ Централне изборне комисије да Српској не уступи бирачке спискове, можда и примена бонских овлашћења, можда и употреба силе ако Српска одговори као што ће вероватно покушати јер нису тако расположени само политичари него и читав народ… Могућа је, међутим, и једна од две далеко мирољубивије варијанте. Да се референдум прогласи неуставним као што то тражи Бакир Изетбеговић, али да се истовремено усвоји и жалба НСРС – соломонско решење у коме сви добијају јер РС не иде на референдум а задржава свој Дан Републике – или да се, у најповољнијој за Србе па зато и тешко замисливој варијанти, референдум прогласи уставним као што он уистину и јесте (то, као што смо видели, признаје и сам ПИК) и да се истовремено поништи претходна одлука Уставног суда о укидању 9. јануара, чиме би референдум у Републици Српској био обесмишљен, те би Срби од њега, у знак добре воље, могли и да одустану…
Идемо ли ка смиривању, или ка распиривању сукоба? То ћемо сазнати тек ако претходно сами не одлучимо да од њега одустанемо. А то је најгоре што бисмо себи могли да приредимо.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *