Почетна / Друштво / Кадровски духови прошлости

Кадровски духови прошлости

kadroviДрагомир Анђелковић 

„Синдром Бојана Ђурића“ или шта разни пребези из антисрпских партија и НВО раде у кулоарима власти и националним институцијама? И ко кога вара – они актуелну власт или она нас?

Живимо у доба – како је то најпрецизније рекао Корнелијус Кастродијадис – „лобија и хобија“. Ако не сви, онда сигурно многи, утонули су у дубине вулгарног индивидуализма, у коме скоро да су једино битни лични интереси. Да се не лажемо, они су увек играли важну улогу у друштвеним односима, али нису била небитна и уверења. Традиција, морал и идеологија – наметали су неке границе. Тражио се компромис, већ зависно од карактерних особина и друштвене климе, између личног и друштвеног интереса. Сада су ствари отишле у егоистичку крајност. То се пројектује и на политику или, тачније, поготово на њу. У партијама данас има мање него икада раније идеологије и ентузијаста а више пуких ловаца на корист, чак и по цену багателисања националних интереса. Да се послужим речима Макса Вебера, превагнули су „они који живе од политике“ (а било их је немало и у његово време) над „онима који живе за политику“.

[restrictedarea]

ИДЕОЛОШКА ИЗНЕМОГЛОСТ У другој половини 20. века – да се вратим поменутом грчком политичком мислиоцу (у младости и левичарском активисти) – већина странака на Западу ушла је у процес који је довео до тоталне „идеолошке изнемоглости“. Оне су се, углавном, претвориле у „бирократске машине“ које имају за циљ да – маркетиншком вештином, демагогијом, поткупљивањем – привуку што више гласова. Идеологија је у тој игри мање-више амбалажа, а активисти су тзв. професионални политички радници. Разуме се, речено сада важи и за наше и друге источноевропске партије. Можда је неко кратко време после слома комунизма, на европском Истоку, као раније на Западу, засијала идеолошка звезда. Но то време је одавно остало иза нас.

Наравно, не значи да модерне странке – ако не све, бар већина њих – не покушавају нешто да ураде за заједницу. У крајњој линији, поготово када су на власти, од способности њиховог вођства да увери грађане у добре намере, па и да постигне неке позитивне резултате, зависе перспективе партија. У питању су лобији који служе својим водећим „акционарима“, али није искључена и жеља да се нешто добро учини и за грађане. Због политичког опстанка, самореализације, места у историји – није ни битно. Штавише, некада је тежња ка постизању позитивног друштвеног ефекта врло изражена. И данас постоје лидери који живе за политику, а не превасходно од ње. Ствари углавном нису црне или беле. Али понекада ипак јесу тотално црне. То је случај с партијама које су лобисти иностраних центара моћи, а спремне су да брутално газе интересе својих нација и држава.

 

АНТИСРПСКИ ЛОБИ Најогољенији пример такве партије – заправо иностране антисрпске лобистичке скупине – код нас је ЛДП. Та странка – с групицом лажних невладиних организација с којима је тесно повезана – била је и остала трансмисија страних интереса. Додуше, изгубила је снагу, па је данас само сенка онога што је некада била. То се одразило и на значај који има у очима оних који су у ЛДП-у и пратећем НВО оркестру видели асистенте у вези са отмицом Косова и Метохије, поткопавањем Републике Српске и националног духа у самој Србији, удаљавањем Новог Сада од Београда.

Бродолом ЛДП-а 2014. довео је до драстично мањих капацитета његових домаћих „акционара“ да задовољавају личне интересе. Некоме се и у таквим условима исплати да буде првак и тог траљавог лобија, али за доглавнике је део колача постао драстично мањи. Стога су се многи размилели на разне стране. Трбухом за крухом. И при томе не мислим само на директно курентну позицију у нашем систему. Још важнији је њихов, како би они вероватно с евроатлантским шмеком рекли – посредни „бенефит“. Када дођу на место које нешто значи за функционисање српске државе и друштва, поново постају интересантни страним покровитељима, а то може да се манифестује и кроз рађање неких нових партијских или других шанси у будућности.

 

ПРАГМАТИЧНИ ЈАСТРЕБ Стигли смо тако до случаја Бојана Ђурића. Он се уклапа у причу као погодан огледни примерак. За оне који га се не сећају или га у мору њему сличних нису запазили: био је функционер Београдског центра за људска права, једне од НВО која је, макар док је он био њен део, наглашено злоупотребљавала идеју грађанског друштва делујући са пропагандних позиција у корист народа с којима смо били у ратним сукобима током деведесетих. Да се тиме сада шире не бавим, ту је било свачега, од ширења лажи о осам хиљада убијених у Сребреници па надаље.

С таквим другосрбијанским педигреом Ђурић улази у политику и брзо постаје потпредседник ЛДП-а, чије ставове је као посланик (2010–2014) логореично бранио. Посебно би истакао његово залагање за улазак у НАТО, те критику војне неутралности за коју је 2012. рекао да је „мaнтрa кoja сe пoнaвљa вeћ двa-три избoрнa циклусa“. Ништа мање није га љутила склоност власти – по њему и оне пре средине 2012, а камоли СНС-ове – дa успoстaвљa „лaжну рaвнoтeжу измeђу Зaпaдa и Русиje“. За Ђурића су, изгледа, најбољи пријатељи Србије они који су на њу извршили агресију 1999. године. То је мислио док је био у ЛДП, а уверен сам да такав став има и данас. Но мора да пази када и где га испољава. За политичку психорелаксацију му служи твитер, док у медијима лицемерно одрађује оно што мисли да му користи код властодржаца.

Ствар је у томе да је Ђурић, пошто је ЛДП 2014. постао ванпарламентарна странка, брже-боље побегао из старог друштва. Сетио се да не ваља оно што је готово до јуче хвалио (а данас га није срамота да кука над проблемом „накнадне памети“ у Срба). Додуше, у покушају да сачува образ, готово да се заклео да ће остати ван политике. И да ли је то учинио? Погледајте његове медијске наступе у којима врве похвале Вучићу. Критика је намењена другима, али онај ко је најмоћнији у Србији увек је хваљен од, према њему не тако давно критичног, Бојана Ђурића.

 

НЕУКИ САВЕТНИК Није њему лако. Засигурно се сећа шта је недавно говорио (ради тога сам намерно изабрао његове геополитичке ставове), а онда му западне домаћи задатак да хвали најновији премијеров експозе (https://www.youtube.com/watch?v=B2JU9GnP7HM) у коме Вучић истиче војну неутралност и потребу вођења избалансиране спољне политике. Сигурно то Бојана Ђурића боли, али професионално одрађује своје, исто као када је коментарисао догађаје после напада на Вучића у Сребреници прошле године (https://www.youtube.com/watch?v=hW6m_l1T5l4). Тај борац за љуска права по рецепту Наташе Кандић тада није ни зуцнуо о омиљеној теми свог братства – измишљеном српском геноциду, али се зато, у јеку одбацивања лажи о „геноциду“ од стране официјелног Београда, упињао да истакне значај регионалне политике премијера.

Како би и било другачије када је, недуго пошто је напустио ЛДП – да цитирам неколико реченица које подсећају на некадашња саопштења комунистичког естаблишмента – „прихвaтиo пoзив прeдсeдникa Приврeднe кoмoрe Србиje Maркa Чaдeжa дa будe њeгoв сaвeтник у пoслoвимa кoрeнитe рeфoрмe ПКС“. Хтео или не мора да плаћа цех за тај „позив“. Обично саветник има искуство у области у којој некога саветује. Тако је бар у развијеним западним земљама на које Србија жели да се угледа. Међутим, Ђурић се није бавио ни радом у привреди, а камоли да је неки експерт из домена деловања привредних комора у свету, али ето дат му је деликатан посао да се бави реформом наше. Лепо. Но накратко оставимо Ђурића по страни, а позабавимо се влашћу која му је то, макар индиректно, допустила.

 

СВЕОБУХВАТНОСТ И РИЗИК СНС је произашао из СРС-а, на основу процене дела вођства те странке да је њен концепт борбе за заштиту националних интереса и доласка на власт нереалан. У оцену свега тога сада не улазим, битно je рећи да је СРС у односу на поредак који је успостављен после 5. октобра била тзв. антисистемска странка, а оне су, по правилу, мање идеолошки стерилне. СНС је, без обзира што се ограничио на корито умерених политичких токова, у наслеђе добио бар понешто од тога. Немало његових кадрова, иако „реформисаних“, бар помало су остали „радикали“, како у националном духу, тако и склоности да се сруши лош, како се доживљавало, „жути“ систем.

Без обзира на процес који је ту странку приближио европском политичком „мејнстрим стандарду“, СНС је ипак остао партија кивних људи због социјалних и националних понижења Србије. Али као што то по правилу бива, с доласком на власт и ту је дошло до девалвације значаја уверења. Уз то, ради успешнијег сналажења на власти, та партија је постала отворена за велики прилив кадрова који су у њу похрлили како би учествовали у подели „колача“. Недостатак функционера с искуством на пољу вођења државних и других с њима повезаних институција, као и тежња да се стекне подршка што ширих слојева, довели су до тога да СНС постане свеобухватна (catch up) партија, с последицама које то има. Ипак, СНС се није претворио у анационални и тотално идејно аморфни ДС; тим пре не антисрпски лобистички ЛДП. И они који су после задобијања власти дошли у његове редове ипак су најчешће раније били у ДСС-у или неком другом национално и државотворно опредељеном кругу.

С друге стране – гле парадокса – у државним и другим институцијама на које власт има неки вид утицаја, неретко на важна места долазе некадашњи припадници, па и антисрпски јуришници „жуте олигархије“. Тако је од привредне до медијске сфере, а вероватно се ради о жељи да се постигне још већи унутрашњи catch up ефекат, а на спољном плану пошаље порука у прилог демократичности и отворености за сарадњу са Западом.

 

СИСТЕМСКЕ БОМБЕ До неке границе и то има разумљиву политичку логику, али ствар постаје опасна када се брод препуни разним Ђурићима, односно када људи баш толико екстремно антинационалног профила добију одговорне дужности у структури која ипак има националну политичку потку. Неко ће рећи –  то и није лоше. Они продају себе, тј. због функција се одричу екстремног антисрпског деловања; погледајте Бојана Ђурића и његове наступе у медијима – ни реч у прилог НАТО-а или о измишљеном геноциду у Сребреници. Међутим, то је само површина ствари. Дубински се њиховим увлачењем у систем постижу много већи и вишеслојни негативни ефекти.

Јуришници тзв. друге Србије – формално бивши, као и актуелни – равнодушни су према српским националним интересима или их схватају на перверзан начин као да је за нас добро да се одрекнемо КиМ, суочимо се с прошлошћу тако што бисмо признали туђу кривицу као своју а сопствена страдања приписали измишљеним жртвама. Све у свему, воле своју земљу као што се обично „воли“ непријатељска, а многи из тог табора на неки начин и лобирају у корист странаца. То је већ и промовисање лажи о природи сукоба са краја прошлог века, која иду у прилог интереса НАТО-а, Загреба и Сарајева, а камоли нешто више. И шта онда можемо да очекујемо? Да они који су на то били спремни сада у институционалним оквирима раде у српском интересу? Сумњам. И то док је ситуација регуларна, а замислите да наступи ратна несрећа.

Видимо да наше окружење постаје турбулентно и не може се одбацити могућност да у неком тренутку дође до сукоба. Они који су се у некој фази рада професионално ангажовали у антисрпским фалангама у таквим околностима би постали врло опасни. Представљају потенцијалне темпирне бомбе. Да ли о томе размишљају у врху СНС-а који их вади из нафталина и поставља у разне (полу)независне институције? Конкретно када се ради о Ђурићу, да ли је неко читао његов (коауторски) спис – Country specific report: Conflict settlement agreement Serbia (2007) – намењен блаћењу Србије и Срба у свету и то на омиљени евроатлантски начин тако што неки „поштени“ Срби „објективно“ износе тврдње по мери НАТО центара моћи, који су на Балкану, претварајући се да су миротворци, извршили низ агресија а за зло набедили друге. То је убедљивије него када они сами пишу „историјат“ недавних конфликата на нашем простору.

 

РЕИНКАРНАЦИЈА ЛДП Ако је Марко Чадеж равнодушан због таквих (не)дела људи које зове да му у вези с обављањем стратешки важних послова буду сарадници – и тако само додатно иде наруку причама да је наша привредна комора постала стециште немачких, хрватских и разних других лобиста – уверен сам није равнодушан Вучић, који настоји да у самој Србији и око ње разбије мозаик лажи о нашој преовлађујућој кривици за распад Југославије и оно што је у контексту тога уследило. Али борба за истину о „Олуји“ и постављења разних Бојана Ђурића не иду заједно. Коме то још није јасно, нека пажљиво прочита спис који сам навео (а доступан је и на интернету), а, верујем, промакао је пажњи оних од којих у крајњој инстанци зависи новопечена каријера „привредника“ бившег потпредседника ЛДП-а.

По мом мишљењу негативна, али уобичајена постидеолошка „хоби – лоби“ транзиција политичког живота, једна је ствар, а национално-државни нихилизам је нешто друго. Ајде што се и код нас пречесто само живи од политике а не и за политику – то је широм света распрострањено – битно је и како се живи и ради, тј. да ли се наноси (или је већ нанета) штета националним интересима. А у том случају, да због других услуга награђује такав модел понашања, па на неки начин и да га охрабрује (слањем поруке да се не узима за зло ако се компензује персонално усмереном спремношћу на служење), садашња власт нема право. Иначе смо џабе кречили жуте зидове. Без обзира што је СНС сачувао и доста тога националног, када се у систем уграде разни позајмљени кадрови анационалне и антинационалне провенијенције – озбиљно се ризикује да се ствари отргну контроли! И без тога има сувише компромиса на рачун српских интереса, а с тим на појединим пољима можемо да стигнемо до системског оживљавања духа ЛДП иако је та партија готово клинички мртва и ван власти.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *