Почетна / Култура / Кад се „стручњакиње“ иживљавају: Одговор кустоскињама Културног центра

Кад се „стручњакиње“ иживљавају: Одговор кустоскињама Културног центра

Реаговањa на текст Дејан Ђорић или обрачунавање с чињеницама објављен у прошлом броју „Печата“

rad-dusice-drazicПише Дејан Ђорић

Ко су дакле те кустоскиње? У уметничкој и широј јавности за њих нико не зна, када се помену њихова имена настаје тајац. Које су то оне стручне текстове, монографије, синтезе, прегледе и историје српске уметности објавиле? Њихова знања су оскудна, стваралачка моћ још мања, али им је велика способност политизације и сплеткарења, оно на шта њихови славни претходници нису ни помишљали

Никада Србија није имала тако агресивну и добро организовану клику антиуметника и антинационалних интелектуалаца, мада не превише образованих и даровитих. Најбољи доказ за то је напад кустоскиња Културног центра Београда на своју дојучерашњу директорку Ивону Јевтић, сада градску секретарку за културу. У Јапану, САД, Русији или било којој снажној држави, незамисливо је да се запослени на такав начин обрачунавају са својим претпостављенима. Осионе кустоскиње као да ни не помишљају да сав новац за њихове програме, често блиске иживљавањима, одобрава управо госпођа Јевтић. Да живимо у озбиљнијој држави, коловође из Културног центра одавно би биле кажњене отказом, осталима би смањили плате а новац за програме ограничили. У овој земљи могућа су свакаква изопачења, посебно у култури. Напад на градску секретарку за културу и министра културе није изведен од особља Културног центра Београда, који има четрдесет запослених, већ од мање групе кустоскиња.

[restrictedarea]

Податак о 200.000 посетилаца њихових програма делује нереално, толико немају ни концертне дворане у Србији. Некада је Културни центар био највидљивији по галеријском програму који је сада опустошен. Публика се разбежала из Ликовне галерије, посета на нивоу целог трајања једне изложбе равна је некадашњој дневној. Изложбе Миће Поповића, Милића од Мачве и Милије Нешића имале су између 30.000 и 50.000 посетилаца, дневно око 1.000-2.000 а сада целу изложбу види толико (не)заинтересованих. Ти су подаци јавни и могу се добити од чувара Ликовне галерије. (У овом одговору бавимо се ликовном уметношћу а не књижевним и биоскопским програмом.) Нове кустоскиње или претходне директорке противзаконито су оригинално и одлично графичко решење заштитног знака Културног центра, штампаног у каталозима и публикацијама те установе а истакнутог на улазу, у прочељу Ликовне галерије – пресекле напола, преполовиле га и направиле наказу од знака. За то дивљаштво би било најбоље да их аутор графичког знака тужи за грубу повреду ауторских права. Мала клика у Културном центру настоји да унизи углед те галерије и установе. Никада у Програмском савету галерије није био члан из те куће, већ најугледнији историчари уметности, критичари и уметници. Уводећи у Програмски савет саме себе, омогућиле су неограничено бахато понашање које је довело до тога да Душица Дражић 2011. године целу Ликовну галерију прекрије 30 грађевинским шутом, циглом, бетоном и кречом осталим после рушења неке зграде. „Уметница“ није чак ни оставила могућност да публика уђе у галерију, отпад је почињао од улаза. То су угледни уметници и њихова дела о којима говоре кустоскиње. Милица Хакман, ћерка чувеног сликара и професора Ликовне академије Косте Хакмана, по образовању историчарка уметности, у Ликовну галерију Културног центра Београда више не улази. Згрожена је била видевши у њој експонат од гомиле просутих зрна кукуруза. Докле ће кустоскиње Културног центра да се ругају публици и властима, да ли Градски секретаријат за културу даје новац за грађевинске и пољопривредне или уметничке радове? Ликовна галерија по евиденцији остварује највећу посету када се у њој излажу слике, као нпр. изложбе посвећене енформелу а не за керефеке назване „уметност“. Изложбе сада трају по три недеље (21 дан) а раније су трајале две, па и недељу дана, што садашњим кустоскињама омогућује нерад. Све три изложбе у три ликовна простора Културног центра постављају се у исто време и отварају у исти дан, само да би кустоскиње у међувремену биле беспослене.

Морамо се упитати ко су уопште те особе и по чему су то стручне, како саме себе сматрају? Некада су Ликовну галерију водили наши највећи историчари уметности и ликовни критичари, стручњаци великог ауторитета и знања, попут Станислава Сташе Живковића и Срета Бошњака. Живковић је из Културног центра отишао на место управника Галерије САНУ а Бошњак на чело Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“. Ко би садашње кустоскиње Културног центра било где запослио ако би им се уручио отказ? Под Живковићем и Бошњаком је Културни центар цветао, био је културно и ликовно срце Београда у које су нове кустоскиње удариле колац. Циљ је затомити уметнички живот, понизити га и обезвредити, јер варваризација одговара Сорошу и Горици Мојовић. Без своје историје, културе и уметности, народ постаје стока, робље новог светског поретка, лишена памети и свести. Ко су дакле те кустоскиње? У уметничкој и широј јавности за њих нико не зна, када се помену њихова имена настаје тајац. За разлику од Сташе Живковића и Срета Бошњака, које су то оне стручне текстове, монографије, синтезе, прегледе и историје српске уметности објавиле? Њихова знања су оскудна, стваралачка моћ још мања, али им је велика способност политизације и сплеткарења, оно на шта њихови славни претходници нису ни помишљали. У том смислу су чак и на новом Октобарском салону подметнуле текст из „Печата“, као експонат, мада је у њему раскринкано њихово деловање. Некада је цео галеријски програм водило двоје људи – мудра Љиљана Поповић (која је у пензији престала да иде у Ликовну галерију Културног центра, згађена новом излагачком политиком) и Срето Бошњак. Сада тај програм воде седам кустоскиња. Поједине међу њима ангажоване и на пословима ликовне уметности су дипломирале француски језик, српски језик и књижевност или политикологију. Највећа срећа за њих је да Ивона Јевтић није спровела нову систематизацију радних места по стручној спреми. Док се те „стручњакиње“ иживљавају, стотине историчара уметности чека на бироу рада. Има ли краја агонији наше културе и хоће ли нова градска секретарка за културу и министар културе предузети нешто?

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Najznacajniji pomak je sto Mia David vise nije u kulturnoj javnosti.Sunovrat je prekinut.Osetno je poboljsanje od tada i ako smem da primetim vise uvazavanja medju kolegama i miroljubivije komunikacije.




    1



    0
  2. Na sva značajnija mesta u svim oblastima , već toliko puta dokazano su ljudi ketmani i podrepaši i proda će i dušu đavolu, ali su slepo poslušni onima koji ih postavljaju bez obzira koliku štetu nanose, kako građanima tako i renomeu svim istaknutim, umnim, čestitim i talentovanim ljudima,Sve prave vrednosti se guraju na marginu, i zamenjuju rijaliti programima, ali to vlast i želi, želi siključivo masovnu manipulaciju i pljačku naroda koji je već isuviše osiromašen sa svih aspekata.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *