Кад мека моћ „очврсне”

Шта стоји иза војне и економске експанзије Кине у Африци?

Kineska mornaricaПише  ЗОРАН  МИЛОШЕВИЋ

Крајем фебруара ове године Министарство одбране Кине потврдило је информацију да је започело изградњу прве војне базе у Џибутију у Африци. У Џибутију, како су пренели медији, Кина планира да стационира 10.000 својих војника, док у Зимбабвеу следи изградња подземне базе за ратну авијацију. Цена дозволе за изградњу ове војне базе је три милијарде долара инвестиција у прављење железничке пруге од Џибутија до етиопског града Адис Абебе и 400 милиона долара за развој поморских трговачких лука.

Министар иностраних послова Џибутија изјавио је да је Кини дата дозвола за изградњу базе „због борбе са пиратима у Индијском океану и Аденском заливу“. Чињеница је да је од 2008. до 2015. године око 16.000 кинеских морнара и 1.300 специјалаца учествовало у таквим борбама, а њихове акције стекле су симпатије Африканаца.

[restrictedarea]

ОСАМНАЕСТ БАЗА Но треба приметити да се већ много година раније шушкало о кинеским плановима за изградњу 18 војнопоморских база. На списку потенцијалних кандидата били су, поред Џибутија, и Танзанија, Кенија, Намибија, Нигерија, Ангола и Мозамбик. Мало је ко од аналитичара поверовао у ове гласине, али, ево, база у Џибутију је постала реалност, и она може служити и за евакуацију на хиљаде кинеских грађана (као 2011. из Либије) с афричког континента, уколико се за то укаже потреба.

Иако је ова вест прилично узнемирила Запад, који је реаговао серијом негативних текстова говорећи о новој кинеској колонизацији Африке, она заправо није изненађење. Кина је пре изградње војне базе у Џибутију у Африку довела своје приватне војне компаније, а ради очувања свог бизниса на овом континенту, што је по свим правилима понашања „великих геополитичких играча“ претходница праве војске. На пример, у Анголи, где ради 260.000 Кинеза, ивестиције и кинеске грађане чувају приватне кинеске војне компаније. Ово је модел који су Кинези преписали од Запада. Тако се стварају основе за изградњу и војних база. Кина, следећи ову логику, планира и изградњу војних база у јужној Африци, где већ делују кинеске приватне војне компаније.

Кинески војни експерти тврде да ће се, иако ће у бази у Џибутију бити распоређени војници, она разликовати од база САД и Француске. Прво, кинеска база служиће као помоћ кинеским бродовима у региону (одбрана од гусара), а такође и за држање под контролом Суецког канала. Поврх тога, база ће служити и као подршка операцијама војнопоморских снага Кине у Индијском океану и на Блиском истоку. Када ће база „прорадити“ за сада се не зна, али познато је да је Кина Џибути користила и раније за своје операције, на пример, за евакуацију својих грађана из Јемена 2015. године, после чега су и започети и потом успешно завршени преговори о изградњи војне базе у овој земљи.

 

ВОЈНА САРАДЊА Изградњи базе погодује и поверење афричких држава у Кину. Према подацима лондонског Међународног института стратешких истраживања, 68 одсто афричких држава већ купује искључиво кинеско оружје, при чему наруџбине стално расту, као и њихова технолошка сложеност и квалитет. Све више афричких држава своје војне питомце шаље на академије у Кини, а официре на усавршавање. Иако западни експерти и даље сматрају да кинеско оружје заостаје по квалитету за руским и западним, ипак признају да ова куповина показује да се конфликти у Африци подижу на нов, виши технолошки ниво. На пример, власти Нигерије користе кинеске беспилотне летелице за борбу против терористичке организације Боко Харам. Алжир од 2014. године води са Пекингом преговоре о куповини ударних дронова CH-4, док су војни аналитичари приметили да Египат већ поседује у свом наоружању такве летелице.

Што се тиче војног присуства на афричком копну, треба рећи да су кинески миротворци (лекари, инжењери, посматрачи на изборима, полицајци, војни посматрачи, војници…) у Африци у различитим мисијама Уједињених нација присутни од 1989. године. Поред тога, Кина је сама послала и 3.000 војника у различите мировне мисије: у Јужни Судан, у Мали, Либерију, Конго, Обалу Слоноваче, Бурунди, Мозамбик… Такође, у медијима се може пронаћи податак да на овом континенту Кина има најмање 4.000 својих агената, што је додуше немогуће прецизно утврдити.

 

ПРОДОР У АФРИКУ Кина је продор на афрички континент почела још крајем 50-их година прошлог века. Наиме, 1958. године кинеске тајне службе помогле су Фронту националног ослобођења Алжира (ФНО), који се борио са Французима за независност, а по ослобођењу ова држава постала је база Кине за ширење свог утицаја по целом афричком континенту. Почетком 60-их година Пекинг је помогао устаничком покрету Заира (садашња Демократска Република Конго) и Националном савезу за независност Анголе (УНИТА), који је ратовао са португалским колонизаторима. Исту политику Кина спроводи и сада, помажући у Судану, Чаду и другим државама да се стабилизују и отерају западњаке.

На тај начин, помажући оружјем, лекарима, дипломатијом, Кина је настојала да из Африке отера конкуренте – СССР и САД. После распада СССР-а Кина је нагло ојачала своје позиције у Африци, при чему је и Вашингтон овоме помогао јер је био забављен Блиским истоком и Балканом. Тако је Африка потпуно тихо постала одскочна даска Кини за даље ширење утицаја, односно несметану експлоатацију афричких ресурса, тако неопходних за властити развој.

Africki pitomci na obuci u Kini

КУПОВИНА ЗЕМЉЕ Ипак, најспорнија у кинеској политици у Африци и остатку света, за бројне аналитичаре, јесте куповина земље на коју, потом, насељава своје људе. Кина је тако у Конгу купила три милиона хектара земље, у Замбији два милиона, у Мозамбику и Танзанији по милион, при чему се као организатори производње, али и као радници појављују сами Кинези, због чега већ има стотине хиљада Кинеза у Африци. Због тога неки аналитичари тврде да се ради о новој колонизацији Африке. Ова политика се наставља и даље, при чему у Африци нема отпора.

Подсетимо да је фебруара 2007. године тадашњи председник Кине Ху Ђинтао посетио 12 афричких држава и са сваком закључио стратешке економске споразуме. Резултат ове посете био је десант кинеских политичара вишег нивоа на Јужноафричку Републику, као и самит (17. маја исте године) у Шангају Афричке банке уз учешће 43 државе са овог континента, а ради привлачења нових кинеских инвестиција, узимања повољних кредита и отписа дугова. Током поменуте посете кинеског председника Африци, Пекинг је први пут званично изразио жељу да изгради војне базе на том континенту. Први кандидати били су Судан (провинција Дарфур), где Кина има велике интересе у нафтном сектору, и Нигерија (такође богата нафтом), али се на крају Пекинг одлучио за Џибути.

Године 2012, после вишедеценијског наступа Кине на афричком континенту, настала је нова етапа. Наиме, 28. јануара те године у Етипији (Адис Абеба) одржан је 18. самит Афричког савеза, коме је присуствовао и кинески председник. Како су касније објаснили кинески политичари, „Афрички савез је поклон кинеске владе и народа државама и народима Африке“. Кинези су се заложили да Афрички савез има већу улогу у унутрашњим и спољашњим питањима Африке. Уследио је програм убрзаног повезивања Кине и Африке који је обухватио не само економску област него и културну и војну, наводи портал gazeta.eot.su.

Америчка ТВ станица „Фокс њуз“ оценила је, том приликом, да кинеска „мека моћ“ у Африци очвршћава, тј. да постаје „тврда моћ“, јер су договорене изградње војних база у Африци. Телевизија се позивала и на изјаве кинеског председника Си Ђипинга, који је рекао да је данас „приоритет кинеске политике изградња војних база у иностранству, што ће омогућити да заузмемо место међу глобалним поморским силама“. База у Џибутију је дакле прва, и у њој ће постојати војни аеродром, магацини за различиту муницију, гориво, резервни делови, различита опрема, база за поправку бродова, лука…, а од живе силе овде ће бити стациониран контигент морске пешадије и јединице специјалне намене. Закључак „Фокса“ је да ова војна база значи и то да Кина мења методе своје експанзије.

Величина базе указује да ће она, осим за заштиту кинеских трговачких бродова и интереса у региону, служити и за војну заштиту кинеских интереса у целој Африци, јер 10.000 војника немају ни неке државе, а камоли једна база.

Анализирајући кинеску (гео)политику амерички аутор Брендан О’Рајли сматра да се ради о преносу стратешких граница изван кинеске територије ине, при чему се баланс моћи (када се посматра у контексту са САД) помера у корист Пекинга. То се чини различитим средствима: политичким, економским, демографским, духовним и војним. Ова стратегија треба да Кини омогући преузимање економског лидерства у свету.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *