Јер православље је мета…

Драгомир Антонић 

Да се не лажемо, на тапету су, као и више пута у прошлости, и Босна и Срби који у њој живе. Уништити Републику Српску по сваку цену, а затим удри по Србији и крени на Русију. Тако је последњих стотину и педесет година

Русима пребацују што су превише православни. Србима је неопростива мана што су уопште православне вере. Све друге мане које имамо биле би нам опроштене кад не бисмо били православци. Да смо макар унијате или бар сајентолози, без обзира што бисмо се и даље крстили с три прста, славили Крсну славу, били бисмо ватиканској курији и папама много милији. Мада ми се чини, пошто римокатолици имају двојицу папа, да бисмо се ми Срби определили за погрешног. Или би један од њих, Бенедикт или Франциско, постао сумњив ако би се Срби уз њега сврстали. Но, Богу хвала, до тога неће доћи, те нама православним остаје да због права да очувамо и наставимо веру својих предака трпимо свакојака понижења.

[restrictedarea]

ЛАЖ КАО ВЕШТИНА ПРЕГОВАРАЊА Трпимо, мора се рећи, од злих и најгорих, који нимало срама немају, ничег се не стиде, а лаж су прогласили вештином преговарања. Како објаснити да они који се наводно залажу за људска права, заштиту мањинских група, референдум, право на испољавање верских уверења, Русима и Србима на нос набијају православну веру? Залажу се за људска права, а Срби православне вере не могу да бар једном годишње посете село Мушутиште код Призрена. Из села их отерали а сад им бране да о Великој Госпојини православном и хришћанском празнику одрже литургију и упале свећу. Не може – рекоше Шиптари наоружани наводно само каменицама. Не могу Срби у Мушутиште, али зато Шиптари масовно долазе у београдске болнице, нарочито на онколошка одељења да се лече. Да их лече српски доктори чијим сународницима моткама и каменицама бране да посете православну светињу. Све је демократски само што су Срби дивљи и геноцидан народ који уништава мирне људе по Европи и широм света.

Нико од верских поглавара се не огласи. Римска курија ћути. Муфтије, имами, хоџе, жупници, рабини не знају о чему се ради. Евроунијате из Брисела су на викенду, а морална креатура која се одазива на реч Давежпорт би да сачува својих 40.000 евра плате коју прима као шеф евроунијата у Београду, а у ствари ради на црно. Држава из које је по кључу дошао на добро плаћено место, на референдуму – који је демократски за разлику од референдума у Републици Српској који то није – отишла је из евроунијатске заједнице. Њему не смета, прима новце и другима држи придике о владавини права и моралним вредностима. Ко о чему војник о скраћењу а… наставак знате! Паметни сте.

 

СВАКА СЛИЧНОСТ ЈЕ СЛУЧАЈНА Да се не лажемо, на тапету су, као и више пута у прошлости, и Босна и Срби који у њој живе. Уништити Републику Српску по сваку цену, а затим удри по Србији и крени на Русију. Тако је последњих стотину и педесет година. Ко не верује нека чита или бар за савет упита оне који читају. За почетак довољно је прочитати рад Јована Цвијића Дух и смисао Аустроугарске управе у Босни, писан почетком двадесетог века. Поново објављен у Сабраним делима, трећа књига, стр. 172–177. Ево неколико цитата:

„Као права завојевачка управа, која је дошла по команди, по мандату Европе, не по некој потреби, она се не брине да дигне народ на виши ниво, и да га тако себи приближи и за себе задобије. И зато народ сматра ту управу за непријатеља и махом је дубоко мрзи. Аустријска туторска управа уме особитом вештином да однегује дубоку мржњу код својих поданика. Та мржња је толико јака да је они преносе и на становништво слободних балканских држава. Управа клерикално-католичког духа није и не може бити непристрасна према различитим босанским верама. Чиновници централне управе у Сарајеву су католици, скоро искључиво нижег образовања, и то је већ довољно да свакоме улије неповерење. Одмах после окупације осетиле су се јасне тежње да се дезорганизира православна црква. Аустријски цар је узео себи право да сам поставља православне митрополите.“

Свака сличност са Инцком и жгадијом је случајна!

Тако је било пре стотину и кусур година. Дошао Беч по команди и мандату Европе. Данас би Беч, а иза њега је увек Ватикан, да ако је могуће мандат понове. Нагодиће се они с Турцима, јер православље је мета. Евроунијате би да мандат својим гувернерима, управницима Тамног вилајета – тако су га они назвали – на сваки начин и силом ако треба продуже. Током прошлог мандата избио је Први светски рат. Неки га зову и Велики. Данашњи мандат још траје. Паметном доста.

[/restrictedarea]