Почетна / Култура / Исповест разочараног римокатолика и маловарошки парадокси

Исповест разочараног римокатолика и маловарошки парадокси

Herst SkulpturaПише Дејан Перишић

Протест групе уметника, на челу с бившим директором установе где се изложба одржава – није организован поводом аутора и његових дела већ због унутарварошке полемике о начину вођења културне политике Града који се кандидује за европску престоницу културе

Када човек своје уметничко дело назове Нова религија не можемо а да не помислимо да је имао нешто да објави urbi et orbi. Неко ново учење.

Како је Нови Сад назван Српска Атина, отуда и наши суграђани, по нечему, подсећају на грађане античке Атине. „А, сви Атињани и досељени странци ни за шта се друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају“ (ДАП 17, 21), речено је као објашњење зашто су и Светог апостола Павла позвали на Ареопаг да одржи говор и изнесе своје, за њих, ново учење. Па ипак, разлика је у томе што је грађане античке Атине интересовало значење и смисао тих нових учења и управо их је тај „нагон за Смислом“ наводио да се пењу на Ареопаг, док с друге стране нас, нововековне Атињане српске, сам смисао не интересује много. Важно је, тек, да видимо шта је тренд у свету, шта је in, те да будемо виђени на догађајима где се то приказује. Зато, ваљда, и немамо Ареопаг, већ се сусрет са светским новинама одвија у приобаљу Дунава, где се и налази Музеј савремене уметности Војводине.

Отуда се догодила једна чудна, рекло би се парадоксална ситуација. Дејмијан Херст је најављен као „најпровокативнији уметник данашњице“, а из најаве нисмо могли да закључимо у чему се огледа та провокативност. Сви медији су пренели дословно и без икаквих коментара, уопштено и штуро саопштење за јавност „Бритиш консила“ и МСУВ-а из којег се могло закључити да је реч о етаблираном „мејнстрим“ уметнику, али не и зашто је провокативан. Протест групе уметника, на челу са бившим директором установе где је изложба организована, био је због унутарварошке полемике о начину вођења културне политике Града који се кандидује за европску престоницу културе, а не због аутора и његове изложбе. Вођење кроз изложбу Уроша Ђурића било је откачено и занимљиво предавање у којем се бавио друштвеним оквирима без којих се не може разумети „феномен Херст“, али је и то предавање веома мало открило значење његових дела. Због тога морамо сами покушати да пронађемо смисао стваралаштва овог „нај, нај, нај…“ светског уметника „који је први пут“ у нашем граду.

[restrictedarea]

Herst Instalacija 2Сматрамо да би у том откривању требало поћи од назива изложбе Нова религија. Шта је то нова религија, те какав је однос према „старој“ религији? Херст је разочарани римокатолик. По њему религија „помаже у попуњавању човекових рупа, али је у ствари и у томе разочарала“. Не њено место је дошла наука: „Веома је занимљива цела та идеја да наука заправо лечи, да некога може и васкрснути. То је наука као нова религија. Дословно.“ Наука се данас врхуни у медицини, односно фармакологији, којој је профит основни интерес, те производи лекове „од којих би требало да оздравимо“. Што је свакако двосмислен исказ – да ли од тих лекова постајемо здрави или би требало од њих да се лечимо? „Можда се Маркс преварио. Можда су опијати опијум за масе.“ Питао је Шон О’ Хејген, који је радио дугачак интервју с аутором објављеном у каталогу изложбе, а овај је ускликнуо – „Управо тако, човече“! Зато је Херст цинично критичан и према науци, баш као и према религији и рекло би се озлојеђен зашто масе истом „слепом вером“ не верују у уметност: „Не схватам зашто неки, не преиспитујући ни медицину ни уметност, у медицину потпуно верују а у уметност не.“

Херстова уметност инспирисана је проблемом смртности и зато ставља у један специфичан дијалог религију, науку и уметност као инструменте који човеку могу помоћи у суочавању с неизбежним крајем. Али да ли ти „инструменти“ успевају у својој намени? „Веровање – било у религију, уметност или науку омогућава (тек) формирање АМОРТИЗЕРА КРХКОСТИ и привремене природе живота и осигурава начин живота у сени смрти, од које не нуди никакав стварни бег“ (Ендру Вилсон – Нова религија). Ти амортизери помажу „да се смртност држи под контролом, али у исти мах не могу помоћи у суочењу са смрћу“ (Херст). „There’s No Way Out Of Here“ рекао би један други поп-уметник са Острва. Зато, Херст заправо трага за уметношћу као новом религијом, која би могла осмислити човеков живот: „Има неких рупа у људима: у свакоме, у мени. Рупа коју треба попунити. Некима ту рупу попуњава религија (и „стара“ и „нова“, прим. Д. П.) а другима уметност. Не мислим да је религија одговор, али помаже. На сличан начин користим уметност за попуњавање те рупе.“ Нагласак на ту религиозну димензију уметности која решава питање смисла живота ставља и писац рецензије Ендру Вилсон: „Без веровања у уметност распршује се било какав осећај смисла будући да је кроз инвентивност уметности и њене формалне структуре могуће препознати илузије живота.“ Херст пре свега жели да „људи мућну главом“. Он не даје готова решења која заправо и нема. Сва та Херстова „уметничка религиозност“ могла би се, парадоксално, назвати – вера у сумњу. Одговори не постоје а нада се налази само у постављању питања: „Нема одговора, има само питања, а та питања, надајмо се, могу помоћи у проналажењу пута кроз таму“. Овакав „излаз“ неодољиво подсећа на наслов једне од графика на овој изложби, која се налази изнад импровизованог олтара и представља Духа светог у виду белог голуба – „Бледа нада у суочењу смрћу“. Управо би то могао бити и поднаслов целокупне изложбе. Што није нимало зачуђујуће, јер шта је остало мученом човеку, нарочито ако је одрастао у систему западног хришћанства, осим непрекидних питања, сумњи, цинизма којим се покушава преживети у свету који је „брутална мочвара“, како га аутор види. Па ипак, мора му се признати да има петљу. „Свиђа ми се да себе изазивам на суочавање са несуочивим“, признаје Херст. Да ли управо због овог уметниковог признања можемо приметити како остаје жал што се није упознао с православним хришћанством у којем као одговор на питање смисла живота и суочења са смрћу одјекују, дубоко проживљене и опитом посведочене, речи Светог Серафима Саровског: „Христос васкрсе – радости моја!“?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *