Игоов одлучан глас против нечовештва

ПОВОДОМ 140. ГОДИШЊИЦЕ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА (3)

Viktor IgoСРБИ И СРБИЈА – НАДАХНУЋЕ УМЕТНИКА, ХЕРОЈА И ПУСТОЛОВА

Истините приче којих нема у историјским читанкама: „Печат“ објављује непознате, узбудљиве и вредне забелешке и податке о минулом времену у којем је српски народ оставио необичан и јединствен траг у европској уметности, култури, друштвеном и политичком животу…
За смрт не треба препорука: пуковник Рајевски, алијас Вронски, дао живот за српско ослобођење;
Нико као Виктор Иго: грмео је и у француској скупштини и пред европском штампом – ЗА СРБИЈУ!
Петар Чајковски знао зашто воли Србе: новац од извођења „Српско-руског марша“ наменио српским инвалидима и ратној сирочади;
Благослов светског добровољца у борби за ослобођење потлачених Ђузепеа Гарибалдија стигао и до Србије и до хиљада добровољаца из Европе;
Помогла Србима као јунакиња на коњу, али и својим великим богатством: Холанђанка Жана Меркус постала је „српска Јованка Орлеанка“;
Без Српско-турског рата, у који је послао главног јунака, Лав Толстој не би могао да доврши свој најбољи роман „Ана Карењина“…

„Печатов“ фељтон о непознатим чињеницама и величанственим личностима, које су заслужиле незаборав српског народа, плод је ауторовог вишедеценијског истраживања.

Пише БУДИМИР ПОТОЧАН

Славни Виктор Иго написао је пре тачно 140 година свој чувени апел За Србију, којим је захтевао од европских влада и владара да зауставе убијање српског народа. Велики писац био је и велики хуманиста. Приликом подизања споменика Игоу у његовом родном Безансону, у светском одбору нашао се српски песник Јован Јовановић Змај

Док су пре тачно 140 година зараћене војске, српска и турска, већ стајале једна наспрам друге у долини Мораве уочи битке за Горњи Адровац, надомак Алексинца, у Паризу је један од највећих Француза Виктор Иго (1802–1885) потресен паљевинама десетина моравских села и незапамћеним злочинима које су иза себе остављали Турци, написао чувени апел Европи под насловом За Србију. Призивао је и прозвао одреда: европске владе, европску дипломатију, цркву, савест човечанства; прозвао све оне који би могли да помогну не би ли страшно крвопролиће било одмах заустављено, али који се ни огласили нису да би узели у заштиту мали, али поносити народ кога убијају. Срце Виктора Игоа куцало је снажно за слободу и правду, а тада је то значило за Србију. Због тога и доносимо у целости овај јединствени Игоов апел, данас код нас, нажалост, мало познат изван кругова стручњака.

[restrictedarea]

Виктор Иго је несумњиво највећи Француз, што су му недавно признали, па чак и озаконили његови земљаци. Потврђено је да је био велик и песник, и романсијер, и драмски писац, али ништа мање и ангажовани мислилац и политички борац за правду и демократију. И не само у Француској него и у Европи.

Дуго је Француска размишљала да својим многобројним културним центрима и институтима у иностранству подари име великана који ће њену културу, књижевност и језик најбоље представљати у свету. То, дабоме, није нимало лак посао чак ни за тако велику културу и нацију. И Французи су одлучили да обзнане и овековече оно што су Немци учинили с „Гете институтом“, Италијани с „Друштвом Данте Алигијери“, Шпанци „Институтом Сервантес“ или Кинези „Институтом Конфуције“. Тако је француски парламент донео закон којим се, уз остало, предвиђа да сваки од 135 француских културних центара широм света постане „Институт Виктор Иго“.

Признало се тиме да ни у француској култури није, дакле, било књижевника и мислиоца блиставијег ума и успеха. Иго је био познат у осамнаестој години, чувен у двадесет и петој, славан у тридесетој, а бесмртан у тридесет деветој када га је Француска академија изабрала у своје редове.

За даље подсећање на великана Виктора Игоа определили смо се да то буде у светлу мање познатих чињеница из његовог живота, као и за његово интересовање за Србију и српски народ.

Још је у родном Безансону могао да чује нешто о Србима, или чак можда да буде и у додиру с њима. Наиме, за време Наполеона I српско-хрватски батаљон боравио је у његовом родном граду. Као официрско дете свакако да је имао прилику да упозна и неке српске добровољце у тој војсци. Да је тако могло бити види се у Игоовим стиховима. Први пут о Србима и Србији говорио је у песми насталој 1829. године и објављеној у збирци „Оријенталке“. Песма носи наслов „Расрђени Дунав“ и у њој су два супарничка града у сукобу, али је тај сукоб шири зато што је и између двеју држава, нација и култура. Није ли то песма о Београду и Земуну у 19. веку, који се, додуше, именом нигде не помињу?

Spomenik Viktoru IgouКао вођи новог књижевног покрета – романтизма, Игоу је свакако било добро познато шта су Немци чинили у првим деценијама 19. века за српску народну поезију. Пред очима су му биле и књиге земљака Проспера Меримеа и Шарла Нодјеа, који су својим мистификацијама, на свој начин, такође популарисали српску народну поезију у Француској. Вероватно је читао и италијанског опата Алберта Фортиса, његов путопис и његове записе српске народне поезије. Све то што износимо као могуће и вероватно потврђује се чињеницом да у песми „Месечина“ Иго користи стилску фигуру словенску антитезу, карактеристичну за српску јуначку поезију. А под Гетеовим утицајем и, по угледу на њега, у Немачкој је ово стилско обележје наше народне поезије постало веома популарно и готово општеприхваћено за мноштво немачких песника.

Игоа су још као младог човека уздизале народне масе, али га је волела и духовна елита, а поштовали и владари: Луј XVIII и Шарл X награђивали су његове стихове, Луј-Филип именовао га је за краљевског генеалога уз почасно звање „пир де франс“, титулом сродном британском лорду, постављајући га за члана Горњег дома у парламенту. Као што је тих година учврстио своју улогу у француској књижевности, тако се средином 19. века снажно укључио у политички живот као велики поборник републике. Оне 1848. године, коју су обележиле револуције у многим европским земљама, у Паризу је одржан први Светски конгрес мира, чији је председник био управо Виктор Иго.

За Французе је можда драматичнија била 1851. година. Пошто је Луј Наполеон III преузео потпуну власт и донео антипарламентарни устав, Виктор Иго се успротивио као ниједан Француз. Владару је сручио у лице да је издајник сопствене домовине. И, дабоме, више му није било опстанка у Француској, јер му је глава већ била у торби.

Нашао се у изгнанству. Најпре је то била Белгија. Али не задуго. Потом је нашао уточиште на удаљеном острву Џернзи у Британском каналу. Баш тада су револуције, које су, почев од 1848, потресале Европу, довеле на острво Џернзи многе изгнанике, политичаре и друге значајне личности из Европе, а најславнији и међу њима био је Виктор Иго.

На том и на острву Гернзију провео је као изгнаник, с породицом, пуних деветнаест година. Ту пише и нека од најзначајнијих својих књижевних дела. Али што је мање познато, ту веома интензивно слика.

Зашто је Иго то крио од јавности? У његовој заоставштини, као и у заоставштинама његове породице и пријатеља, пописано је више од 4.000 цртежа. Стручњаци данас тврде да се ти радови сматрају претходницом дела надреалиста и апстрактних експресиониста. А двојица великих сликара Ежен Делакроа и Винсент ван Гог говорили су да би Иго засенио све уметнике у свом веку само да се определио за сликарство. Међутим, он је доследно склањао од јавности сваки свој цртеж како не би ни за мрвицу одузели од његове књижевне славе.

Општепознати су његови култни романи Богородичина црква у Паризу и Јадници, уз читав низ књига поезије и драмских дела. То је и програмско знање сваког средњошколца на Старом континенту. Али сасвим се изоставља, па је тако мало познато, или остаје непознато да је Иго био веома активан учесник француског политичког живота и добар познавалац догађаја у Европи свога времена. Баш он је један од првих људи који су скренули пажњу на бурне догађаје на Балкану и трагичну судбину српског народа под турском влашћу.

Био је упознат с тим да је борба српског народа за коначно ослобођење од турског ропства трајала деценијама. После устанака на почетку 19. века остао је ништа мањи напор за добијање аутономије, с главним циљем – ослобођење територија на којима живе Срби, уз међународно признавање независности. Због тога су и избили српско-турски ратови 1876–1878. године. Претходио им је устанак у Херцеговини 1875. који је на Балкану покренуо мноштво побуна против османске власти.

Sahrana Viktora IgoaО Србији су тада проговорили многи угледни људи у свету. Међу њима и најугледнији међу Французима Виктор Иго. И у француском парламенту и у штампи оштро је расправљао о злочинима које су Турци починили над српским народом. Тада и позива Европу на уједињење против нечовештва.

У корист Србије радили су многи листови у Француској као што је „Мали журнал“, „Мали париски журнал“, „Илустрасион“ и други, који су на ратиште слали дописнике и, заједно с њима, сликаре и илустраторе, да би донели и визуелне приказе ратних збивања. У то време, да подсетимо, још није било техничких услова да би се фотографије објављивале у штампи.

Није био редак случај да су родољубиви интелектуалци из Србије и Црне Горе припремали текстове о ратним збивањима и објављивали их у штампи у Француској, Русији и Енглеској, па и другде. И ти пропагандни текстови били су значајни како би придобили јавно мњење, па тако утицали и на дипломатију тих земаља.

Те ратне 1876, пре тачно 140 година, и пошто је написао и објавио свој чувени апел За Србију, Иго не престаје да мисли о страдању српског народа. Тако 10. септембра те године адресира писмо на Женеву и упућује председнику Конгреса мира: „Пред осакаћеном Француском, пред измученом Србијом цивилизација се грози, протест Конгреса мира је неопходан…“ На прослави Дана Републике у Марсељу 22. септембра 1876. написао је и следеће: „Сила уображава да је право: овде се унаказује Француска, тј. цивилизација, тамо се убија Србија, тј. човечанство.“

Од часа када се сазнало да је у Паризу 22. мaja1895. преминуо славни Виктор Иго, цела Европа и Америка саучествовале су у тој француској жалости. Сахрана је била једна од највећих у историји, како је известила штампа, уз присуство више од два милиона људи, који су га испратили од Тријумфалне капије до Пантеона, где је сахрањен. Пре тога требало би указати на, такође мало познат, део тестамента овог славног човека: „Сиротињи остављам педесет хиљада франака. Желим да ме сиротињским колима одвезу на гробље. Не желим проповеди било које цркве, само једну молитву за покој душе. Верујем у Бога.“

Ни Срби нису изостали из ове милионске погребне поворке, а и како би? И српска народна застава налазила се на Јелисејским пољима. Инжењеру Т. Петковићу из Сремске Митровице пало је на памет да на париском тргу Конкорд пусти из кавеза јато голубова, као симболе мира, јер је знао колико је Иго волео ове племените птице. Међу људима у поворци били су и Стеван Јакшић, Жарко Милутиновић, професори Велике школе, Драгутин Петровић, ученик Јосифа Панчића, Тихомир Јовановић, војни судски капетан, Милован Миловановић, тадашњи министар спољних послова, писац Симо Матавуљ и други.

Тако је размишљао, говорио и писао Виктор Иго о Србима. А када је 1886, годину дана после његове смрти, Безансон одлучио да подигне споменик своме великану, за члана међународног одбора за подизање знамења Виктору Игоу био је изабран српски песник Јован Јовановић Змај. Као да су и тим гестом Французи имали потребу да подсете Европу баш на овај величанствени Игоов апел За Србију, и на одјеке, које су сви у Европи морали чути, али које само Срби не би никад смели да забораве, већ да их увек имају при срцу одакле се памти с благодарношћу.

Jovan Jovanovic Zmaj

Змај и Виктор Иго

Једна лепа, мало позната културна чињеница, повезује с Виктором Игоом нашег такође романтичарског песника Јована Јовановића Змаја, а између њих двојице у важној улози и Николу Теслу.

Наиме, приликом јединог Теслиног боравка у престоници Србије, увече је у Теслину част београдска општина приредила вечеру у Вајфертовој пивари. Тада је песник Змај, узбуђен и узбуђена гласа, кажу летописци, прочитао своју песму под насловом „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд“.

Дирнут топлином песниковог поздрава, Тесла је пришао и пољубио руку чика Јови Змају.

Напуштајући Београд 22. маја 1892. године, обећао је да ће се поново вратити. Та му се жеља, међутим, није испунила. Уза се је понео Змајеве песме, решен да тог знаменитог српског песника представи у Новом свету, у Америци.

Тако су у њујоршком часопису „The Century Magazine“ у броју 48 из 1894. године објављене три песме Јована Јовановића: „Три хајдука“, „Чудновата љубав“ и „Два сна“. Песме је, уз Теслину помоћ, препевао његов пријатељ амерички песник Џон Андервуд Џонсон. Уз песме је објављен и Теслин чланак у којем пише о историји српског народа, о народној књижевности и о Змајевом животу и стваралаштву.

Неке Теслине опаске о народној поезији показују оштрину запажања и уочавања суштинских квалитета усмене књижевности. Као одлику народног песништва, он на првом месту истиче племенитост, дакле етички квалитет. Вредно је пажње што је настојао да представи свој српски народ као мислилачки и песнички, а не само као ратнички.

У свом разматрању народне поезије написао је и следеће: „Ове народне песме могу се, по мишљењу самог Гетеа, ставити упоредо са најлепшим производима Грка и Римљана. А шта би тек он о њима рекао и мислио да је био Србин?“

Да би у што бољем светлу представио Змајеву поезију, Тесла је користио предговор Антонија Хаџића, али је и сам дао веома умна запажања која потврђују и Теслино високо хуманистичко образовање: „Иако се Срби одликују нарочито својим народним песништвом, они имају и неколико уметничких песника, који су достигли степен праве величине. Међу савременима није ниједан толико мио млађем поколењу колико Змај Јован Јовановић… Песме Змајеве су у толикој мери српске да готово изгледа немогуће превести их на какав туђ језик. Оне се одликују оштром сатиром, која је слободна од волтеровске заједљивости, добросрдачношћу и непрекидним хумором као и дубином и јачином израза.“

Теслин Текст имао је великог одјека у Америци, али и у Европи. Професор др Васо Милинчевић, који га је први пронашао и објавио, сматра да је највише захваљујући томе Теслином тексту Змају и указана част да буде члан светског одбора за подизање споменика Виктору Игоу у Безансону.

Igoov crtez hugo_zoom

О Виктору Игоу Јован Скерлић

Изгледа да је Јован Скерлић своју левичарску позицију најсажетије и најјасније образложио у једном данас мање познатом тексту посвећеном стогодишњици рођења Виктора Игоа, коју је објавио у „Српском књижевном гласнику“ 1902. године. Том приликом Скерлић каже и следеће: „Иго је био песник слободе и социјалне правде, војник демократије, и својим животом и борбама доказао је да то за њега нису биле само празне речи. Он је подизао свој моћан глас за све оне што трпе, и као што се борио за слободу јединки и друштвених класа, он је био заштитник слабих и угњетених народа. Српски народ му поред осталог остаје дужан за онај пламени и срдачни апел 1876. године за права јуначке мале нације.“ Тај апел Виктора Игоа За Србију Јован Скерлић је објавио 1912. године као уредник „Српског књижевног гласника“, у броју посвећеном победама Балканског савеза у рату против Турске.

Рани преводи Игоових дела на српски језик

„Виктор Иго, велики изгнаник, који је са џерсејске стене водио борбу противу Наполеона Малог (највећи ђеније што га је произвео овај век (19. век, прим. аут.), славио се тада као песник Казни, заставник и понос демократије европске. Ништа није природније, но да је глава француског романтизма и пророк демократије налазио обожавалаца код српске романтичне и слободољубиве омладине. Он се доста преводи, и што је главно, преводе се његови романи са социјалним смером (Још 1838. Сербски народни лист, бр. 47–48, доноси Жан Клуд од Виктора Хуго), са овом примедбом: Виктор Хуго први је између данас живећи лепи духова француски и управо рећи представник романтическога писања. Хтели смо дакле и нашим читатељем вкус данашњи француски романтически списатеља да из ове приповетке познати дамо. 1842. први пут је игран у Београду Анђело. И Јован Стерија Поповић, усхићен, хвали то виспрено дело, које је београдске зритеље (гледаоце) до усхита довело. 1842. он преводи Ернанија. 1864. године београдске Трговачке новине доносе чланак из једног мађарског листа: Виктор Хуго изгнаник и Виктор Иго о васпитању народа. Исти лист, исте године, доноси његове Очајнике, који нису ништа друго но Јадници, који су се исте године појавили у Брислу. Србски дневник, 1864, доноси карактеристичну црту по Хигоу Један владика, која није ништа друго до епизода из Јадника о владици Маријелу и робијашу Жану Валжану. (1866. Вила доноси Је ли свему крај испод шест стопа земље.) Један виђен омладинац, Мита Ракић, 1872. публикује свој потпун превод Јадника. 1866. Даница доноси На белом хлебу, а 1867. излази превод Ђорђа Поповића Работника на мору (Les Travailleurs de la mer). (13. јануара 1865. игра се у Београду Марија Тудорова.) 1869. Владимир Николић, преводи Сиромаха Клавдија (Cleude gueux), овако вели о Игоу: Има људи чија ће имена човечанство златним словима преносити и најкаснијим потомцима, јер су сав свој живот посветили, не благостању посред невоље, песми посред запевке, клицању посред уздаха, већ који су до последњих својих дана тражили лека, како ће да истребе невољу, да утеше запевку, да умање уздахе. Међу тим људима између првих је Виктор Хиго...“

Autograph-VictorHugo

За Србију

Постаје нужно да се пажња европске владе привуче на једну ствар која изгледа тако ситна да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар, то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да посведочи? Сведок је један: цео свет. А владе, виде ли то? Не виде.

Народи имају изнад себе нешто што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима бесмислица је очевидна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу.

Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини: да ни владама, као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врше покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да би се могла продати, сабљом полове надвоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош, Балак (Алексинац – прим. аут.), за неколико часова, сведена од десет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу; да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења; да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци, који те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи, који допуштају да се то врши, ужасни.

Тренутак је дошао да подигнемо глас. Са свих страна се гнушање диже. Има часова када и људска савест узима реч и владама заповеда да слушају.

Владе муцају свој одговор. Нама је то муцање познато. Оне кажу: претерује се.

Претерује се, дабоме. Варош Балак није истребљена за неколико часова него за неколико дана; каже се да је спаљено две стотине села, а међутим није спаљено више од двадесет и девет; помиње се куга, а у ствари влада тифус; све жене нису силоване, ни све девојчице продане, неколико их је утекло. Истина је да су шкопили заробљенике, али је истина и да су им главу одсекли, што ствар ублажава; дете за које се прича да је бацано с копља на копље, у ствари је било набодено на бајонет; тамо где је један случај, ви стављате два, итд., итд..

После, зашто је требало томе народу да се буни? Зашто једно стадо људи не допушта да се са њима поступа као са стадом животиња? Зашто?… итд.

Тај начин заташкавања злочина повећава само грозоту ствари. Ничега нема беднијег него мучити јавно огорчење. Ублажавања отежавају. Ту лукавство брани варварство. Византија извињава Стамбол.

Треба дати стварима њихово право име. Убити једног човека покрај шуме која се зове Бондинска шума или Црна шума, то је злочин; убити један народ иза шуме што се назива дипломатијом, злочин је исто тако.

Само већи. То је све.

Зар злочин, утолико већи, постаје мањи? Нажалост, то је већ постало закон у историји!

Ако убијете шест људи, ви сте Тропман; ако убијете шест стотина хиљада људи, ви сте Цезар. Бити велики у злу, значи бити моћан међу људима. Докази: Вартоломејска ноћ, коју је папа благословио; Драгонаде, које је величао Босје; Други децембар, који је Европа поздравила.

Али је време да тај стари закон замени нови. Ма како да је мрачна ноћ, хоризонт се мора на крају крајева забелети.

Да, ноћ је мрачна: авети се почињу будити. После Силабуса ево Корана; једно Свето писмо може другоме пружити руку jangamus dextras; иза Свете столице диже се Узвишена порта. Рим нам је дао средњи век, Турска нам свој средњи век тек даје.

Отуда ствари које се догађају у Србији. Где ће се оне зауставити?

Када ће се свршити мучење тога малог јуначког народа?

Време је да из цивилизације изађе једна величанствена забрана својим владама.

Али ће се рећи: ви заборављате да постоје „питања“. Убити човека је злочин, убити један народ је „питање“. Свака влада има своје питање. Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска Пруску, Пруска Француску.

Ми одговарамо:

И човечанство има своје питање, и то питање је веће од Енглеске, Индије и Русије: то је чедо у утроби своје мајке.

Заменимо политичка питања људским питањем.

Целокупна будућност лежи у томе.

А будућност ће се, макар шта се чинило, извршити. Све је служи, па чак и злочин. Страшне слуге.

Оно што се догађа у Србији доказује потребу за савезним европским државама. Нека на место несложних влада дођу сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве, који служе заблудама, и догме, које имају сабљу у руци. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена; братство. Зар је мир тако тежак? Европска република, континентална федерација, то је једина политичка реалност. Размишљање то показује; догађаји исто тако. У питању о реалности, која је једна нужност, сви су филозофи сложни, а џелати својим доказима потпомажу доказе филозофа. На свој начин, и баш зато што је страшно, дивљаштво сведочи за цивилизацију. Напредак је потписао Ахмед-паша. Оно што зверства, која се у Србији догађају, ставља изван сумње, то је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један огроман братски изборни суд, демократија у миру са самом собом, да сви народи буду браћа са Паризом као колевком и престоницом, да слобода добије за престоницу светлост. Једном речи савезне државе европе. То је циљ, то је пристаниште. До јуче то је било само истина, данас је то очигледност, благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били дали генији; сад га понављају чудовишта.

Будућност је Бог кога вуку тигрови!

 

Париз, 29. август 1876

 

Наставиће се

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *