Почетна / Документи / Грађа за речник 26 – Значења речи

Грађа за речник 26 – Значења речи

Migranti na graniciпише Милован Данојлић

Површни увиди и нетачни називи загадили су наш животни простор, замаглили појаве и њихове узроке, учинили просте ствари замршеним, а тешке нерешивим… Слично је, ако не и горе, у свету који нас окружује…Речи се одупиру злоупотреби колико могу, али глупост и зло су надмоћни

Често ми, разним поводима, долази на ум један догађај из поукама богате кинеске историје. Држава је нападнута од спољашњег непријатеља, хорде опседају зидине престонице, и цар сазива Ратни савет, ради хитног договора о мерама одбране. И док агресори халалачу на прилазима града, император отвара седницу једним наоко чудним предлогом:

„Ситуација је озбиљна, и зато, најпре, морамо утврдити тачна значења речи.“

Тек толико, да се зна шта је шта. Да произвољности у именовању не упуте на погрешно деловање.

Површни увиди и нетачни називи загадили су наш животни простор, замаглили појаве и њихове узроке, учинили просте ствари замршеним, а тешке нерешивим… Слично је, ако не и горе, у свету који нас окружује. Мигрантска криза, слушамо из дана у дан, а нико да зуцне ко је, када и како, ту кризу изазвао, откуда, у освиту трећег миленијума, сеоба народа овога правца и оваквих размера. А узрочници су познати и присутни. Колико јуче, гледали смо их како разбијају државне оквире у земљама Северне Африке и Блиског истока у име слободе и демократије, и сад, кад су „ослобођене“ милионске масе кренуле у сусрет својим ослободиоцима, догађај се приказује као природна непогода.

[restrictedarea]

Нека од освештаних начела водеће светске цивилизације лебде као лепе замисли неукорењене у животној збиљи. Шта кодекс основних људских права значи младом човеку који годинама безуспешно тражи било какво запослење? Могућност привређивања не улази у корпус основних права човека и грађанина. Како да потврдим своје национално, политичко и родно достојанство ако ми је, неукљученом у производњу, угрожен опстанак? Какве су то осцилације у схватању појма демократија по којима демос Уједињеног Краљевства може одлучивати о питању од европског значаја, док се демосу Републике Српске оспорава право изјашњавања о датуму једне унутрашње феште? Народна воља се поштује онда кад се не да силом сузбити. Каквог смисла има декларација о несметаном протоку људи, идеја и информација за сиријског избеглицу који месецима лови прилику да се ушуња у европску тврђаву? Потписници те декларације су двоструке варалице: варају несрећнике из Трећег света нудећи им неоствариво гостопримство и обмањују сами себе. Шта је остало од идеје мултикултуралности у земљи у којој се трећа генерација грађана турског порекла данас опредељује не за фрау Меркел него за Ердогана.

Људски род не подноси прејаку дозу стварности, а непријатне истине, помоћу речи, шкопи и ублажава. Мудри кинески цар би се, код нас, нашао у многим недоумицама. Упорно искривљавање и замагљивање ствари и појава знак је неспособности суочавања са њиховим смислом, духовне незрелости и детињастог изједначавања жеља са стварношћу. Народни изабраници се понашају као да су у забавном парку: у сваком госту из белог света, укључујући и оне који су нас недавно бомбардовали, препознају вечног пријатеља. Несрећне речи, шта све морају да истрпе. Вербална операција претварања непријатеља у пријатеље је дирљив напор, надахнут народским сујеверјем. Простодушност и простоумност изазивају сажаљиво смешкање, али су у међудржавним односима опасна заблуда.

Пола века једнопартијске диктатуре завештало нам је једнострано разумевање многих појава и личности… Ослобађање од насилничке терминологије је споро и болно. То је дошло до изражаја у негодовању заклетника идеолошке искључивости због поништавања оновремених политичких процеса. Они држе да је укидање тих пресуда исто што и рехабилитација осуђених, односно брисање сваке кривице и одговорности, не увиђајући да су некадашња суђења вођена као завршне епизоде једног револуционарног, тј. грађанског рата, и да у сукобу између комунистичких превратника и легитимних бранилаца монархије не може бити непристрасног просуђивања. Победничка мерила правде су се, после 1945, свела на осветничко намиривање рачуна, на окончавање рата другим средствима. Свако ко је, у братоубилачком крвопролићу, изгубио неког блиског и драгог, мора сматрати супротну страну за зликовачку. Тежину сагрешења једне и друге стране ваљало би, евентуално, утврђивати по броју страдалих. А ту би победници горе прошли, јер су настављали злочињење и у мирнодопским годинама, служећи се, између осталог, и злоупотребом неких појмова. Није им било довољно што су скршили отпор бранилаца старог режима, него су их прогласили за сараднике окупатора. Они који негодују испред судница, те се оцене тврдоглаво држе. Њихови истомишљеници су, недавно, на једвите јаде пристали да се, у рудничком крају, подигне споменик официру ЈВуО, обешеном од окупатора. Какав је то четник кога вешају Немци?

Истина о грађанском рату се годинама превиђала и заташкавала. А сам Јосип Броз је, у наступима искрености, признавао да је у окупираној и раскомаданој држави, у оквиру народноослободилачке борбе, вођен револуционарни рат, са циљем отимања власти у за то повољним условима… За такав сукоб криве су обе стране, али су, формално узев, разлози легитимиста јачи од оправдања узурпатора. Да би се ослободили вишка одговорности, победници су губитнике прогласили за сараднике Немаца, и та се оцена држала све донде докле се могла бранити помоћу полиције. Почев од деведесетих, средства принуде су попустила, али идеолошком слепилу, код појединаца, нема краја ни лека.

Читаво једно устројство процена и вредновања, засновано на тиранској употреби речи, а одређено да траје во вјек и вјеке, данас се руши, и они то доживљавају као смак света. Њиховог света, свакако.

Право говорећи, ревизија некоректно вођених суђења је сувишна. Процеси које спроводе победници по дефиницији су некоректни и пристрасни. Живи пример за то нам даје Хашки трибунал. Једине коректне пресуде из раздобља ауторитарног поретка су, вероватно, оне изречене лоповима и џепарошима. Остале су оптерећене политичком сврсисходношћу и реваншизмом. А грађански рат је, по себи, један свестрани злочиначки подухват. Његову фрагментарну реплику смо, у разним деловима умируће државе, пратили деведесетих година. И опет се, закономерно, појавила једна семантичка кривотворина, једна лексичка злоупотреба. Мислим на употребу појма геноцид. Он се користи на све стране, од појединаца који не знају о чему говоре, до државних тела која би то морала знати. Подигне се тужба, па ако прође – прође, а ако не прође, бар је непријатељ попљуван. Геноцид се потеже као јавна увреда, готово као псовка. Довољно је залепити етикету некоме на леђа, па да, за неко време, остане упрљан. Наша, локална употреба збунила је светског лингвисту Ноама Чомског, те је, онима који су ратни злочин у Сребреници прогласили за чин истребљења једне нације, поручио да им оставља право на такво коришћење те речи, а да ће за оно што се десило Јеврејима у окупираној Европи морати да измисли неки нов назив.

Речи се одупиру злоупотреби колико могу, али глупост и зло су надмоћни.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *