Почетна / Документи / Грађа за речник 25 – О ЗАХВАЛНОСТИ

Грађа за речник 25 – О ЗАХВАЛНОСТИ

milovan-danojlic (2)Пише Милован Данојлић

Захвалност је једно од оних осећања која нас отварају према другима, чинећи да постанемо достојни њиховог поштовања и љубави. Ми, нажалост, то осећање најчешће укопавамо у тамну дубину бића, скривамо га као личну тајну која се не износи на светлост дана

Захваљивање је несавладива тешкоћа и жива мука нашег света. Кад су у питању велики поводи, радије га подразумевамо него што га исказујемо, а у текућем саобраћају нам та вештачка конвенција не лежи. У центру града она се још и упражњава, а како се удаљујемо, према приградском и ванградском простору, преовлађује древна природна ћутљивост.

ЗАР ЈОШ ИМА ПЛЕМЕНИТИХ ЉУДИ? Како је у свакидашњици, међу појединцима, тако је и у вишим, ширим сферама комуницирања и споразумевања. Ретки пријатељи из белог света нас збуњују, утолико више што се јављају онда кад смо запали у невољу, па обузети њоме, никог око себе не видимо и не чујемо. Узвраћамо им немо, нечујном и безречном благодарношћу, срамежљиво, у неверици, зар још има племенитих људи? Боље се сналазимо са нечаснима, обасипамо их клетвама, или их дочекујемо хлебом и сољу, спремни да заборавимо зло које су нам нанели. Нисмо злопамтила, а нисмо ни добропамтила. Не гајимо корисна пријатељства и савезништва за злу не требало. Кад загусти, понеко нам сам приђе, или нам га Вишњи пошаље, колико да се не удавимо у очајању. Ко нам се у муци придружи, истрпи што и ми. Петер Хандке и Луј Далмас су, у својој средини, прошли кроз изолацију окужених сличну нашој у тзв. Међународној заједници. У први мах нисмо ни знали за њих. Деловали су као слободни стрелци. Хандке је у круговима политички исправномислеће париске интелигенције проглашен за мономанијака. Шта је друго солидарисање са тамо неким малим и несрећним народом до патолошка идентификација усамљеника коме је тесно у сопственој кожи? Званична пропаганда нам је приписивала сва зла овог иначе предоброг света, док је аустријски писац, у „Правди за Србију“, у нама пре свега гледао људе. Зато су му, кад и нама, заведене санкције. Најстарије француско позориште, оно у којем је Молијер, под Лујем XIV, исмевао мане и пороке својих савременика, обуставило је припреме једног Хандкеовог комада. То се десило у столећу гордом због одсуства цензуре, високог ступња уметничких слобода и људских права.

[restrictedarea]

ВИТЕЗ УСАМЉЕНИК Покојни Луј Далмас такође је наступао као витез усамљеник. Левичар извежбан у узводном пливању, он се у свом месечнику B. I. (Balkans Info) двадесетак година борио за првобитна начела верног и непристрасног извештавања, за кодекс основних новинарских дужности, посвећујући нарочиту пажњу нашем случају. Указивао је на истинске узрочнике разбијања Југославије, раскринкавао свакодневне подвале и лажи. Радио је о свом руху и круху, уз помоћ групе добровољаца, међу којима се истицао Коста Христић, француски новинар нашег порекла. После Милошевићевог пада, на неком пријему, Далмасу је пришао један наш дипломата и упитао га: „Kaко ћемо сад?“

„На шта мислите?“, узвратио је, громко, стари журналиста. (Будући наглув, говорио је како је и писао, на сав глас.)

„Мислим на трошкове…“

А Далмас ће на то: „Ваљда Амбасада неће обуставити претплату на неколико примерака, које јој шаљем.“

Наш дипломатски чиновник, добронамеран родољуб био је уверен да Далмасов лист плаћа неко из Београда, па се питао којим ће каналима, после смене власти, ићи субвенција. Није могао претпоставити да се неко, усред Париза, вођен извесним осећањем новинарског истинољубља, бори за добро име оцрњеног балканског народића.

Оних година располагао сам једним малим фондом, посмртном уштеђевином Живка Топаловића, па сам Хандкеу, Далмасу, Харолду Пинтеру, Солжењицину, као и неколицини наших јавних радника, уручио признања да би, бар с неке стране, осетили мрву захвалности.

Захвалност је једно од оних осећања која нас отварају према другима, чинећи да постанемо достојни њиховог поштовања и љубави. Ми, нажалост, то осећање најчешће укопавамо у тамну дубину бића, скривамо га као личну тајну која се не износи на светлост дана.

 

КОРОВ НЕ ТРАЖИ ПОСЕБНУ НЕГУ Захваљивање нам, ни у свакидашњем животу, није ушло у успутни обичај. Једноставно и топло хвала задржавамо за себе, као да би нам откривање благодарности  могло наудити, окрњити нам понос, одузети нешто од детињасто схваћеног достојанства. Или патимо од претцивилизацијске стидљивости, од мањка формалне васпитаности.

За муку и увреду имамо спремљене одговоре, у облику псовки и клетви, а великодушни поступци нас збуњују, остајемо без речи. Улично хвала код нас је једна тек половично освојена формула, несварена до краја. Кад се, у трговини, захвалим за оно што сам, или нисам купио, продавач се ушепртља, не зна шта да каже или промрмља једно бљутаво пријатно. У западној Европи Danke, Thank you, Grazie и Merci, изрази испражњени од  дуге употребе, и даље олакшавају општење, срећно окончавају сусрете, убрзавају проточност веза. Заваљивање удара завршне акорде на одговоре и договоре, своди нејасне рачуне на позитивну нулу. Ми на тај формализам нерадо пристајемо. Наше хвала чува првобитну семантичку тежину, чиме нас превише обавезује, па га, кад год можемо, изостављамо. У београдским јавним возилима обичај уступања места старијима и трудницама је раширенији него у неким западним метрополама, али се на ту љубазност често узвраћа пуким климањем главе или смешкањем, као да се реч хвала чини прејака.

Према једној немачкој пословици, пшеница и захвалност успевају искључиво на доброј земљи. Зар је наше тло и даље онакво како га је видео Вељко Петровић (1884–1967)? Војвођански бард се, почетком прошлог века, јадао да нам је земља гнојна, здрава, јака, али да на њој само коров високо ђика. Коров не тражи посебну негу, док се захвалност, као и сва претањена осећања, мора неговати.

 

ЛЕПА, ПРОСТРАНА УЛИЦА ПОСВЕЋЕНА РЕБЕКИ ВЕСТ Воја Коштуница ми рече да је негде на рубу Београда видео „сасвим лепу, пространу улицу“ посвећену Ребеки Вест. Хвала Богу, да се неко сетио. Ребека Вест (1892–1983) нам је, у свом путопису из међуратне Југославије, понудила безрезервно пријатељство, да би потом, заједно са нама, прошла кроз полувековно чистилиште. Знала је да нисмо били домаћини у својој кући и ћутке трпела  прекид узајамних веза, сем оних емигрантских. Њен монументални путопис есеј „Црно јагње и сиви соко“, објављен 1941. у Лондону, био је све донедавно недоступан нашој читалачкој јавности.

Брозова пропагандна машинерија је књигу од преко 1160 страница великог формата ставила на прећутни Index librorum prohibitorum, да се превод појави тек почетком деведесетих. А нико о нашим врлинама није писао са толико дивљења и љубави, нити је наше мане гледао са толико пријатељске ироније. Велика британска дама је дала колективни портрет свих јужнословенских народа у тренутку покушавања да здруже корак према будућности. Пуну разумевања према свима и свакоме, посебно су је привлачили Срби. Њена се књига појавила у години поробљавања и комадања прве Југославије. Дуго прећуткивана код нас, она је, крајем прошлог века, поново пала у немилост, овога пута у енглеском језичком подручју. Ричард Холбрук је упозоравао на штетност штива кадрог да пробуди симпатије према нама. Холбрук је проповедао мржњу.

„Баци хљеб свој поврх воде; jeр ћеш га наћи послије много времена“, савет је мудрог Проповједника (XI, 1). Јер је наше само оно што смо другима дали, што се умножило и примило у њиховим душама. То је најлепше уздарје које писац, и сваки човек, као награду и захвалу, може примити. Књига Ребеке Вест је пола века провела као сирота уседелица, да после смрти списатељице започне свој прави живот. Цар Николај II (1862–1918) чекао је читаво столеће на видљиви знак наше захвалности. Његове заслуге су се, за то време, само увећавале. За намирење извесних дугова никад није касно. Што признање касније дође, то је неоспорније и дуже ће трајати.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *