Почетна / Регион / Европско потапање словеначких лађица

Европско потапање словеначких лађица

Piranski yalivЗa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Количина уловљене рибе само током последње деценије, откако је Словенија 1. маја 2004. године ушла у Европску унију – смањила се за 80 одсто. Није, међутим, проблем у рибама

Иако улов рибе представља један од најздравијих извора свеже хране, и иако Словенија располаже морским ловиштем захваљујући Пиранском заливу, подаци о протеклој рибарској сезони откривају праву катастрофу. Словеначко министарство за пољопривреду, шумарство и исхрану објавило је да је прошлогодишња берба плодова мора опала за 23 одсто у односу на, већ лошу, претходну сезону. Сва риба коју су словеначки рибари нахватали лани представља тек петину улова из 2006. године. Подаци су алармантни јер се количина уловљене рибе само током последње деценије, откако је Словенија 1. маја 2004. године ушла у Европску унију – смањила за 80 одсто. Није, међутим, проблем у рибама.

[restrictedarea]

БРИСЕЛСКЕ „ВАРАЛИЦЕ“ Пропаст словеначких рибара и индустрије чија су били узданица није био неочекиван – проблеми су се, одмах после осамостаљења државе, 1991. године, само низали. Нова држава, нове границе. Словеначки рибари су прогнани из својих традиционалних ловишта код обала Истре. Добар део Јадрана у коме су словеначки риболовци до 1991. године ширили своје мреже припао је хрватским територијалним водама, док је Пирански залив претворен у спорно подручје, где се словеначки и хрватски морски вукови међусобно сукобљавају, не само вербално. Једни другима уништавају мреже и узгајалишта шкољки, и на све могуће начине минирају посао. Словеначки рибари очекивали су да ће их политичари из Љубљане заштити од аспирација алавих комшија, а када се то није догодило, да ће то учинити бар бриселска администрација после уласка државе у ЕУ. Ништа од тога.

Још пре свега пет година морски привредни риболов представљао је 80 одсто лова свих водних организама у Словенији, да би 2015. године та бројка спала на 57 одсто. Све то је насупрот очекивањима приликом уласка државе у ЕУ; словеначки рибари су се надали експанзији чим „падну границе“ и Јадран постане „европско море“. Када је Хрватска улазила у ЕУ, словеначки преговарачи су се вратили из Брисела и народу обзнанили веселу вест о постигнутом одличном договору који је „део правног поретка Европске уније“, те ће словеначки рибари ускоро моћи да лове све до Новиграда (Хрватска). Уследио је деманти из Загреба – све док тиња спор са Словенијом око границе на копну и мору, од договора нема ништа. Словенија је узвратила двогодишњом блокадом хрватских приступних преговора с ЕУ. После притисака из Вашингтона и Брисела Словенија је попустила, а Загреб пристао да спор око границе реши посебан Арбитражни суд у Хагу. Међутим, чим је постала члан ЕУ, Хрватска је одустала од арбитраже и прогласила одлуке суда у Хагу ништавним. Позиве Европске комисије да поштује рад тог суда Хрватска игнорише.

 

ТАКСА НА ТУНУ Јадран тако није постао „ЕУ море“, што је било погубно за словеначке рибаре и од њих зависне индустрије; хрватско море им је и даље забрањено ловиште. Границе јесу „пале“, али само за тајкуне и политичку елиту. Хрватска и Словенија су већ три године заједно у ЕУ, то би требало да је подручје без граница, али је она још како присутна чак и на мору, где словеначки рибари смеју да лове само у уском појасу несумњиво „словеначког територијалног мора“. Да шарада буде потпуна, Брисел је словеначким рибарима обећао помоћ тако што им из касе ЕУ плаћа да више не лове у Јадранском мору. У пракси то значи да не лове више нигде. Већи део пара намењених у те сврхе одлази на „смањење риболовног напора“. Преведено с новоговора бриселске еврократије, то значи да словеначки рибари добијају паре од ЕУ уколико униште своје рибарске бродове.

Како би их убедили да је то исправан пут, словеначки инспектори, у служби закона ЕУ, кажњавају рибаре посебним „негативним поенима“ ако немају пореске благајне за продају рибе из чамца или ако међу уловљеним рибама примете неку залуталу од врсте за коју Словенија у ЕУ касу није уплатила новац за дозвољену „квоту за улов“. „Шта да радим ако омашком у мрежу ухватим туну?“, то је данас главна стрепња словеначких рибара. Њихови преци су у заливу код Трста ловили јата туна све од друге половине прошлог века, али они сад не смеју. А ако се нека туна „заглави“ у мрежи словеначког рибара, ето дерта, јер словеначки преговарачи у време приступања Словеније Унији нису испословали „дозвољене квоте“. Зато словеначки рибари не смеју ни да примиришу туну, па ни у неспорно словеначком делу Пиранског залива. Словеначки преговарачи су пропустили да се за то изборе током преговора с Бриселом, чак су „ту прилику снисходљиво, без размишљања и слугерањски – одбацили“ (љубљанско „Дело“).

 

МУКЕ МАЛОГ ЧОВЕКА Као што је Брисел пре десетак година диктирао затварање и физичко уништење словеначких шећерана, тако се „побринуо“ да сада нестане и словеначка риболовна флота. „Ако баците поглед на три највећа словеначка пристаништа, уочићете ’бригу’ ЕУ за статус словеначких рибара. Дотрајале, за пловидбу једва способне барке, лоше опремљене и неодржаване, срамота су за целу државу. Оне су огледало неспособности и ненаклоњености ЕУ политике. У Словенији 185 пловила имају дозволу за привредни риболов и свега 60 правих рибара, чија егзистенција зависи од тог посла. Просечна старост флоте је 38 година, јад и беда“, каже за „Печат“ Лоредано Пузи, рибар из Изоле. И подсећа да је Словенија у бољим временима (уочи распада СФРЈ) имала чак два брода дужа од 24 метра. Оба су сада старија од 30 година, па се њихов власник одлучио да узме субвенције ЕУ у циљу „смањења риболовног напора“, што значи да оба брода иду на – разрез.

Звучи невероватно да су шефови Уније словеначким рибарима обећали 2,23 милиона евра помоћи под условом да униште своје бродове. Око 20 рибара се већ одлучило за такво „решење“ и занат, који се преносио с колена на колено, обесило о клин. Али и ту вреба „варалица“, попут оне којом рибари лове свој плен: услов за касирање европских пара је да сваки рибар докаже да је у години пре „разреза“ свог брода заиста уловио одређену количину рибе и то уписао у бродски дневник. У супротном – ништа од новца. Али ако испуне и тај услов, чека их нова замка – словеначка држава тражи свој данак, па од суме, добијене под фирмом „помоћи“ из Брисела (за уништење средстава за рад), наплати 40 одсто на име пореза; ни ту није крај, јер 10 одсто обећане своте иде за „услугу“ уништења бродица. Апсурд над апсурдима је да тек кад све то лепо подмире, могу да очекују исплату у једнократном износу у коме ЕУ учествује с 75 одсто, а Словенија с 25 одсто средстава. Тако словеначка држава прво обећа четвртину суме „на име помоћи“ и одмах наплати 40 одсто „на име пореза“, што је пречица да присвоји део новца који у ту сврху даје ЕУ.

Није чудо да се „мали човек“ после уласка у Унију осећа превареним, резигниран је Лоредано. Парадоксално, уместо да подстиче производњу и предузетништво, ЕУ постаје гробар традиционалних заната и индустрије. Брисел је за смањење риболовних флота у поморским државама ЕУ последњих година потрошио 1,67 милијарде евра. Пре тога, у време када је Словенија била кандидат за чланство, рибари из Шпаније, Италије, Португалије, Француске, Немачке… навелико су обнављали своје бродице уз помоћ ЕУ. Али када је Словенија ушла у ЕУ, правила су одједном промењена, па је новца за темељну обнову бродова нових чланица – нестало. Последично су словеначки рибарски бродови „Дрога 1“ и „Дрога 2“ (касније прекрштени у „Риба 1“ и „Риба 2“), дужине 29 метара, „симбол некадашњег југословенског и словеначког рибарства“, у изолском бродоградилишту исечени у старо гвожђе и бачени на отпад.

„То је торпедовање словеначког рибарства, индустрије која је некада била важна привредна грана. Због услова које нам намеће ЕУ, убудуће ћемо у словеначком комадићу мора ’гајити’ још само спортски риболов. Перспектива је црна, нема изгледа за опстанак словеначког привредног риболова. А пошто се Словенија сагласила с такозваном ’средоземском директивом’, која подстиче уништавање бродова и преусмеравање у друге ’активности’, то је последњи ексер у мртвачком сандуку словеначке привреде, иако би рибари, да су добили пристојан новац за обнову флоте, могли да лове рибу бар још 20 година“, опомињу „Словенске новице“, уз ламент да уништавање рибарских барки значи „крај активности која је хиљадама рибара и жена запослених у рибарској индустрији обезбеђивала кору хлеба“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *