Почетна / Дух времена / ЕКСКЛУЗИВНО – СТИЛСКА СУГЕСТИЈА КАО ИДЕОЛОГИЈА

ЕКСКЛУЗИВНО – СТИЛСКА СУГЕСТИЈА КАО ИДЕОЛОГИЈА

Полихисторска истраживања – Из рукописа нове књиге Мила Ломпара која ускоро излази у издању куће CATENA MUNDI (2)

latinkaПише Мило Ломпар 

Није без значаја, премда свакако оставља непријатан утисак, необична склоност Латинке Перовић да посегне за политичким и, понекад, полицијским денунцијацијама својих неистомишљеника. Тај поступак као да наговештава – испод методолошких упоришта критичке историографије о којима се често говори у овој књизи – присуство особеног полицијског схватања историје

У Доминантној и нежељеној елити појављује се низ реторичких средстава, интерпретативних маневара, стилских сугестија, перспективних преиначења, која представљају изабране начине историјског приповедања о личностима и догађајима. Управо ови моменти треба да – помоћу сугестије – сазнајни садржај експлицитних и директивних исказа наше ауторке неповратно ситуирају у читаочеву свест. Уколико су неопазице прихваћени, уколико је читаочева свест њима „натопљена“, они обезбеђују непроблематично усвајање садржаја који би иначе свакако изазвали чуђење и отпор.

Такав је – потпуно произвољни – поступак поимања затечене историјске ситуације као готове чињенице која није одређена никаквим предусловима. Отуд изостаје осветљење учинака комунистичке револуције: њених предуслова, идеологије која ју је надахњивала, места које јој је обезбеђено у међународном распореду политичких сила. Наша ауторка све то поставља као пуке датости. Она тврди да су „симиновци“ – интелектуална група око Добрице Ћосића – „одлажући расправу о питању НДХ, чврсто стајали на позицијама анти-антисрпства“. Овај исказ је чист софизам: како су они одлагали расправу о НДХ, кад је саму могућност било какве расправе прописивала и димензионирала КПЈ у свом директивном осветљавању непосредне историјске прошлости?

[restrictedarea]

dobrica-cosicМЕЂУНАСЛОВ… Како се може казати да је сваки положај српског народа – осим доминантног – сматран за неравноправност, без осветљавања елементарних чињеница: уклањање Карађорђевића, вишедеценијско пристајање на Тита, пристајање на уставно несрпски карактер Црне Горе, пристајања на уставну дискриминацију српског народа у Македонији, пристајање на уставну дискриминацију српског језика у Хрватској? Ниједна од ових чињеница не доводи се у фокус расправе него се поставља као природна појава у безличним реченичним конструкцијама: „Југославија је сматрана државом која је успешно решила своју главну унутрашњу противречност – национално питање.“ Нема никаквих назнака о томе ко је то сматрао, кад и како: ако бацимо само летимичан поглед на емигрантску штампу, суочавамо се са сазнањем о томе да је исказ наше ауторке – неистинит. Но, безлична формулација управо одговара унапред задатом схватању ствари као готових чињеница.

polihistoriska-v3БЕЗЛИЧНЕ ТВРДЊЕ, ЕУФЕМИЗМИ, ЗАНЕМАРЕНЕ ЧИЊЕНИЦЕ Понекад се еуфемизмом изражава политичка оријентација, па се као главни критеријум за разликовање Југославије од источноевропских земаља узима „отвореност Југославије према свету“. Премда је тврђење у основи тачно, не може се превидети да реч свет овде подразумева само западни (амерички) свет, јер је Југославија – у 1961/1962. години – била прилично затворена према совјетском свету. Безлична тврдња да је „протекло више од једне деценије док се, као нова парадигма, није појавила конфедерација“ не објашњава како се појавила, како је наметнута и како је – без било какве демократске провере – посредно лишавала државности Југославије чак два и по милиона Срба. Када пак каже како „Југославија није била и није могла бити више од споразума југословенских народа“, наша ауторка занемарује – зато што споразум третира као готову чињеницу – да је кључно питање на којој основи долази до споразума: да ли на релативно демократској основи, као 1939. године, или на недемократско-комунистичкој основи, као 1971. године.

У објашњавању распада титоистичке Југославије, она тврди да је српска интелигенција условила да „на престанак хладног рата“ буде одговорено „ратом за исправљање историје“. Овај став наше ауторке потпуно занемарује промену државноправног положаја два и по милиона грађана српске националности. Јер – према попису из 1991. године – у Југославији је живело 1.371.289 Македонаца, 1.758.867 Словенаца, 2.307.447 Муслимана, док је Срба изван Србије било – 2.344.713. Томе треба додати неку стотину хиљада људи од 700.403 декларисана Југословена. Са којим легитимитетом је – у условима једнопартијског система, уставним амандманима 1971. и Уставом 1974. године – извршено државноправно премештање овако великог броја људи, који су свој статус добили међународним споразумима из 1918. године? Коме припада одговорност за овакву насилну и нелегитимну операцију?

stevan_kragujevic_milovan_djilas1950Овако карактеристичним примерима историјске деконтекстуализације чињеница у Доминантној и нежељеној елити комплементаран је поступак циљаног изостављања историјских поређења. Устврдивши како је „са поменутом групом, Добрица Ћосић… плански стварао паралелан политички и институционални центар“, наша ауторка томе даје изоловано значење. Но, реч је о карактеристичном опозиционом понашању у комунистичким земљама, што осведочавају Повеља 77 у Чехословачкој, Солидарност у Пољској, Матица хрватска или Нова ревија у Југославији. Када пак каже како „ни као јавни радник, Добрица Ћосић није изолован ни прогнан у оном смислу у коме су то били критички интелектуалци у Пољској, Чехословачкој, Мађарској“, наша ауторка у овом исказу прикрива оно што зна: да је међу овим интелектуалцима било оних који су имали изразито националну оријентацију. Зашто су они – у овом исказу – одређени као критички интелектуалци, док је само он издвојен као – националиста? Одсуство сваке свести о упоређивању видимо у реченици: „У јавности се ствара атмосфера коју је подстицала приступна беседа у САНУ.“ Наша ауторка прикрива објективне предуслове – као што су албанска побуна 1968. године, Устав из 1974. године – који стварају атмосферу у јавности, да би учинила обавезујућим свој доживљај учинака приступне академске беседе Добрице Ћосића.

Тврђење да су они „доводећи у питање конфедерални Устав од 1974. године, уздрмали државну структуру ’брионске Југославије’“ ставља у дубоку сенку сазнање о паду Берлинског зида као чиниоцу који је симболички обележио неумитни пад комунистичких режима. Када обезвређује српску грађанску традицију, устврдивши како „Српски грађански законик из 1844. трајао је до 1946, више од сто година, иако је жена, по њему, била инфериорна“, наша ауторка не прави никакве поредбене анализе о тадашњем положају жена на Балкану и у Европи. Када наглашава да су у Србији „покренути… листови који су пропагирали милитаризам“, она не узима у обзир да је таквих листова било и у другим земљама: у Немачкој.

slobodan-penezic-krcun-vikipedijaИДЕОЛОГИЗОВАН ПРЕДУМИШЉАЈ И ПРЕДРАСУДЕ Стилска сугестија представља особени облик идеолошког предразумевања Латинке Перовић. У опису српских политичких прилика у другој половини XIX века, она тврди да су политичке елите имале различите спољнополитичке ослонце: „Либерали и напредњаци у Западној Европи чијом је парадигмом сматрана Аустроугарска, радикали – у словенској и православној Русији.“ Карактеристично је да су придеви – са негативним предумишљајем – додељени само Русији, док су изостали њима одговарајући придеви код Хабзбуршке монархије: германска и католичка. Јер, сaмо њихово појављивање показује да у опредељивању за Русију улогу игра политичка рационалност, ако се сетимо сасвим непријатељског садржаја германске и католичке акције према српском народу и Србији у XIX веку. Да би се сакрила рационална импликација српске русофилске оријентације, да би се сугерисала представа о сентименталној и застарелој незрелости која је у срцу ове оријентације, да би јој се могао приписати арсенал претполитичких садржаја, изостављена су оба својства која битно одређују аустроугарску политику.

Сличан избор својстава управља ауторкиним доживљајем Словеније: „Са својом развијеношћу, економском логиком и прагматизмом, а у додиру са Италијом и Аустријом, она је већ била ’унутрашњи Запад’.“ Избор словеначких колективних особина открива позитиван и идеологизован предумишљај, будући да изостају – код многих словеначких аутора наглашена – колективна својства снажног клерикализма, средњоевропске ксенофобије, дубоке провинцијалности и наглашене егоистичности. Ако су и то својства „унутрашњег Запада“, зашто су изостала у Доминантној и нежељеној елити? Да би појам Запада остао заувек непроблематичан.

Изразити пример деловања културолошке предрасуде представља опис Ђиласовог послератног робијашког положаја: „Азијатско насиље над Ђиласом.“ Ово одређење је наизглед загонетно: зашто је насиље које се одиграва у Југославији одређено као азијатско а не као комунистичко, нацистичко, инквизиторско, диктаторско? Зато што свака од ових одредница носи у себи својство европског. Како је појам европског – у Доминантној и нежељеној елитиунапред заштићен од повезивања са насиљем, онда је придев азијатско предодређен за насиље, иако се оно збива кад је на власти Тито и када је наша ауторка – комунистички функционер. Одакле долази – у таквој историјској прошлости – представа о азијатском као оно што најбоље одражава тамничарско понашање у периоду од 1959 до 1962. године? Ако се сетимо Марксових назнака о руском друштву као друштву азијатског начина производње, онда није неосновано помислити да у ауторкиној представи о азијатском пронађемо скривени путоказ који указује на придев – руско. Њеним опозицијама управља, дакле, хладноратовска представа о западном (ненасилном) и руском (насилном) понашању у свету.

УПОТРЕБА ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ Наизглед неповерљива према теорији завере, наша ауторка каткад постаје јако привржена могућности да завере ипак има: када препозна да је реч „о заједничкој идеји око које су, преко Добрице Ћосића, симиновци и одређене струје у Партији били у дослуху“; када нагласи како је „Крцун… важан кључ за разумевање посредничке улоге Добрице Ћосића између Партије и Симине 9а“; када процењује Осму седницу ЦК СК Србије „на којој је Слободан Милошевић, дуго припреманом завером, устоличен за националног вођу“. Она, дакле, сматра да завере ипак има, премда је – у ствари – понекад и нема: као кад се Новак Прибићевић „супротстављао теоријама завере против српског народа“; као када је режим деведесетих година XX века развијао самоизолацију, која је „постизана идејама о завери“.

kostamНаша ауторка нема, дакле, изграђено мишљење о постојању или непостојању завере. Она сaмо питање поставља оказионално: када је реч о успостављању српске хегемоније у Југославији, када је реч о српској примарној одговорности за разбијање титоистичке Југославије, онда има завере. Но, када је реч о поступцима који су управљени против српских националних права, онда нема завере. Одсуство доследног става према теорији завере открива како је сам појам завере постављен на инструменталан начин: у зависности од привилегованог политичког становишта Доминантне и нежељене елите.

Није без значаја, премда свакако оставља непријатан утисак, необична склоност Латинке Перовић да посегне за политичким и, понекад, полицијским денунцијацијама својих неистомишљеника. Тај поступак као да наговештава – испод методолошких упоришта критичке историографије о којима се често говори у овој књизи – присуство особеног полицијског схватања историје. Оно је свакако проблематично. Јер – како каже Манес Шпербер – „полиција… не прави историју; она само интерпунктира овај или онај мрачни период, попут каквог аналфабете“. Управо овакво расуђивање препознајемо у подтону појединих реченица наше ауторке. Тако сазнајемо да „део Меморандума о привредном систему… писао је академик Коста Михаиловић, док је део о политичком систему, са критиком уставног уређења Југославије које је српски народ довело у неравноправан положај у Југославији – академик Михаило Марковић“. У овом исказу је донет опис чињеница. Но, после њега долази исказ: „Обојица су се колебали око Резолуције Информбироа 1948. године, али су спадали у оне којима то није сметало да направе научне каријере“. Ово тврђење није поткрепљено никаквим историјским изворима.

Али чак и да постоје историјски докази, какве везе има њихово колебање око Информбироа 1948. године са чињеницом да су анализирали привредни и политички систем у 1986. години? Тврђење о њиховом колебању око Информбироа унето је у ову књигу превасходно због ауторкиних политичких предумишљаја. Услед неслагања са њиховим погледима на привредни и политички систем титоистичке Југославије, она ове научнике „сенчи“ подозрењима за стаљинизам и русофилство, не би ли унапред обеснажила њихову аргументацију. То показује њена оцена да књига Видовдан и часни крст представља једну од кључних књига у нас у другој половини XX века. Јер, у овој оцени нема неопходне допуне да је аутор ове књиге – Миодраг Поповић – био ухапшеник на Голом отоку. Та чињеница могла би, наиме, критички набој књиге у односу на хришћанску компоненту косовске традиције у српској култури везати за марксистичко и стаљинистичко наслеђе, па је наша ауторка одлучила да затаји оно што је – у другим случајевима – спремно истицала.

mihailo-markovicСЕЛЕКТИВНА ЕМПАТИЈА Нема никакве сумње у то да селективна емпатија влада духом Латинке Перовић: „Меморандуму су претходили немири на Косову 1981. године, а затим покрет Срба који је Добрица Ћосић подстицао, организовао, у коме је учврстио улогу ’оца нације’.“ Немири на Косову немају – у овој реченици – националне носиоце, јер су то Албанци; није поменуто да ничим нису изазвани, јер није било никаквог политичког повода или кретања које би их изазвало. Све је то, међутим, именовано код потоњег српског покрета. Тако се ствара сугестија о примарној српској одговорности за распад титоистичке Југославије. Када неутрално и описно помиње албанску побуну и хрватски геноцид над српским народом, наша ауторка не поставља питање о њиховој историјској условљености дугим трајањем албанске или хрватске политике, иако је такво питање у фокусу њеног осветљења српске политике.

Тако се у Доминантној и нежељеној елити одвија засенчивање, образлагање, оправдавање и минимализовање хрватског национализма у XX веку. Када описује политички успон Слободана Милошевића, наша ауторка у особинама и учинцима његове политике види разлоге распада титоистичке Југославије: „Па, ко је онда у Југославији могао и смео све то да игнорише? Свако је према томе могао да се одреди само на основу властитог, појединачног, интереса. Заједничког интереса више није било.“ Ако бисмо усвојили веома непоуздану сугестију да је српска политика – у уставним променама у другој половини осамдесетих година XX века – раскинула сваку представу о заједничком интересу, зашто је остало непредочено да је на основу властитог и појединачног интереса обликован масовни покрет у Хрватској у 1971. години? Као што појавне облике српског национализма увек везује за прошлост, тако наша ауторка појаве хрватског национализма по правилу везује за реактивност: као да у његовом случају нема никакве прошлости.

То се понекад протеже чак и на појединачне случајеве. Када каже да су Бекетова „писма упућена на ровињску адресу, где су Константиновићеви проводили лета, пропала у рату деведесетих година“, онда реч пропала – као да је био земљотрес или поплава – прикрива да је њихова кућа опљачкана и опустошена, да им је имовина изнета на улицу, укључив и писма славног енглеског писца, у истарском граду у коме није било никаквих војних дејстава. Ако би се казала истина да су писма великог писца уништена од људи надахнутих хрватским национализмом, које није суспрезала ни вишеструко оглашена Константиновићева осуда српског режима, онда би било далекосежно проблематизовано основно идеолошко предразумевање у историјској реконструкцији Латинке Перовић. Да се то не би догодило, долази до деконтекстуализовања – кроз симплификације и минимализације – хрватског национализма.

Ова начелна асиметрија условљена је поунутрашњивањем комунистичке идеологије и идеолошком рационализацијом западних (америчких) политичких интереса. Чак и када се каже да су акутну кризу Југославије „отвориле демонстрације Албанаца на Косову 1981. године“ нема ни речи о идеологији албанског национализма и њеном дугом трајању. Када пак нагласи како „укидање аутономије Косова неколико десетина младих Албанаца платило је животом“, наша ауторка промену уставне аутономије Косова и Метохије неистинито назива њеним укидањем: животи младих Албанаца представљају привилеговано емотивно подручје међу толиким изгубљеним животима у догађајима којих се дотиче Доминантна и нежељена елита.

Није друкчији поступак ни када је у приповедном фокусу конкретна личност. У жељи да прикаже насилни и претећи амбијент деведесетих година XX века, као амбијент који одсликава насилну и недемократску власт у том времену, наша ауторка наглашава како истакнути архитекта и есејиста, београдски градоначелник, члан ЦК СКС до Осме седнице у 1987. години, Богдан Богдановић „у Београду, на Врачару, живи између спољних признања и унутрашњих прогона“. Као примере унутрашњих прогона, она набраја: „упад у атеље и алтернативну школу у Малом Поповићу, јавни позив на линч, исписивање претећих парола на степеништу куће у којој је живео, покушај упада у стан“ у 1990. години. То би требало да буду животни садржаји – мржња према другом, криминализација опозиционог политичког мишљења – националистичке политике коју наша ауторка види као кључног виновника распада титоистичке Југославије.

MILOSSEVICHНо, има примера који доводе у сумњу њене сугестије. Док је – у време градских струјних рестрикција у осамдесетим годинама XX века – комунистички београдски градоначелник позивао грађане да намирнице држе на терасама уместо у фрижидерима, пошто је зимско време, и да пријављују властима своје суседе због неискључивања фрижидера, Никола Милошевић је упорно настојао да свако – и његов највећи неистомишљеник – има право и слободу да каже оно што мисли и осећа: он је потписивао бројне петиције у име тог права. Но, околност да је био либерал који је показивао разумевање за постојање српских националних права учинила га је јавном метом.

Сaмо његово становиште било је – како показује књига Јаел Тамир – и историјски и теоријски утемељено у компаративном смислу. Но, гомила младих насилника, политичких представника демократских странака, у време када је у нас био демократски поредак, у 2004. години, управо Николи Милошевићу није дала да – на редовној конференцији за штампу, посвећеној једној књизи – каже своју реч о теми за коју су мислили да је неприкладна: није им се допадала позлата коју је скидао са њиховог идола. Призор је био поучан: млади и снажни људи вређају старог човека, вичу на њега и одгурују га, да му потом на кућним вратима осване натпис „идиот“ и да му на улици добацују „свињо матора“.

То није био никакав неочекивани догађај, који нас је затекао неспремне у одбрани основних људских права, јер су насилнике подржали врховни и самопроглашени апологети демократских вредности, па су и масовни медији подешавали своје вести у корист јуришника будућности. Каквог политичког света су они били представници? „У салу предвиђену за промоције“ – пише Никола Милошевић – „упада незвана група младих чланова Демократске странке, Грађанског савеза, Центра Драгољуба Мићуновића и присталица Чеде Јовановића.“ Наша ауторка је – после овог демонстрирања насиља – постала председник Политичког савета ЛДП-а: странке чији су будући чланови учествовали у овом јавном насиљу. У ком времену се оно збива?

dan-graf-12„СЛЕПЕ МРЉЕ” ЗА НЕИСТОМИШЉЕНИКЕ Премда годинама удаљен од петоoктобарских промена, „мондијалистички табор“ – наставља Никола Милошевић – „имао је само оне методе јавног обрачунавања који су се и у Милошевићево време користили и који спадају у репертоар тоталитарних странака и тоталитарних држава.“ Којој идеологији припадају насилници? То су „млади бојовници за ствар европске Србије“. Да ли се неко ставио на страну угроженог човека? „Без икакве подршке остао сам само ја. Управа САНУ, куће чији сам један од редовних чланова ни реч. Ћути и управа српског филозофског друштва коме још од његовог оснивања припадам и чији сам председник неко време био. Не оглашава се ни Одсек за светску књижевност и теорију књижевности на коме сам пуних четрдесет година предавао.“

Сви ти моменти показују да Латинка Перовић осуђује насилне садржаје јавног живота када они допиру до њених политичких истомишљеника, док остаје нема када се распростиру по животима њених политичких неистомишљеника. Зашто јој промиче да и њени политички неистомишљеници долазе под удар истоветних метода као и њени политички истомишљеници? Зато што њихову дискриминацију не повезује са поретком у коме се одиграва, пошто је то поредак за који се она залаже. Отуд јој промиче да баш они – за разлику од њених политичких истомишљеника – не добијају никакву заштиту: ни у земљи, ни ван ње. То је у потпуној сагласности са политичким становиштем које обликује историјску прошлост у Доминантној и нежељеној елити.

Тако она не уочава – у сродним ситуацијама – једну разлику која сведочи о истинској и лажној нежељеној елити у нас. Богдан Богдановић је отишао да живи у Бечу, јер „аустријска држава побринула се да се реше егзистенцијална питања двоје већ старих људи“ . Он је, дакле, могао негде да оде и имао је, штавише, страну државну бригу о себи. Национални либерали и демократе, попут Николе Милошевића, у амбијенту који се дичио подршком западних (америчких) сила, остају понижавани, јер немају куда отићи: нема државе која би бринула о њима. То су представници истинске нежељене елите: носиоци националне политичке оријентације, било да она има либералан, конзервативан или демократски предзнак. Јер, једино су они увек у мањини, пошто се налазе између популистичке (народњачке) и владајуће (западњачке) елите: недовољно народњачки, јер нису популисти, они су довољно западњаци да раздвајају западне вредности од западних интереса. То је оно што им обезбеђује да нигде не буду прихваћени.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *